КИКОВИЋ И ОТАШЕВИЋ НА НАУЧНОМ СКУПУ У ПОДГОРИЦИ

НА НАУЧНОМ СKУПУ О ПОДГОРИЧKОЈ СKУПШТИНИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ИНСТИТУТА ЗА СРПСKУ KУЛТУРУ САОПШТЕНО ВИШЕ ПОДАТАKА KОЈИ СЕ УПОРНО ПРЕЋУТKУЈУ

ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ -НИКШИЋ

ПРОГРАМ НАУЧНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА 1918. И УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ

Подгорица, 22. децембар 2018.

ПРОГРАМ

Доц. Др. Будимир Алексић, Предсједник Управног одбора Института за српску културу: Поздравна ријеч

ПОДНЕВНА СЕСИЈА
(Модератор: проф.др. Александар Стаматовић и др Александар Стаматовић)

Проф. Др. Саво Марковић
Правни факултет Универзитета Медитеран
ПРАВНО И ФАКТИЧКО СТАЊЕ ПРИЈЕ И У ВРИЈЕМЕ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ

Др Жарко Лековић
Историјски институт Црне Горе, Подгорица
БИОГРАФИЈЕ НЕКИХ ОД УЧЕСНИКА ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ

Рајо Војиновић
Митрополија црногорско-приморска, Подгорица
ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА И ЦРНОГОРСКЕ НАЦИЈЕ ЖИВКА АНДРИЈАШЕВИЋА

Горан Киковић
Самостални истраживач, Беране
ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО УЈЕДИЊЕЊЕ 1918.

Предраг Вукић
Државни архив Црне Горе, Цетиње
СТО ГОДИНА НАКОН ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ

Јован Маркуш
Митрополија црногорско- приморска, Цетиње
ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА – УЗРОЦИ И ПОСЉЕДИЦЕ

12.30- КОКТЕЛ
12.45- ПОПОДНЕВНА СЕСИЈА 
(Модератор: Др Жарко Лековић)

Проф. Др Александар Стаматовић
Филозофски факултет у Источном Сарајеву
НАЦИОНАЛНИ И ДРЖАВНИ ИДЕНТИТЕТ ЦРНОГОРСКИХ ЗЕЛЕНАША

Гојко Раичевић
Портал ИН4С, Подгорица
СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ ПОД АУСТРОУГАРСКОМ 1918, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА БОКУ КОТОРСКУ

Мр Радован Фемић
Самостални истраживач, Бијело Поље
ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈСКЕ СВИЈЕСТИ / ДРУШТВЕНОГ ПАМЋЕЊА

Доц. Др Велибор Џомић
Митрополија црногорско- приморска, Подгорица
ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ И УСТАВ КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ 1905. ГОДИНЕ

Бранислав Оташевић
Самостални истраживач, Беране
УЛОГА ПОЛИМСКИХ КОМИТА У ОСЛОБОЂЕЊУ 1918. ГОДИНЕ

Др Васиљ Јововић
Бословија Св. Петар Цетињски, Цетиње
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ТОКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА И УЧЕШЋЕ ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА НА ПОДГОРИЧКОЈ СКУПШТИНИ

Доц. Др Будимир Алексић
Богословија Св. Петар Цетињски, Цетиње
ЛИК МАРКА ДАКОВИЋА У КЊИЖЕВНИМ ДЈЕЛИМА И ИСТОРИОГРАФСКИМ СПИСИМА

Легитиман чин и остварење вјековног сна народа
Скуп приређен у Српској кући у Подгорици
а

