Илиндански црквено-народни сабор у Шекулару

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Светог пророка Илије, 2. августа 2018, са свештенством, монаштвом и вјерним народом Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Шекулару.

Празник Светог славног пророка Божјег Илије и љетњи сабор на Шекулару честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о данашњем великом празнику, који се прославља по свим нашим планинама, од Шекулара до Јеловице и Бјеласице, Сињајевине и Лукавице.

„Сабирамо се око имена Божјег и око Свеца Божјег, а Свети пророк Илија, као и пророк Мојсије, својим животом изобразио је Христов живот много вјекове прије рођења Христовог. Бог је тако уређивао, промишљао и усклађивао да многи људи, прије Његовог доласка у овај свијет, јаве Његово име, назначе, пророкују и изобразе оно што ће, тек, бити. Поједини, ријетки људи, као што су Свети пророк Мојсије и Свети пророк Илија, својим животом су назначили, давно прије, Христова дјела, па у оно вријеме кад је народ почео да одступа од закона Мојсијевог, приклања се другим вјерама и своју вјеру занемарује, Бог је послао пророка Илију, као да је сам Господ Исус Христос био међу њима“, казао је Владика.

У том тешком времену, сличном овом данашњем, Свети пророк Илија чинио је многа чудеса и знамења, сводио огањ са неба да казни богоодступнике.

„По бројности тих чудеса рекло би се да је он био човјек који је само доносио казну грешницима и отпадницима, али није било тако. Он је био човјек који је живио у тишини пустињској, који се испуњавао божанским Духом, кога је повјетарац Божјег Духа укрепљивао, расхлађивао и његову душу омекшавао“, рекао је Његово Преосвештенство, подсјетивши на моменат из житија Светог Илије када му се јављао Господ на Синају, када је бјежао од богопротивника и оних који су тражили његов живот.

„Па му се јави Господ громом, огњем и потресом, али, како пише Свето Писмо, Господ не бјеше ни у грому, ни у огњу, ни у потресу, нити у муњама, на крају му се јави Господ тихим повјетарцем и у том тихом гласу био је Господ и Његова сила, Његова милост, Његова благост и човјекољубље, које је потпуно препородило душу његову и обукло га као човјека Божјег у силу са Висине, у благодат Пресветог живоносног Духа, у силу истине, правде, љубави и човјекољубља“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки.

Свети пророк Илија, нагласио је Епископ Јоаникије, својим животом изобразио је Христов живот, колико је то могуће човјеку, као што говори Свети апостол: Он бјеше као и ми, од крви и од меса, али чвојек истинске вјере, огњене молитве, љубави, ваистину, Божји човјек.
„Њега је сила Божја вазнијела на Небо и тако је он одлазио са овог свијета. Зна се мјесто одакле се вазнио Свети пророк Илија, иза Јордана, тамо је касније, некада, био манастир док га муслимани нијесу порушили, али остала су знамења и остаци тог манастира - Свето је то мјесто. Када га је Господ вазносио на Небо, његов ученик Јелисеј вапио је за својим духовним оцем, а Господ је учинио то знамење да је спао Илијин плашт са њега и наслиједио га је пророк Јелисеј. То је био знак да је он наслиједио Божју силу са Висине, силу истине и правде која га је просвијетлила да настави дјело Светог пророка Илије“, казао је Владика, нагласивши да је ово чудо било предуказање нечег много већег – када се Господ Вазнио на Небо рекао је својим Светим апостолима да сједе у Јерусалиму и чекају док се не обуку у силу са Висине.

„То је било обећање силе Духа Светог која ће испунити апостоле и убрзо, послије Вазнесења Господњег, Господ је ниспослао не једном човјеку, него Дванаесторици ученика и Седамдесеторици, који су били ученици апостола, и обукао их је у силу Божје правде и љубави, те су од тада били неустрашиви да проповједају свету вјеру православну, Христово оваплоћење, Његова чудеса, Његово страдање, Крст, смрт, погребење и Васкрсење трећег дана из мртвих, славу Његовог Васкрсења и силу Крста Његовог. Та истина је темељ наше свете вјере православне“, закључио је Владика Јоаникије.

Литургију је увеличао радостан чин крштења малене Јоване.

Заједничарење је настављено традиционалним Илинданским сабором уз пригодан програм и трпезу љубави. Одржана је промоција књиге ''Хроника Шекулара'', коју је написао протојереј Андрија Поповића, некадашњи парох у Шекулару. О књизи су говорили Милош Поповић и историчар Горан Киковић, који је истако следеће :

у Шекулару живе ''мрки и пуна срца људи''-записали су путописци.

                     Преосвећени владико Јоаникије, часни оци Српске Православне Цркве,  драга и поштована браћо Шекуларци, нека нам је прије свега срећна слава Свети Илија громовник који наш небески заштитник пред Господом.

   

 Имам посебну  част и задовољсто да данас кажем коју ријеч о књизи „Хроника Шекулара“ протојереја Андрије Поповића Шекуларца, свештеника, ратника и свештеномученика који је био свештенослужитељ Шекуларски пуних 30 година.

