ЗОРАН МАЛЕШИЋ: ''ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАСОЈЕВИЋИМА И ЊИХОВОЈ ВИШЕВЈЕКОВНОЈ БОРБИ, АЛБАНСКА ПЛИМА НИЈЕ СЕ ПРЕЛИЛА ПРЕКО ЛИМА''
ЗОРАН МАЛЕШИЋ: ''ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАСОЈЕВИЋИМА И ЊИХОВОЈ ВИШЕВЈЕКОВНОЈ БОРБИ, АЛБАНСКА ПЛИМА НИЈЕ СЕ ПРЕЛИЛА ПРЕКО ЛИМА''
Разговор с поводом са Зораном Малешићем, предсједником Милешевског културног клуба ''Свети Сава'' из Пријепоља,који се радо одазвао да говори за часопис ''Глас Холмије'' из Берана и да нам нешто више каже о активностима Милешевског културног клуба''Свети Сава'', из Пријепоља и ревије ''Савиндан'',чији су издавачи.
Повод нашег разговора је три деценије Милешевског културног клуба„Свети Сава“ из Пријепоља и јубилеја који је прослављен ове године.
КИКОВИЋ: Поштовани господине Малешићу, на празник Макавеја, 14. Августа 2021., у гостопримници Манастира Милешеве окупили су се сарадници часописа „Савиндан“, који издаје Милешевски културни клуб „Свети Сава“ из Пријепоља, да би обележили три деценије рада Клуба и толико година ''Савиндана''. Шта нам можете рећи о тим првим почецима рада Милешевског културног клуба„Свети Сава“ из Пријепоља?
МАЛЕШИЋ: Клуб је настао у оним еуфоричним временима 90-их кад се Српски народ будио из, скоро, полувековне летаргије. У локалном листу ''Полимље'' је 25. јануара 1991. године обелодањена иницијатива групе јавних посленика о формирању друштва које би неговало и развијало духовну и материјалну културу Срба на подручју старе Рашке, истраживало и оживљавало заборављену или укинуту народну традицију, окупљајући на том послу интелектуалне снаге и јавне и културне прегаоце. У истом броју "Полимља" изашао је подлистак посвећен Светом Сави. Просветни савет Србије препоручио је школама да се "достојно оживи сећање на дело и личност првог српског просветитеља". После скоро пола века изгнанстава: " Премудар и благ и помиритељ и вичан праштању, поново дође Свети Сава међу неке Србе склоне забораву и поштовању туђих светаца". Будући да су мошти Светог Саве 360 година лежале у манастиру Милешева, одакле су однете и спаљене на Врачару, то су се Милешевци осетили најпозванијим да кроз једно нестраначко удружење "свестрано упознају светосавско духовно наслеђе и нашу ембрионалну културну баштину".
Оснивачка скупштина, у препуној Великој сали Дома револуције, одржана је 15. јуна 1991. године. Прочитани су поздравни телеграми Добрице Ћосића, Матије Бећковића и Брана Црнчевића, а присутним се обратио митрополит Црногорско-приморски, господин Амфилохије Радовић. "Обнављање живе воде у старим изворима је још један доказ да су узалуд спаљивани и Милешева и Свети Сава - и да нам изван културе нема живота ни опстанка међу људима и народима" написао је Матија у поздравном телеграму, а у принципима новоформираног Клуба зацртано је да ће он следити културну традицију рођену почетком века, тачније 1904. године, када је формирано прво "православно црквено певачко друштво Свети Сава". У програму, усвојеном на скупштини, истиче се да се рад Клуба темељи на културној традицији српског народа, али и на принципима модерне просвећености и захтевима савремене цивилизације, грађанске одговорности и етике рада, на прихватању богатства у различитостима, праву на слободно мишљење и креативно стварање.
КИКОВИЋ: Можете ли за наш часопис ''Глас Холмије'' у кратким цртама описати рад Милешевског културног клуба„Свети Сава“ из Пријепоља у протекле три деценије рада и постојања?
