logo3

ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ, КЊИЖЕВНИК И АКАДЕМИК САНУ -''ЦРНА ГОРА СЕ НАЈЉЕПШЕ ИЗ ДАЉИНЕ ДОЖИВЉАВА''

ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ, КЊИЖЕВНИК И АКАДЕМИК САНУ -''ЦРНА ГОРА СЕ НАЈЉЕПШЕ ИЗ ДАЉИНЕ ДОЖИВЉАВА''

Снијег под планином, очева сјеча бадњака у густој шуми, уношење у пуну кућу, засипање житом, „бројање” срећних варница из отвореног шпорета, ломљење хљеба испод сача... Све је то моје дјечачко и свеживотно слављење Божића онамо гдје се сад вије понеки кућни дим и гдје куња понеко старо чељаде, каже Миро Вуксановић.

Академик Миро Вуксановић, редовни члан САНУ, књижевник, добитник НИН-ове награде, Награде „Мирослављево јеванђеље”; покретач и уредник: Антологије „Десет векова српске књижевности”, Научног издања ђела Ива Андрића и пет едиција САНУ, директор Библиотеке САНУ и уредник Трибине САНУ. У 2020. години објавио је књиге „Разговор с Немањом” и „Бројчаник”, добио Награду „Марко Миљанов”, Повељу за животно дјело и друга признања.

-Како памтите годину за нама, како поимате ову глобалну пошаст?

– Не повратила се и не поновила се прошла година коју је, уз све невоље, више но што се иначе дешава обиљежило кажњавање немоћних и најмлађих. Старци су кажњавани да не излазе из својих кућа, да у свакој вијести, дан и ноћ, слушају ријечи ужаса – „смрт” и „зараза”, да их обавјештавају „какви су бројеви”, што је нови назив за болесне и преминуле људе. Ђеца су окривљивана да преносе вирус, да не смију да иду у куће гђе живе старци, да морају у школу под маскама или да слушају наставу преко екрана, да све буде по српски или по црногорски речено: онлајн. Недавно сам прочитао како се диже хајка на мале ђаке јер нијесу тачно на тестовима одговорили шта значе ријечи: „паша”, „терзија”, „тока”, „рит”, „неимар”, „јерес”, „делија”... Жесток напад потписује факултетска наставница матерњег језика, а не види какву муку ђеца имају и не види своју кривицу за неумјесну анализу тестова који личе на подвале. Хтио сам, овако, у два примјера, у општој јагми описивања коронске „епохе” да се чује и глас који од додатих невоља заклања старце и дјецу.

- Неминовно је питање како 2020. памтите и у домену професионалног, како сте је у том смислу „заокружили”?

– Нијесам, упркос свему, оставио да тавори било која од мојих радних дужности. Уредио сам и објавио петнаестак наслова у Српској академији наука и уметности, Издавачком центру Матице српске и Задужбини Ива Андрића. Прва књига приступних бесједа првих српских академика показује да су они у 19. вијеку имали ренесансно образовање. Дванаесто коло Антологије „Десет векова српске књижевности” изласком казује да добра литература не застаријева. Треће коло научног издања свих Андрићевих ђела, нашег нобеловца учвршћује као писца српског језика који је његов избор. Нови број Његошевог зборника Матице српске посвећен је језику пјесника који самује на Ловћену. Све смо то добили у пандемијској години и зато је овакав рачун неопходно обнародовати.

У тешком добу писац се најбоље штити писањем. То сам поштовао, али сам углавном састављао књижевне фрагменте, каткад успјешне, чешће пригушене задатим бригама. Обрадовале су ме двије нове књиге. У једној, по издавању подгоричкој, моја су биографска и аутопоетичка сабирања, а у другој, београдској, ранији путописни дневници. Помињем своје нове књиге као побједу људи у Удружењу књижевника Црне Горе с Новицом Ђурићем и у „Лагуни” с Дејаном Папићем, који вјерују у моћ књиге и кад милиони умиру од коронске заразе. А растужили су ме одласци пријатеља и сродника, јер је сваки од њих однио дјелић мог свијета.

-Како памтите Божић, како сте га као дијете упамтили, како су га Ваши стари прослављали, докле сежу Ваша прва сјећања када је празник овај најрадоснији хришћански у питању?

– Снијег под планином, очева сјеча бадњака у густој шуми, уношење у пуну кућу, засипање житом, помињање „масне браде и пуне капе”, положајнички одлазак у рођачку кућу крај водопада и „бројање” срећних варница из отвореног шпорета, ођекивање јутарњих пушака и честитања, мирбожање, расута слама и ломљење хљеба испод сача, све је то моје дјечачко и свеживотно слављење Божића онамо гђе се сад вије понеки кућни дим и гђе куња понеко старо чељаде. Црна Гора се најљепше из даљине доживљава. Она је за нас, који смо у њој рођени и одрасли, сва у машти и свјетлости, у жељи која постаје већа што су нам године веће. Таква жеља је и чаровито враћање које не застаје. О томе се мора овако, појачаним начином, говорити.

-Црна Гора у срцу, Ваш завичај... његов ехо у Вашем дјелу...

– Завичај је прва изговорена ријеч, мајчина брига и очева строгост, брдо одакле излази сунце и игра облака под ведрином, прво написано слово и учење таблице множења која се увијек умножава, све што се обнавља док је памћења, све што нема краја, све што је преобликовано стигло у моје књиге, с намјером да, по природи ствари, састави пун круг онамо одакле је круг започет.

-Прије само годину дана свједочили смо велико чудо Божје у Црној Гори. Литије, као свједочанство буђења вјере и народа и вјере у народу представљају својеврстан феномен, чудо... Како сте их Ви доживјели и шта мислите о томе?

– Дуго су у Црној Гори биле савијене литијске заставе. Дуго се на сваки свети дан ходало без крстова у руци, земљом која је име прославила у борби „за крст часни и слободу златну”. А када су се развиле литијске заставе и у рукама засијали крстови, људи у мироносним колонама добили су своју златну слободу. Некад је такву слободу лакше добити, него изгубити. О томе су писали двојица Морачана, патријарх Гаврило Дожић и митрополит Амфилохије Радовић. Има ко њихово штиво да чита.

-И на крају, очекујете ли и гајите ли наду да ће у будућности моћи да се повежу, рекла бих, добрано покидане нити када је у питању релација Србија – Црна Гора, а у домену културе, књижевности. Шта је с језиком, ћирилицом, књижевношћу, касапљењем школских лектира, протјеривањем српских писаца?

– Надам се да ће садашњи и будући главари Његошеве земље кад буду долазили у Србију тражити Црногорце онамо гђе их највише има, у средишту и сједишту које су заслужили, а да неће као њихови претходници дијаспору тражити само у равничарском селу са олтарским ознакама у биртији. Ако се то деси, лако ћемо виђети да су нам исти језик, вјера, име и писмо. За почетак то је довољно.

Немам обичај да мијењам своје обичаје

- Које приоритете, планове, циљеве постависте себи у 2021?

– У 2021. години ћу наставити започете послове и покушати да их увећам. Немам обичај да мијењам своје обичаје.

Једино бих на то пристао ако би то била цијена да корона оде како је и дошла - одједном и што прије, да се освети ономе који то заслужује. Само још да дознамо како му је име и има ли презимена.

Мила МИЛОСАВЉЕВИЋ

Слика може да садржи: 1 особа, поглед изблиза

 

Crna Gora se najljepše iz daljine doživljava