logo3

Илија Лакушић ''ВАСОВА ЦРКВА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ''

Илија Лакушић ВАСОВА ЦРКВА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ

Црква Светог Архангела Михаила на Ножици, надомак Лијеве Ријеке (у народу позната као Васова црква). Ријеч је о црквеном здању из 14. вијека чији је ктитор родоначелник Васојевића - Васо. Васове мошти су после шест вјекова пронађене и обновљен је његов загробни споменик. Народ овога краја је свјестан значаја овог здања, како у религиозном тако и у историјском и културолошком смислу, што је и разлог за његову и своју обнову. Црква је већ освештана у функцији је.

Завјетна слава, празник Св. Александра Невског, представља сабор Васојевића и има изузетну вриједност и значај, јер нас окупља око Бога, у коме нам је, на тај дан, предводник и заступник Свети Александар Невски 12. септембар, свети руски књаз и владар, али и покорни слуга Божји, који је изрекао свету истину да Бог није у сили него у правди. На тај дан, из године у годину, окупља се све већи број вјерника, посебно дјеце и омладине и наше браће из дијаспоре.

O свој прилог нам је послао некадашњи предсједник одбора за изградњу и обнову цркве угледни књижевник Илија Лакушић.

СВИЈЕЋЕ СУ ПРОПЈЕВАЛЕ

Прије но што сам Буквар ставио у торбу, пролазио сам поред гробља иза Лијевог Брда. Још не схватајући дубину смрти играо сам се на оном удубљењу негдје по средини тог великог насеља. Стотинама година умиорало се у околним селима и смрт по смрт, гробље је расло. Долазили су археолози и, памтим, говорили су да је то једно од најстаријих „насеобина“ мртвих у Црној Гори. Бар колико су они истраживали. Замишљао сам славу предака, слојеве смирених душа чије кости труну, а имена ишчезавају у времену које је малошта записивало. Данас има доста мермерних биљега на којима су записана имена оних који су се у посљедњих педесетак година скрасили један уз другог. Али археолози жале за старим киљанима. Кажу – штета што су уништени. Штета за науку, али, разумијем, свако хоће да му је име записано и запамћено.

Кад сам мало поодрастао и ухватио се за ваздух, отац ми је први пут рекао: Онамо ђе ти скакараш некад је била црква. Ако мало боље загледаш виђећеш да кроз оне бусике вири праг – углачан опанцима из околних села. Мало је улупљен, појели га табани. Но, изгледа, свршено је са тим, књига ти је једини излаз из ове сиротиње. Ако ћеш учи, ако нећеш имаш ово брдо и имаш добру лопату, добио сам је као отпремнину, па удри, поравнавај прла. Та лопата је била велика, прејака за мене. Ено је и данас, чувам је међу ријетким сварима. У завичај одлазим много рјеђе него што бих хтио, али увијек погледам лијево и десно, да ме неко не види, па пољубим лопату. Зашто, нека остане између мене и лопате. Сада је кућа прилично запуштена и све рјеђе ме гледа. Нека то остане између мене и куће. Из оног сјеверног зида који је напукао вири пола змије. Боже, Боже... ни њој није добро. Да има боље знала би поћи негдје друго. Послије тога, ишао сам два-три пута. Она на истом мјесту као да се држи зубима за камен. То је нечија душа, можда се ту припила из љубави, није да се наједе.

Нијесам баш неки бор, нијесам витка јела, али, руку на срце, одрастао сам. И доље у Подгорици живим од 1957. године. Тамо сам се уобличавао и у срцу и у грудима, али кад ме неко пита – одакле си, кажем из Лијеве Ријеке. Како може асвалт да ми буде завичај. Ја сам прву земљу осјетио на селу. Ону узорану, поцијепану ралом. Путовао сам доста, али мирис преврнуте земље нијесам срио. Из ње се, и данас вјерујем, осјећа како дишу преци. У разораним њивама налазили смо бачене медаље... Нијесу их чували за каријеру. Добра њива и ливада стварала је углед домаћина. Прехранити породицу, то је била каријера! Јесмо имали смо и воћњак. Отац је говорио, знаш, сине, јабука се једе, а шљива се воли. Од шљиве може пекмез, ракија; ријеко слатко... то једу жене. А ракија, добра ракија, била је част. Око ње смо се окупљали за Божић, за Васкрс, за Аранђеловдан... Уз њу смо се окупљали. Дођу пријатељи из далека, не ваља им изнијети брљу. То смо пазили. Пар чаша, то је вазда за људски разговор. Кад видимо да неко прећера, дамо му кревет.

Али доље, у доњој земљи ђе се пашчад гуле од врућине“, ја и моја генерација отишли смо изгледа за вазда. Да ли сам их волио што смо потрошили добре сате и дане преферанса или... Држао сам да су, и беез моје љубави, били добри људи. Још су се моралом држали за претходне генерације. Није асвалт прешао преко њих. Сви носталгични. Колико је ко био религиозан не могу знати, али сви су вјеровали у част. Тако су људи васпитавани у овим селима. Негдје почетком деведесетих, била је криза, слабо се имало пара, али договорисмо се да обновимо Васову цркву на Ножицу. Вјеровали смо да ћемо тако обновити и претке – одакле смо дошли, куд идемо.