Од 1916. године, након што је краљ побјегао, Црна Гора више нема војску. Војска постаје народ. А, неспорно је да је народ хтио уједињење, дакле нема злочина према народу у акту Подгоричке скупштине... Свако ко се бави историјом зна да се један догађај мјери у околностима у којима се он десио, те да је скупштинска Резолуција о одлукама Подгоричке скупштине научно и правно ништавна – рекао је проф. др Саво МарковићУчесници научног скупа „Подгоричка скупштина 1918. године и уједињење Црне Горе и Србије”, износећи документа и архивску грађу, потврдили су историјске чињенице, које „монтенегринска историографија” упорно негира покушавајући да фалсификује историју, чуло се више пута јуче на скупу који је у Подгорици организовао Институт за српску културу из Никшића.
Доц. др Будо Алексић је нагласио да су окончање Првог свјетског рата и Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори – Подгоричка скупштина два најзначајнија догађаја у историји Црне Горе и српског народа. Он је указао и да је актуелна власт ове године организовала низ манифестација на којима је Подгоричка скупштина проказана у крајње негативном свијетлу, „са брутално очигледним политичким, идеолошким, и прогматичним приступом интерпретацији овог догађаја”. Оживљене су старе предрасуде, показано много зле крви, а круну тих негативних потеза је антисрпска Резолуција о поништењу одлука Подгоричке скупштине, навео је он.
Проф. др Саво Марковић је истакао да анализирајући правне норме некадашње Kраљевине Црне Горе и стварност која је довела до готово стопроцентног сагласја народа за уједињење са Србијом, Подгоричка скупштина представља легитиман чин у околностима завршетка Првог свјетског рата, а након безустловне капитулације краља Николе Петровића. Проф. Марковић је указао и на чињеницу да режимски историчари непрестано и без основа уљепшавају владавину краља Николе, која је била прије свега аутократска и недемократска. Он је нагласио да је Никољдански устав преписани Намјеснички устав Србије из 1869. (а у којем је само промијењено име династије) у основи недемократски, који је у Црну Гору увео уставну монархију која је краљу омогућавала неограничену владавину. У Црног Гори нити је било правог парламентаризма, нити слободе штампе, нити парламентарног буџета, нити јавног мњења, што су све полуге демократије, указао је он.
По њему нема мјеста пропаганди да је 1918. године учињен злочин према народу, јер је владар тај народ оставио на цједилу, разоружаног и гладног, на милост и немилост веома окрутном окупатору.
– Од те 1916. године, након што је краљ побјегао, Црна Гора више нема војску. Војска постаје народ. А, неспорно је да је народ хтио уједињење, дакле нема злочина према народу у акту Подгоричке скупштине. Неспорно Подгоричком скупштином остварен је вјековни сан о уједињењу српског народа. А да ли је капитулација легитимна? Она се не помиње у Уставу из 1905. – јавно је упутио изазов режимским историчарима проф. Марковић наглашавајући да свако ко се бави историјом зна да се један догађај мјери у околностима у којима се он десио, те да је скупштинска Резолуција о одлукама Подгоричке скупштине научно и правно ништавна.
Др Жарко Лековић, који се годинама бави истраживањем учесника Подгоричке скупштине, говорио је о три посланика која су касније постали виђени чланови комунистичке партије, Миљку Булајићу (оцу редитеља Вељка Булајића), Николи Kовачевићу (брату Саве Kовачевића) свештенику Јову Радовићу. Он је подсјетио да је од пријављених 165 посланика Подгоричкој скуштини присуствовало 160, који су сви листом гласали за уједињење.
Национални, економско-социјални и династички разлози су пресудно утицали на одлуке чланова Подгоричке скупштине у остваривању вјековне тежње српског народа у Црној Гори на уједињење, казао је историчар Предраг Вукић.
Одлуке Подгоричке скупштине, навео је он, нису били резултат присиле већ вјековног хтијења народа. Од владике Светог Петра Цетињског постоји ујединитељска и интегристичка мисао, коју су сви Петровићи гајили, преко Његоша, књаза Данила до књаза Николе. Он је нагласио да нико од чланова династије Петровић-Његош није негирао српско поријекло народа, подсјећајући на уџбенике из времена књажевине и краљевине, који су учили да у Црној Гори живе Срби. Осврћући се на социјално-економске чиниоце Вукић је нагласио да су сиромаштво, често и глад, неравноправна пођела богатства, и неправда били узрок интегристичког хтијења народа.
Он је изнио податак да је 1908. године сваки четврти одрасли становник Црне Горе радио у иностранству, односно отишао у печалбу бјежећи од сиромаштва у коме је народ живио.
– За 100 година се ништа није промијенило. Осим што је село постојало, а сада је уништено, као и распродата привреда. Страшан је податак, а режимски историчари га крију, да је до 2017. године 140.000 људи напустило Црну Гору. Дакле, ништа се није промијенило – закључио је Вукић.
Публициста Јован Маркуш је говорио о узроцима и посљедицама Подгоричке скупштине, наглашавајући да нема дилеме да су и зеленаши били за уједињење, те да је њихово негирање жеље за заједничком државом историјски фалсификат.
Проф. др Александар Стаматовић је нагласио да су зеленаши у националном смислу били Срби, да су сматрали да је Црна Гора исто толико српска држава, колико и Србија.
– Постоје два меморандума Јована Пламенца, од којих је један упућен америчком предсједнку Вудроу Вилсону, а други учесницима конференције великих сила у Версају, у којима он говори да је Црна Гора земља гђе се чувала и сачувала `искра земље Србинове` – изнио је, између осталог, Стаматовић.
Излагања и приложени радови и академика Зорана Лакића, доц. др Велибора Џомића, протојереја Гојка Перовића, др Васиља Јововића, мр Драгана Радомана, Гојка Раичевића, Раја Војновића, Горана Kиковића и Бранислава Оташевића биће штампани у зборнику овог научног скупа.

С.Ћ.

Полемике и негативние оцјене 
Мр Радован Фемић је говорио о Подгоричкој скупштини у огледалу истроријске свијести и друштвених промјена. Фемић је указао на полемике о Подгоричкој скупштини историчара, од оних у прошлости, до данашњих дана. Такође, након анализе новинскин написа у савременој дневној штампи у Црној Гори, он је рекао да већина дневних новина предњачи у негативним оцјенама у вези са Подгоричком скупштином.

Историчар Горан Киковић је истакао следеће: иако су у племенском животу Васојевића све до нестанка самосталне црногорске државе “кућићи и оџаковићи”, без обзира да ли су били школовани или не, играли главну улогу, ипак се од краја 19. вијека, у цјелокупном животу краја, осјећао велики утицај школованих људи, а на првом мјесту просвјетних радника, којих је било највише, поред попова. Њихов утицај осјећао се видно како у Васојевићима у црногорској граници, тако и у турској. На турској територији сва њихова активност била је усресређена на организовање народа за борбу против Турака, а на црногорској још и за отпор апсолутизму Краља Николе.
Школовани у Србији или српским школама на турској територији, васојевићки интелектуалци до 1918. године нијесу могли остати по страни од настојања да се у њиховом крају учврсти идеја о уједињавању Србије и Црне Горе у једну државу. Та њихова активност нарочито је видна од 1906. године, тј. од првих уставних избора у Црној Гори.
Бомбашка афера 1907. године и колашинска 1909. јасно су избациле на видјело то расположење и скоро би се могло рећи да Васојевићи отада постају главна снага отпора самодржављу кнеза Николе и први борци за уједињење.
Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за присаједињење Црне Горе Србији и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.
Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф.
Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 36 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.
Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.
За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.
У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.
Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.-каже Киковић.