МАЛЕШИЋ: Прве године деловања Клуба поклапају се са временом растакања Титове Југославије, ратова на простору некад нам заједничке државе, захукталог настајања вишестраначког система и протичу у атмосфери хиперинфлације и оскудице. Клуб храбри, подстиче и организује конкретне акције које ће задовољити културне потребе и допринети националној и духовној обнови српског народа. У том правцу проучава се и афирмише активност некадашњег црквено-пјевачког друштва из 1904. године, учествује у обиљежавању 80-годишњице ослобођења милешевског краја и Старе Србије од петстогодишње турске владавине, реагује се на тзв. резолуцију муслиманских интелектуалаца о „санџачкој аутономији“, организују са другим институцијама светосавске академије, грађани се позивају на потписивање петиције за скулптуру „Бели Сава“, вајара Миодрага Живковића, коју је бирократизована општинска власт хтела да смести у депо Дома културе, иницира се активност на афирмацији књижевног дела Драгише Боричића, родом из вашег краја, предратног директора пријепољске гимназије који је стрељан од нове комунистичке власти, организују се трибине, промоције књига, изложбе слика... Овај период посебно су обележили преданим радом Милорад Веруовић, новинар и публициста и Љубомир Шуљагић, професор књижевности и први председник Клуба.
У три деценије постојања Клуба десиле су битне измене околности у којима он делује: ратови на територији бивше Југославије, НАТО агресија, окупација Косова и Метохије, стварање нове албанске парадржаве, одвајање Црне Горе, нови захтеви за политичком аутономијом такозваног Санџака, неуспешна демократизација друштва, економска криза..У тим новим околностима нужно је било редефинисати, не основна програмска начела Клуба, јер она су, углавном, добро конципирана, већ практично деловање прилагодити новим условима и захтевима. Како један сарадник "Савиндана" написа: "Изгубиће привлачност гуслање о славној прошлости, кукање на комунистичку и светску заверу, на српску неслогу... Традицију као културно и духовно наслеђе треба неговати, али не може се враћати традиционализму и некаквом светосавском фундаментализму, јер из тога, у ствари, избија национална фрустрираност и комплекс инфериорности. Предстоји нам окретање будућности, отварање према свету и такмичење са светом, уграђивање традиције у нове вредности". Кратко и језгровито!
КИКОВИЋ: Господине Малешићу,како је главна активност Клуба издавање годишњака ''Савиндан'',шта нам можете рећи о овој познатој и цијењеној ревији?
МАЛЕШИЋ: После објављивања неколико подлистака у "Полимљу" Клуб организује издавање сопственог гласила, годишњака - "Савиндан". Почев од петог броја, он добија нову концепцију, излази са проширеним бројем страна и добија корице у колору. "Савиндан" постаје огледало Клуба и својим садржајем обухвата све важније активности на плану духовне и материјалне обнове, обележавања значајних јубилеја и преломних збивања између два Савиндана. Ту су радови универзитетских професора, научника - истраживача, истраживача у локалним музејима све до пасионираних, често врло вредних и даровитих истраживача ближе и даље прошлости Старе Рашке и шире. С друге стране су прилози поетског и прозног садржаја, надахнуте новинарске репортаже, прикази књига, илустрације, цртежи, фотографије, Савиндан за децу, писма читалаца и др.
Од 11. броја, када сам изабран за председника Клуба, извршили смо редизајнирање часописа. Насловна страна осликавала је садржину броја. Примера ради у том броју смо на насловној страни ставили како актуелни председник државе, Војислав Коштуница, љуби крст којим га благосиља владика Григорије приликом преноса земних остатака Јована Дучића у Требиње. Дуго смо тражили одговарајућу фотографију која би осликавала битне промене у друштву: овде конкретно однос између Цркве и Државе за који знамо какав је, у дугом периоду, био. На неки смо начин часопис „уозбиљили“ и он се, својом садржином и избором аутора, приближио научним иако је и даље остао часопис за просечног читаоца.
КИКОВИЋ: Ко су били сарадници ревије ''Савиндан'' у протеклих тридесет година?
МАЛЕШИЋ: Широка је то лепеза: од академика и универзитетских професора до локалних истраживача – аматера. Ту су песници и прозаисти. Нажалост, имамо доста оних који су нас напустили и који су за Савиндан били јако драгоцени. Поменуо бих академика Петра Влаховића који се, редовно, оглашавао у нашем часопису. Неко време су за Савиндан писали и професори Милован Митровић и Дарко Танасковић, Славенко Терзић и многи други. Са ваших крајева поменуо би пок. проф. Чедомира Лучића и пок. Радомира Губеринића који су, све до смрти, редовно слали прилоге за наш часопис. Наравно, сада си нам ти Горане главна узданица и ослонац на западним странама будући да, редовно, шаљеш прилоге.
КИКОВИЋ: Како је прихваћена уређивачка политика ''Савиндана''и на који начин сте промовисали активности Милешевског културног клуба ''Свети Сава'' из Пријепоља и ревије ''Савиндана''?
