logo3

КИКОВИЋ У БЕОГРАДУ НА ТРИБИНИ НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ ИСТАКАО ДА ЈЕ ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА ЛЕГИТИМНИЈА ОД АВНОЈА

У БЕОГРАДУ ОДРЖАНА ТРИБИНА НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТИ ''СТОГОДИНА ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЦРНЕ ГОРЕ, СРЕМА, БАНАТА, БАЧКЕ И БАРАЊЕ СРБИЈИ''

СТОГОДИШЊИЦА БРАТСКОГ УЈЕДЊИЊЕЊА

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Извештај са трибине УСПФ Номоканон 
„100 година од присаједињења Црне Горе, Срема, Баната, Бачке и Барање Србији“
У испуњеном амфитеатру II, Правног факултета у Београду, посвћеном Слободану Јовановићу, 4. децембра 2018. године у организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“ одржана је трибина под називом „100 година од присаједињења Црне Горе, Срема, Баната, Бачке и Барање Србији“. 
Говорници на трибини били су: проф. др Слободан Орловић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду, проф. др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, др Александар Раковић, виши научни сарадник са Института за новију историју Србије, као и господин Горан Киковић, историчар из Црне Горе.
Добродошлицу присутнима уз уводно обраћање пожелела је Ивана Марковић из Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, која је уједно указала на историјске околности и правне аспекте присаједињења. Осим тога, она је скренула пажњу на свеприсутне дискриминаторске политичке активности црногорских власти према Србији, избацивање српских песника из основних и средњих школа, као и минулу забрану уласка српских интелектуалаца у Црну Гору (академику Матији Бећковићу, др Дејану Мировићу, историчарима - др Чедомиру Антићу и присутном др Александру Раковићу - прим. аут.). 
Први говорник трибине био је др Александар Раковић који се захвалио организаторима и изразио задовољство поводом овог догађаја. Истакао је да ће, већ поменуту забрану уласка у Црну Гору, унети у своју научну биографију, слично као што је то учинио академик Милорад Екмечић услед прогањања од стране бошњачких екстремиста. Тежиште свог излагања усмерио је на историјске чињенице које неупитно потврђују просрпску политичку идеју 19. века у Црној Гори спровођену од стране Петра I Цетињског, Петра II Петровића Његоша, књаза Данила и краља Николе. Поред тога, он је замолио све присутне да аплаузом награде остракизоване српске политичаре у Црној Гори: Небојшу Медојевића, Милана Кнежевића и Бранку Милић. Истакао је сличност новонастале политичке ситуације у Црној Гори са аустроугарском окупацијом из 1916. године и напоменуо да се корени црногорске нације проналазе у идеологији фашистичке Италије. На самом крају свог излагања др Раковић је указао да решење данашњег српског политичког питања трeба тражити управо у ономе што се одиграло 1918. године – уједињење свих Срба са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније у једну државу. Ова констатација измамила је громогласан аплауз свих присутних. 
Следећи говорник био је господин Горан Киковић, историчар и уредник часописа „Глас Холмије“. Са жељом да присутнима скрене пажњу на легитимитет Подгоричке скупштине од 26. новембра 1918. направио је паралелу са скупштинама АВНОЈ-а у Бихаћу и Јајцу истучући снажнији демократски карактер Подгоричке скупштине. Између осталог, он је детаљније упознао јавност са тренутном политичком ситуацијом у Црној Гори, посебно наглашавајући да у тој држави живи преко 200 000 људи који се изјашњавају као Срби и говоре српским језиком. Антисрпско деловање у Црној Гори, Киковић објашњава лукративним мотивима актуелне црногорске власти. Ради заштите Срба и српских духовних и културних вредности у Црној Гори неопходна је морална и политичка подршка људи из Србије, подвукао је Киковић.
Будући једини правник међу историчарима, проф. др Слободан Орловић допринео је овом научном скупу уставноправним погледом на поменуте историјске догађаје. Већ поменутом легитимитету, који се може одредити као свеприсутан мотив свих излагања, додао је да су активно и пасивно бирачко право на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, имале и жене. Наиме, 7 жена на овом сабрању могле су чак и да буду биране (тзв. пасивно бирачко право) што је тада у свету било незапамћено. Будући да су одлуке ове скупштине истакле известан правни дисконтинуитет између Аустроугарске и Срба са простора Срема, Баната, Бачке и Барање Орловић додељује Великој скупштини уставотворни епитет речима: „Сасвим је сигурно да су такве одлуке представљале устав у материјалном смислу.“ Правна веза између, с једне стране, скупштине у Руми од 24. новембра 1918. и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду од 25. новембра 1918. са данашњом скупштином АП Војводине, са друге стране, врло тешко се може уочити. Такође, Слободан Орловић је изразио незадовољство због приметног учвршћивања тзв. „војвођанског идентитета“ који се манифестује кроз обележвање овог јубилеја независно од српског идентитета. 
Пре свог излагања о датој теми, проф. др Милош Ковић похвалио је орагнизаторе овог научног скупа, истичући да се нико од припадника државне власти није сетио да уради било шта слично поводом годишњице овог великог историјског догађаја. Указао је да се поменути догађај може посматрати са два нивоа. Први ниво јесу историјске прилике и чињенице које су довеле до присаједињења, а други ниво јесте наш данашњи угао посматрања на догађаје чију годишњицу обележавамо. Метод изучавања првог нивоа професора Ковића може се оквалификовати као упоредноисторијски. Наиме, он је присаједињење упоредио са италијанским уједињењем од 1861. и немачким од 1871. године и приметио да су се Италијани вођени Гарибалдијем међусобно убијали како би изградили заједничку државу, а слично се догодило и са Прусима и Аусторугарима у бици код Садове 1866. године. За разлику од тога, српско уједињење било је усмерено против спољашњег непријатеља у чему се огледа суштинска разлика ових историјских догађаја. Такође, као врло важну чињеницу навео је да није прихваћен предлог из Париза да се присаједињење војвођанских Срба спороведе посредством Државе Словенаца, Хравата и Срба, већ директно са Краљевином Србијом. Што се тиче другог нивоа посматрања, Ковић је осудио актуелни самооптуживачки дух према дешавањима из 1918. године и указао да се борбом наших предака у Првом светском рату ваља поносити. Као закључак свог излагања и уједно читаве трибине рекао је да је Први светски рат „живи доказ да је будућност наша и да ћемо поново победити!“

Јован Грубор, 
УСПФ Номоканон

 

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић