ИЗ ШТАМПЕ ИЗАШЛА НОВА КЊИГА ПЈЕСНИКА ДАВИДА ЛАЛИЋА ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ''

ИЗ ШТАМПЕ ИЗАШЛА НОВА КЊИГА ПЈЕСНИКА ДАВИДА ЛАЛИЋА ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ''

У издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Андријевица, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и Српског историјско културног друштва ,,Никола Васојевић“ Беране

ЗА ИЗДАВАЧЕ: 

Михаило Микан Перовић,писац и публициста

Бранислав Оташевић, књижевник

Горан Киковић, историчар

РЕЦЕНЗЕНТИ КЊИГЕ СУ: 

Милица Мирић, сликар и пјесник

Марија Вујовић, проф књижевности

Миливој Мирић, сликар и пјесник

ИЛУСТРАЦИЈЕ Игор Мирић, сликар

Миливој Мирић, сликар

ЛЕКТОР Проф. Миладин Ћулафић, књижевник

НАСЛОВНА СТРАНА Црква Светог Саве у селу Цецунима, рад сликара Миливоја Мирића

КОМПЈУТЕРСКА ПРИПРЕМА Драган Вулић - Слатина

ШТАМПА „Пегаз“ Бијело Поље

ТИРАЖ 500 примјерака

ДАВИД Влајков ЛАЛИЋ рођен је у Цецунима код Андријевице, 28. октобра 1955. године, под владавином Плутона, Бога пакла и Бога рата, а то значи борбеност, енергичност, неустрашивост, мудрост, као и вулканску енергију.

Рођен у цецунској ''Долини љепоте'', у крају добрих, барјактарски узвишених племенитих људи, ратника, пјесника, филозофа, љекара, врхунских спортиста, памтиша... достојанствених и часних људи, добрих домаћина ''којим пријатељ може доћи, кад хоће, а непријатељ, можда, никад''...

Подједнако је епска и лирска душа, у којој је све усклађено, спокојно!

Испија ''пиће богова'', напитак мудрости и истине, ''јер је оно доказ, да вас Бог воли'', један другом провјеравају боју!

Од рођења, заљубљен у Русију, и заувијек у једну Богињу љепоте...Афродиту!

Отаџбине, Србија и Црна Гора, највећи су му светао циљ којем стреми!

Епског је менталитета и не признаје капитулацију. ''Та ријеч не постоји у

српском језику!'' У сулудој антисрпској хистерији, није прихватио ропску свијест, постао је свједок истине о великој несрећи Српског народа, погрому библијских размјера, егзодусу, срушеном корпусу националних вриједности, агресији, у односу снага 1:800 у корист агресора, деветнаест најмоћнијих земаља свијета. Дао је поро- дично активну подршку, својем распетом, раскомаданом, закланом српском народу.

Поносан је на братство Лалића, у којем је ''књига поред јатагана'': Наука и академици, доктори наука... барјак Драга Вукајловог, из руку Карађорђевих на

Сувоме Долу код Сјенице из 1809. године; два ''Данилова крста''; седам ''Бијелих

Орлова''; десет ''Обилића'' медаља; ''Карађорђева звијезда''; ''Албанска споменица''; ''Француски Крст дивизијског ранга'', који је лично уручио Франш де Пере; три ''Партизанске споменице 1941''; ''Грчки крст''; ''Бели лав'' Чехословачке републике''; ''Златни орден првог степена Дража Михајловић''...

Из ''грмена великога'' Лалића, извиру генетске везе ''првих пера'' у Српској литератури, науци и умјетности: академик Михаило Лалић, др Радован Лалић, мр Милоња Лалић, Милош Остојић, Вера Милачић, др Борис и др Мишо Јојић, Милијана Коматина, Лазар Лалић, Станица Лалић и Маргита Терзић, Мира Лалић Сајичић, Лалићи Војислав и Борислав, др Срђан Лалић, др Радомир Лалић, др Иво Лалић, др Горица Лалић, др Вељко Лалић, Радојица Станковић, др Милош Лалић, др Павле и др Јелена Зоњић, др Мишо Лалић, пуковник Бранислав Лалић, Радоје, Радоња и Добрашин Лалић, др Вукман Шошкић, др Саша Раичевић, Славиша Лекић, Радосав и Новак Зековић... како је то рекао у једној од својих бесједа, угледни професор српског језика и Светске и Југословенске књижевности, Божидар Зоњић: ''Без Лалића, у првим редовима, не може се славити ни наука ни слобода и јунаштво!''

Члан је: ''Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању''; ''Југосло-

венске књижевне заједнице''; Удружења књижевника ''Горска вила''; Удружења

књижевника ''Сјеверац''; Удружења ''Ћирилица'', чији је заступник за Андријевицу; Издавачког Савјета часописа за књижевност, историју и културу, који излази на српском језику и ћириличном писму ''Глас Холмије''; члан је Савјета часописа за књижевност ''Умно'', Југословенске књижевне заједнице...