Баш смо се зарекли!

И у љето 1995., уз благослов митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, отворили смо старе темеље. Обзиром да смо, копајући, наишли на много костију, Амфилохије је у својој бесједи изрекао прави есеј о костима. А костију, расутих, непохрањених, вјероватно у неком великом сукобу, било је много. Нијесам историчар и не смијем помињати бројке. Тешко би се из тог расула могао извести прецизан закључак.

Приликом освјештавања Амфилохије у олтару, испод часне трпезе, положио честицу Јасеновачких мученика.

И пет наредних година момци из три села чији ближњи се овдје сахрањују, а често и из читаве Лијеве Ријеке узели су крамп и лопату; шљунак, пијесак и кариолицу и већ 2000. године засијао је бакарни кров. Ја сем у шали рекао да сад Бог има ђе да наврати. Прочитао сам у Библији да су пјесници фасрисеји и да имају попуст у слободном изражавању. И код Толстоја има реченица да писци не морају да раде! Али баш писци, тако да није довољно сликати се са оловком.

Ваља се присјетити неких детаља из обнове. Мада највећи детаљ је све – Црква и светац (СВ. Архангео Михаило) родоначелник Васо... наша прислава св. Александар Невски.... У току обнове, приликом измјештања стубова далековода који су водили преко гробља, један радник је пао са висине од 11 метара. Пао је између два велика камена станца, потом устао и у чуду рекао: „Падох ли ја“? А није пао него пољубио земљу. Неко је рекао – да га водимо у болницу, али он је одбио: „Нијесам пао, мене је Бог спустио, видио је шта радим“

А, откопавајући темеље, 11. Маја 1995., уочи Дана Светог Василија Острошког, слава му и милост, копали смо пажљиво на предњем, десном, ћошку темеља. Очекивали смо ктиторску гробницу. Кажу, ако је има, морала би бити ту. Кад смо постигли одређену дубину, узели смо лакше крампове, неко рече да не повриједимо „свеца“, ктитора и родоначелника Васојевића Васа. У једном тренутку пробили смо танку плочу дугу око 2 метра. Последњи пут кад сам био, била је у Цркви. Вујадин, најстарији међу нама, тада је нагло рекао – полако, полако, ево га! Сви смо били узбуђени. Моје срце, још тада, бијаше почело да штеди ваздух помислих да морам водити рачуна о дисању. Четири плоче, као четири даске, биле су са сваке стране моштију. Као восак жутих моштију. Нијесмо знали чиме је то балсамован јер био је обложен мислили смо воском јер се није видјело ни зрно земље. Послије смо видјели да је то иловача која се вјековима циједима и заливала његове кости.

Пошто смо извадили мошти, пошао сам на ријеку која тече педесетак метара испод цркве. Бистра, хладна, завичајна, да се заљубиш у њу. Убацио сам руке у воду, погледао облутке и заплакао. Јесам! Нека сам! Зашто, моја ствар! Не морам ни ја знати. Између човјека и Бога све је како Бог хоће. Одавде је све кренула како треба и 2000. године све је било ту – олтар, крст и звоно. Опет су дошле владике – Амфилохије и Јоаникије. Освјештали су готово здање. Мени се тада учинило па сам то рекао да су њих двојица били свијеће које пјевају. Појали су за народ, за вјеру, историју и културу. Кроз ово обновљено здање као да се мртви и живи виде боље, Заједно виде прошлост и будућност.

Пробали смо да се од тада сваке године на Аранђеловдан налазимо испред Храма и у Храму. Но, показало се да у то вријеме нема никога у том крају. Народ је готово напустио, а и хладно је 21. новембра. Договорили смо се да је пригодније 12. септембра за Алесендровдан, како се у народу зове наша прислава када су се, иначе, окупљали наши стари. Вријеме је погодније, топлије, увијек дође много свијета из овог краја, а и из далека. То је, иначе, онај Александар Јарославич Рјурикович који се родио 30. Маја 1219., син Великог кнеза Јарослава и мајке Теодосије. Позната је његова пресудна „Битка на леду“, уствари на Чудском језеру када је побиједио „шведску аждаху“, дотадашњу непобједиву силу. Потом, 1240., побиједио је исту војску на Неви, што је учврстило његову владавину у славном Новгороду.

Илија Лакушић

НОЖИЦА

(Црква Св. Архангела Михаила –

Васова црква на Ножици)

Пројахао је земљу и одолио путу

на шареноме коњу и у ратноме гуњу

те на уру потоњу именовао Ножицу

и дом и гробље и славну царску столицу.

На цркви и у дому поставио је прагове

господин ратник са сјајем на оружју,

но богодјелац и патник са молитвом у слуху

обијелио је здање Оцу, Сину и Духу.

Ту, испред Вучје јаме, огради се брдима,

искова прве мачеве, постави тврдо коље,

под топле кућне сачеве призва славске колаче,

отвори старе књиге и свету пјесму заче.

Тамо гдје сада спава, многи је његов унук

и трипут' гробље над гробљем уоколо се шири,

но и весели синци смртно се радују горе,

на вијек вјекова гиба се небеско море.

Слика може припадати напољу