ИНТЕРВЈУ: ИЛИЈА ЛАКУШИЋ, ИСТАКНУТИ КУЛТУРНИ СТВАРАЛАЦ - Мале ствари су мобилијар велике душе

ИНТЕРВЈУ: ИЛИЈА ЛАКУШИЋ, ИСТАКНУТИ КУЛТУРНИ СТВАРАЛАЦ

Мале ствари су мобилијар велике душе

Мит је свакако родно мјесто поезије. Из књиге у књигу настојим да се помјерим према другом и другачијем. Сваки пјесник, сиједајући за радни сто умишља велику снагу, макар се једва држао на ногама - каже Лакушић.

Књижевник, есејиста, сатиричар, добитник Тринаестојулске награде, као и многих других књижевних „одличја”, пјесник Илија Лакушић, приредио је поново збирку поезије. И то у релативно кратком периоду, ако имамо у виду претходне двије веома успјеле књиге поезије „Манастирски синови” и „Крвава катедра”. Рукопис за нову књигу радног наслова „Кућа на жалу”, припремљен је за штампу, и само чека да уђе у штампу. И, у томе га није омела ни ова година за нама, која ће остати убиљежена као специфична, по много чему, не само код нас. У новој збирци, у коју смо имали увид, теме ипак мало свјетовније окренуте. Али, Лакушић нам на почетку разговора каже: „Мит је свакако родно мјесто поезије. Из књиге у књигу настојим да се помјерим према другом и другачијем. Сваки пјесник, сједајући за радни сто умишља велику снагу, макар се једва држао на ногама”.

 Година за нама, била је, колоквијално речено - турбулентна, на глобалном нивоу – пандемијска – и та чињеница је бацила све друге кризе у засјенак. Што бисте Ви издвојили као посебно битно, што је оставило посебан утисак на Вас?

– Ја сам, стицајем околности, имао ту врсту „среће” да могу остати кући и бавити се собом и књигом. Отуда и овај рукопис - „Кућа на жалу” о којем разговарамо. То је, дакле, моја позиција која на тај начин има и добре посљедице. Писац, иначе, мора да учи да што више живи са собом. Но, глобално, људи су упућени једни на друге, и морају се дружити. Овако почињемо да слутимо како су човјек и ђаво ступили у озбиљно партнерство. Ипак, наспрам тога, имамо догађај вијека - литије православног народа у Црној Гори који је успио да изнесе на крст своје биће и своју свијест о постојању. Наравно, да тиме препозна и одбије колективно потирање.

 Након пандемијског шока, чини се да смо се сви ипак прилагодили условима и наставили, у већој или мањој мјери с нашим уобичајеним активностима. Тако и Ви, јер, ускоро треба да изађе Ваша нова књига поезије „Кућа на жалу”. Зашто сте се послужили синтагмом „Пјевање на звијезде”, а која страшно вуче на другу познату синтагму – „лајање на звезде”?

– Тачније би било да се навикава на морање. Но, ипак постоје људи који посвећено живе у борби да пронађу лијек за сваку болест, па и корону и да се изборе за наду. Ја покушавам да кроз иронију и хумор подигнем снагу поетског исказа. Пјесник мора да развије висок ниво суптилности и удружи све језичке полуге како би унапређивао функцију ријечи. У тренутку стварања та суптилност се судара са бројним ванпоетским инстиктима. Тако је рођена и та народска синтагма „лајање на звијезде”, која такође садржи неку врсту поетике јер илуструје узалудност неког посла. Отуда су лајање и пјевање сестре - метафоре јер представљју крик двије врсте живих бића под небесима. Она ђелује увредљиво и завађа двије супротстављене стране у увјерењу да ће она боља побиједити.

 Чини се да је основни мотив – тема ове збирке, преиспитивање – лично, породично и национално. Но, занимљиво је, парафразираћу Фројда којег сте цитирали, и да то преиспитивање не упућује на неко позитивно стање човјекове свијести. Да ли је заиста тако? Или је ипак потребно да с времена на вријеме застанемо, и ако се већ не преиспитујемо, да сагледамо, сумирамо оно иза нас?