Потпредсједник је ''Српске Народне Одбране Васојевића и Лимске долине'' и потпредсједник ''Удружења ратних добровољаца 1912-1918.'' Добитник је Велике

Српске повеље; Златешке повеље са Врањешких вечери поезије; Велике повеље ''Горске Виле''; Благодарја, Српског удружења Ћирилице ''Добрица Ерић'';

Грамоте-Московске, Савеза писаца Русије; Ратничког крста Бојевог Братства Свесрпског Савеза, за одбрану Отаџбине од Нато агресора и Златног ордена Првог степена Драгољуб Дража Михајловић, Војводског савета, по несумњивим заслугама и доприносу у одбрани Српства...

Аутор је збирке поезије ''Сеобе''. Приредио монографију ''Културно- историјски споменици Андријевице'', писане у професионалном дијелу обавеза у Центру за културу Андријевица, гдје је, из ''разумљивих'' политичких разлога, уклоњено име аутора! Заступљен је у четири Антологије и двадесет Зборника поезије, као и у неколико часописа и листова: Стремљења, Глас Холмије, Умно, Књижевне новине, Српски књижевни лист, Пензионер...

Пише поезију, прозу, књижевне критике, рецензије, публицистику.

Добитник је више међународних награда за поезију: у Бечеју, Нишу, Вршцу, Пријепољу, Бијелом Пољу, Горњем Милановцу, Струшким вечерима поезије, Нишу, од којих му је најдража она коју су потписали Бранко Ћопић, Мира Алечковић, Душан Костић, ДесанкаМаксимовић, Чедо Вуковић...

Гимназију је учио у Иванграду а Правни факултет студирао у Сарајеву.

У злочиначкој Нато агресији на Србију и рату, свих, против Срба 1992-1999. године на просторима СФРЈ, био на одговорној ратној дужности, у Савезном министарству одбране, Управи за одбрану РЦГ, у реферату-Самостални савјетник за оперативно планске послове, одговоран за употребу јединица Цивилне одбране, у зони одговорности Одсјека за одбрану Андријевица.

Завршио је Школу резервних официра пјешадије у Билећи, са просеком десет, у 72. класи, гдје је и стажирао. Од 2007. године запослен у Локалној управи Андријевица, а од 2013, у Центру за културу и спорт ''Михаило Лалић'' у Андријевици.

Позната, традиционално патриотска и интелектуална, харизма његове

породице и братства Лалића, као и дружење са Војиславом Шешељем и Момчилом Мандићем и Васојевићким Српским студентским лобијем, одредили су његов живот у отпору насиљу над Србима, што ће га сврстати у ред истакнутих бораца за права Српског народа.

Многе своје пјесме, посвећује Србији и Богињи љепоте - Афродити, као Јесењин Исидори Данкан, Парис Хелени, Шантић Емини, Добрица Ерић Србији...

Никога није издао, никоме није зло нанио, а сам Бог зна, колико људи су породично помогли и спасили, понајвише, ове што кукавички, иза заклона, пуцају на његов сој Обилића!

РЕЦЕНЗИЈЕ О КЊИИЗИ ВОСТАНИ СЕРБИЕ ДАВИДА ЛАЛИЋА

МИЛИЦА МИРИЋ, сликар и песник

НАЈЉЕПШЕ МИСЛИ О СЛОБОДИ

Поезија српског рода урезана у сваки дамар песника Давида Влајкова Лалића, пониклог на овим просторима, уистину открива праве вредности постојања оног

најтананијег уметничког истраживања, прожетог истинским тежњама ка остварењу врхунске мисли и тежини изговорене и написане речи.

Реч као таква, остаје и опстаје једино у народу, који над својом прошлости, као и садашњости, стрепи над својом будућношћу. Губи се данас лепота осмеха, нестаје као најтананија нит везе између људи. Губи се данас реч, која те исте људе спаја, те се, у души и стиховима песника, јавља неизмерна потреба да се, на себи својствен начин, одупре невољи и неправди која је задесила простор његовог битисања.

Непомирљив с дешавањима у земљи његових дедова и очева њихових, снажним, емотивно-патриотским набојем, а потиштен међубратским расколом, Он, у тренуцима туге и горчине, другује с Орловима у планини испијајући леденице, уместо вина, чувајући међе од ''вукова'' и ''чопора'' како Он то негде и записа.

И зато себи дајем то право, да мисао његову употпуним својом, а не би другачије ни било, нити би могло бити, јер, ето, ловорике данас припадају људима

неких других вредности, али не оних, што се патриотско-моралним, надасве,

људским зову.

Његова слобода мисли у овим тегобним, злослутним, наравно, и безглавим

временима, речима открива све његове слутње, стрепње његове, да оно, што је

било, више не постоји, изгубљено да је, те, самим тим, још више буди жељу да се

времена, која су постојала пре овог нашег, забележе и памте, као и то, да ни камен,

на камену остао није, па где, онда, да тражимо главе оних, који падоше у свим

досадашњим успонима, да бисмо ми, данас, на врхунцу својих стремљења били.