Андрија се са овом књигом поново након  75-година од његове мученичке смрти враћа у Шекулар међу своје племенике за које се молио Господу Богу у најтежим тренуцима њихове борбе  за крст часни и слободу златну.

Овом књигом потомци су одужили дуг проти Aндрији и подигли му још један споменик, трајни и незаборавни. Јер смо ми овдје њему и команди Шекуларско-требачког батаљона 2013. године подигли заслужно спомен обиљежје које треба све нас да  опомиње чији смо потомци . Што би рекао наш блаженопочивши патријарх Павле:

''Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће  све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.''

 

          О Шекулару су писали познати научници и публицисти: Др Радослав Јагош Вешовић, Марко П. Цемовић, др Мирко Р. Барјактаровић, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Андрија Јовићевић, Павел Аполонович Ровински, Јован Цвијић, Милисав Лутовац, Мирко Барјактаровић, Миомир Дашић, Благоје Шарић, Радоје Кастратовић, Голуб Бракочевић, Раде Бракочевић, прота Андрија Поповић и други писци и путописци.

 

            Познато је да су Шекуларци најстарије плeме на овим просторима, што потврђује писање проте Андрије Поповића у књизи ''Хроника Шекулара'' коју промовишемо данас на овом вјековном саборишту Шекуларског племена одакле се крећало у борбу за слободу јер Шекуларци као и остали Срби никада нијесу нападали туђе већ бранили своје територије и границе.

Прота Андрија пише : ''Границе војводства (Војводине) Шекулара у доба Војводе Петра Шекуларца биле су: са западне стране граничило се је са Морачанима и Кучима, а са сјевера на Корита (Пештер), Панчаре и Буђево, са истока поврх Пећи и Дечана, а са југа Проклетијама.

 

   Сви истраживачи и писци историје Шекулара су сагласни да је Шекулар старо српско племе које се помиње још у ''Дечанској хрисовуљи'' и у Повељи манастира Бањска са Косова.  Колики је био значај Шекулара у средњовјековној српској држави говоре и стихови из народне пјесме ''Маргита ђевојка и Рајко војвода''који гласе: ''На ономе ломном Шекулару, онђе бјеше Петар Шекуларац, а на Скадру на рјеци Бојани, онђе бјеше Вукашине краљу''.

Историја је забиљежила послије војводе Петра и друге знамените јунаке: војводу Дашу, кнеза Вука и Комнен барјактара који су успјешно бранили територију Шекулара од упада злогасних Арнаута и Климената и других завојевача.

 Крварено је на шекуларским границама и сваки педаљ границе је обиљежен, што нам још и данас говоре мрамори на Мокри, Шекуларској ријеци, Ваганици,  Глођији...

    Описао је то у овој  Хроници о Шекулару прота Андрија  јер је  ова књига о његовим Шекуларцима кроз вјекове. прота Андрија Поповић, је у овој књизи како рече и професор Калезић,  овдје су приређивачи истакли краће текстове, његову биографију, па хронику Шекулара, затим његове службене бесједе, ратни дневник који чува аутентичне и драгоцјене податке којих – или многих од њих можда и нема у државним архивама, или ако их и има, не тако детаљно, па преписка( моја примјењдба је зашто приређивачи нијесу прекуцали ратни дневник као што смо ја и Благоје Шарић урадили са дневником Мила Кењића) и, најзад, фотоприлози – документарних текстова и бројних лица – прате и њихове породице уже и шире. Све су то прилози у самој књизи и историји Шекулара и шире, и овако су ушли у историјску литературу за читање и увид у приступ архивској грађи. Него да вам не препричавам шта се у Хроници Шекулара налази ви ћете је узети и прочитати.

Занимљиво је овдје истакнути колико је Шекулар по селима имао кућа крајем 19 вијека:

 

На страни 36. Ове књиге пише :

...''Шекулар сачињавају ова села. Улица 36 кућа , Мезгале 39, Ћетковиће 28, Орах 25, Јашовиће 38, Масларе са Лекићима-Радмужевиће 42, Рмуше-Стране 16, Спалевиће са Булићима 34 куће. Тако да у Шекулару има 258 кућа. Село Ровца 60 кућа, 1884. Остало у турској граници и ослобођењем Балканског рата 1912. године потпало је општини Доњо-Ржаничкој, а све до 1884. године  било је у општини Шекуларској и има сва права у шекуларске планине и шуме...''

 

Ево једног детаља са боја на Гласинцу  од 27. октобра 1914. у којем је Андрија учествовао као батаљонски свештеник а описано је у овој Хроници Шекулара на страни 75:

 

...''Враћајући се у свој баталеон чистим брдом, под највишу топовску, митраљешку и пушчану ватру непријатељску без икаквог заклона, говорили су попу Андрији војници и сам Радуле Балевић наредник и командир Мило Саичић ''да се сагне''. ''Што да се сагињем, да се двостручим, ако ме погоди овако ће мање бит рана'' то је попу био одговор  који се данас у препричавању код војника говори.''... Е такви су били српски свештеници такав је био Андрија Поповић. Слава му. Вама хвала!-закључио је Киковић.

Домаћини сабора су Мјесна заједница и Црквени одбор при храму у Шекулару.