– Претпостављам да се позивате на то да ја цитирам Фројдову реченицу коју он, ваљда, у тренуцима њежности говори својој милосници – да човјек, чим се упита - чему живот, која му је сврха... уствари манифестује своју суштинску болест која га гура у понор из кога никад неће добити одговор. Ја сам тај став узео за мото једне пјесме јер садржи велику поетску дозу. Сем тога, он то говори у тренуцима претјеране сензуалности па му треба „опростити” ако претјерује. Јер поезија без претјеривања не постоји. Ви помињете – лично, породично, национално... што је корпус етичког и етничког идентитета. Таложење искуства у ствари и јесте традиција која не смије да зароби стање духа и снагу мишљења. Међутим, сматрам да прескакање фаза развоја упропаштава сваку вриједност. Ниче је, отприлике, рекао да кинеска култура нема слабих тачака јер личи на облутак кога је обликовало вријеме. Он је уобличен тако да нема пукотина за које би се закачио ђавољи нокат. Овђе помињемо Фројда, кога је још суптилније наслиједио Јунг, да би да би Виктор Франкл развио теорију о лијечењу душе смислом. Е, па поезија измишља тај смисао и ојачава разлоге да се обдржи и да служи човјеку. Можда је најпознатији онај примјер везан за Гетеа. Он је седам задњих година лежао на самртничкој постељи, али му се није дало да умре док не заврши Фауста. Мјесец дана након тога, изгубивши разлоге постојања, умро је.

Читав један дио збирке посветили сте значајним књижевницима, људима из образовања, а Сократа сте поставили на кружни ток? Што је он „згријешио” да га ставите у тај „неизлаз”?

– Хаха... Ради се о томе да је Сократ, за мене, један од најистакнутијих умова људске историје. Можда највише захваљујући Платону, али, као и у спорту – важан је резултат. У њему је сажето највише елемената, мудрости, духовне храбрости; у њему је представљена узвишена жртва истине, етике и естетике. Он је те, и многе друге врлине уздигао и поставио као мјеру духовног трајања човјечанства. Истовремено је, кроз Анита и Мелета, дефинисао најгоре људске особине. Ништа се до данас од тих његових дефиниција није помјерило. Радо читам грчке митове који су настали из недовољне стварности, како сам их дефинисао у свом есеју „Матична ћелија поезије”.

 И у „Кући на жалу”, као и у Вашим ранијим дјелима, чини се да не одустајете од два принципа који обиљежавају Ваш манир. Први је – хумор, сатира, иронија, а други да се не либите да у пјесму ставите сасвим свакодневне слике из живота, као и актуелна друштвена збивања и личности (пјесма „У сјенци орла” или пак пјевање посвећено владици Јоаникију).

– Хтјети пјесму није мала амбиција. Ако ако није „паметнија” од аутора, онда нијесте урадили ништа. Умјетност мора да створи нешто ново, чега нема у природи. Не да лаже него да створи. Мале ствари су мобилијар велике душе. У њима дише све оно што нас веже за живот. Добро, питате ме откуд та пјесма о владици Јоаникију, а у претходној књизи имам и о Амфилохију. Ја имам ту дозу поштовања према људима који своју високу духовност уграде у биће свога народа. Та духовност окупља масовни дух и чини га препознатљивим међу народима. То је велика жртва, прилагање живота за животе. А пјесма је мала подршка тој идеји.

Треба „прочешљати” правилнике којима је шалована бивша „демократија”

 Као некадашњи црногорски министар културе, како Ви доживљавате спајање овог ресора са спортом и образовањем? Што би по Вама требало урадити да се промијене ствари у култури (закони или нешто друго, конкурси, финансирање)? Да ли је довољна само смјена челних људи министарства, институција, установа?

– Дакле, требало би на кредибилан начин идентификовати проблеме, потом логично – ријешити све што је компромитовало систем у области културе. По мени, прије свега, треба на кратко (мјесец-два) блокирати финансијске токове, осим плата, наравно. За та два мјесеца требало би „прочешљати” законе и правилнике којима је шалована „демократија” бивше власти. Да не говорим у националним категоријама кроз које се спроводио културолошки инжињеринг. То је најочигледније кроз финансијску подршку ствароцима, људима и манифестацијама из тзв. живе културе. Кроз те инсталације ишли су финансијски токови који су напајали послугу режима.

Најочигледније се то може приказати кроз прописе којима се врши дођела Његошеве награде. Не само да не можете добити то високо одличје већ ваша књига не може доспјети до жирија ако је не пропусти државни човјек који љуља врата естетике и подобности да се нађете у конкуренцији. Тринаестојулску награду, такође, не можете добити ако вас режим третира непријатељем Црне Горе, а третира ако сте гласали за заједничку државу. Тако је и са осталим наградама из области културе. Далеко би нас одвело низање пимјера. Удружење књижевника, основано 1946. године, не може се примаћи државном буџету. Све то треба ријешити ако се ишта мисли радити озбиљно, а сигуран сам да такве намјере постоје.

Живана ЈАНУШЕВИЋ