Сва неправда овог света сручила се на род српски, да у њему, Давиду Лалићу, слама помисао, да неке ватре братске слоге још тињају. Он живи у нади, да ће се поново распламсати оном жестином, којом некада изгараше, и да ће опет сијати сунце поврх Комова, као некад, у оним временима, кад је брат брату то и био.

Комови су његово уточиште, светилиште и стециште најљепше мисли о

слободи. Он, ни сунцу не да да згасне изнад Комова!

Не могу, а да не изнесем своје дивљење снази његовој у верности отаџбини,

његовом памћењу и незабораву, туговању и сећању, јер никог и ништа с ума није

сметнуо.

''Востани, Сербие''! - одзвања душом његовом. Његова верност

Српству, љубав и нежност према мајци, истим се вредностима мере, јер, све ове

податке о ''Бесудној земљи'' и бруталној злочиначкој агресији деветнаест земаља,

о њиховој упорности да се српска трагедија и неизвесност изједначе са геноцидом

те 1999. године дају његовој мисли право да опроштаја злочину нема, да ни заборава не може бити, а сам опроштај с мајком, великим делом, уједињује мисао, једну велику мисао и одговор на оно питање:

ДА, ЈОШ УВЕК ЖЕЛИМО ДА СМО СРБИ! 13

МАРИЈА ВУЈОВИЋ , професор књижевности

САВРШЕНА ЉЕПОТА СОНЕТА

Песник је путник у свет речи. Тамо где бисмо ми муцали, тече река речитости у поезији Давида Лалића. Ту ознака реч налази свој ритам, значење и своје право место. Заноси нас бујна и разиграна машта пишчева и до устрепталости нас узбуђује интензивна пишчева емоција. Чак и оно што у природи није лепо, у делу доброг писца постаје естетички доживљај: згажени божури, празне гробнице, кукњава гаврана, помор трава, вапај покоља…

У поезији Давида Лалића, истовремено је пуно осећајности и бруталности. Вечита борба добра и зла, погибељ и несрећа, које непрестано насељавају наше просторе, ''нашу кућу насред пута''.

Песник пева о веома озбиљним темама: опет сеобе, прогони, збегови, рушевине, одмазде, згажени божури...! Нагледали смо се и наслушали свега, доживели премного. Песника боли мисао ''остаће кукољ намножен к'о вазда, опет ће само изгинут јунаци''.

Ово је поезија која, на најбољи начин, изражава нагомилано песниково животно искуство, бол и горчину, и бојим се, безнађе, али и песнички дар и оданост песми и роду.

У својој прелепој љубавној поезији, пуној чежње и узвишених поетских, величанствених сањарења, Давид Лалић води жив унутрашњи монолог. Љубав је велика реч, јака страст, и ватра, у највећем броју живота и баш зато љубав у Давидовој поезији, чежња, бол, туговање, сећање на срећу, успомене, буде осећај лепог, необичног, непоновљивог, али и тајанственог, непојмљивог, мистичног.

Тајновитост у поезији Давида Лалића оставља могућност читаоцу да поезију сам, по своме, тумачи, разуме, да сам сања и машта, да се препусти својим мислима и осећањима, да поставља питања: одакле се јавља глас, са овог или оног света, зашто су остала само сећања, успомене, а не и остварена срећа, ко ју је и зашто осујетио? Много је сентименталности, али одмерене, много лепих речи и сјајних живописних песничких слика, савршене лепоте сонета...

Стихови узети из народне песме су ефектни, појачавају снагу осећања. Песник, и оно што није слика, гледа као слику: брезу и жену, кишу и пљусак, цвеће, Превију, Крчевину. Ту су сједињени човјек и природа, слике и осећања, све се спаја у јединствену поетску целину.

Песник Давид Лалић, за тренутак нас задржава да застанемо, да о његовој поезији мислимо и промишљамо. Поезија његова је и реч ''Богиња љепоте'' и ''Свети Јован Крститељ'', којима, нас ефектно и мистично, прикује за место, да у нама покрене осећање и мисао.

Давидова, лепа и патриотска и љубавна поезија, враћа веру у љубав, пружа човеку идеалан простор сна и жеље, у којем он живи истинске вредности живота.

МИЛИВОЈ МИРИЋ, сликар и песник

Када ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ'' угледа светлост дана, изнад Комова и васколиког свесрпског сазвежђа, обогатиће Српску ризницу културе, још једним изванредним делом, и што се тиче садржаја књиге, и њене насловне стране.

Ово је предивна целина за понос нашег рода, којом се даје до знања, да Сербија још увијек није воздигла своје лепо лице, а наравно узидана је у темеље наших Светих цркава и манастира, расипајући плодове највиших вредности нашег рода.

Песник пише, нашим узвишеним јединственим писмом, Ћирилицом, штитећи га притом од ''немани'' која га уништава.

Оно велико, снажно у песнику Давиду Лалићу, што жели снажно воздизаније Сербие, нека се обистини и нека буде:

ВОСТАНИ СЕРБИЕ!