МАЛЕШИЋ: Уређивачка политика је добро прихваћена како од обичних читалаца тако и од научних посленика. Са новом концепцијом "Савиндана" уобичајило се да се уз Савиндан врши промоција новог броја што је истовремено била прилика за сумирање целокупне активности Клуба. Промоције су се стално одржавале у Пријепољу, а често и у другим градовима Старе Рашке и Београду. На њима је "Савиндан" побрао низ ласкавих оцена од оне, Матије Бећковића, са промоције у Београду: "Ово је данас, верујемо, једина публикација у Србији која се као новина после излажења и читања не баца и не затура, већ се пажљиво чува и студиозно ишчитава преко целе године...", до оне, Рајка Петрова Нога, који је по добијању и читању низа прилога из "Савиндана" рекао на промоцији у Београду: "наша унутрашњост, или, како овде воле да кажу, провинција, и боље и дубље и озбиљније и чита и духовно живи него такозвана метропола".
Промоције смо одржавале како у градовима у окружењу (Нова Варош, Прибој, Ужице, Нови Пазар, Пљевља, Рудо) тако и даље (Београд, Краљево, Бања Лука). Остаје жал за неодржаном промоцијом у Новом Саду која је била заказана у Градској библиотеци па одложена због ковида.
КИКОВИЋ:Реците нам нешто о сарадњи Милешевског културног клуба„Свети Сава“ са различитим институцијама из сфере културе, продуцентским кућама, удружењима која делују у култури на афирмацији Клуба, пријепољског краја и шире, области Старе Рашке?
МАЛЕШИЋ: Клуб је радио на раеализацији заједничких циљева са свим оним субјектима слично позиционираним у култури, Цркви, државној и локалној управи, НВО сектору, бизнис сектору и др. У том смислу, са различитим субјектима или самостално, релизовано је више пројеката као што су: научни скуп "Светосавска духовност и модерни српски идентитет" (са Друштвом "Свети Сава" из Београда), снимање документарно-туристичких филмова "Светибор" и "На светим водама Лима", нучни скуп " Први српски устанак и Рашка област" са издавањем зборника радова, издавање књиге академика Владимира Стојанчевића "Из историјске прошлости старе Рашке", Ревитализација Тичјег Поља - пројекат очувања народног градитељства (са Републичким заводом за заштиту споменика културе из Београда), снимање филмова о амбијенталним целинама (са "Друидом" из Новог Сада и МАГ-ом из Лазаревца), ТВ емисија о културној баштини (са ТВ Форум-ом), издавање књиге Григорија Божовића "Граничарска коб", фото изложбе "Високо горе" (са студијом "Луминис" у Манаковој кући у Београду), изложба Николаја Краснова са Хералдичким друштвом из Београда и низ промоција књига, изложбе и друго.
КИКОВИЋ: На крају сваког разговора питамо саговорника,шта нам можете рећи о нашем часопису ''Глас Холмије''?
МАЛЕШИЋ: Ретко се налази тако ангажован часопис какав је „Глас Холмије“. Ви имате јасну идеју – очувати Српство и Српско Име у Црној Гори и то радите на прави начин. Ми смо се неколико пута дружили и кода вас и код нас и мене фасцинира ентузијазам и посвећеност код низа људи које сам, приликом тих дружења, упознао. Друго, имате асоцијацију удружења и наступате сложно. У више колона: песници, историчари, ветерани, али са истим циљом и израженом синергијом. Нажалост, код нас у Србији то није тако. Можда је то зато што је сама суштина вашег Бића угрожена па је то резултирало отпором и створило тако нешто као што је ваш часопис.
КИКОВИЋ: На крају нашег разговора које су Ваше поруке нашим читаоцима?
МАЛЕШИЋ: Поменуо бих свог знаменитог земљака, Сретена Вукосављевића. Био је учитељ, комита (не ова новокомпонована монтенегринска), посланик, сенатор, универзитетски професор. У својим истраживањима је написао да се захваљујући Васојевићима и њиховој вишевековној борби, албанска плима није прелила преко Лима, као што је то било код Прешева, и у Пологу (данашња Западна Македонија), а донекле и на Пештери. Да ту нису заустављени, они би Српско племе располутили као што су урадили код Прешева раздвојивши Србију од својих Јужних крајева.
Зато моја порука гласи: наставите трагом ваших старих са истим прегнућем који су они исказивали. Наравно, у неким другим условима. Једно од тих прегнућа је и „Глас Холмије“.
