ЗОРАН ВУЛЕВИЋ:ГЛАС ХОЛМИЈЕ ЈЕ ОПРАВДАО МОЈЕ ОЧЕКИВАЊЕ!
ЗОРАН ВУЛЕВИЋ:ГЛАС ХОЛМИЈЕ ЈЕ ОПРАВДАО МОЈЕ ОЧЕКИВАЊЕ
Зоран Вулевић, члан Издавачког савјета ''Гласа Холмије'', сабира прву деценију нашег рада на свој, препознатљив начин и каже: ''Прелиставајући своју личну архиву тражио сам и нашао текст којим сам поздравио рођење часописа ''Глас Холмије'', датиран 24.11.2012. године, када смо, уз благонаклоност нашег домаћина професора Драгана Ивановића, директора Основне школе ''Браћа Барух'' на Дорћолу у Београду, уприличили прво представљање часописа и људи окупљених око њега. Из подужег обраћања издвојићу само оне дјелове које не бих назвао пророчанским, јер сам и тада као и сада, имао јасну визију како би тај часопис морао да изгледа да би завриједио пажњу јавности, и стручне и лаичке. Нашаливши се над податком да је тадашње Министарство културе Црне Горе, под редним бројем 656, уопште уписало у евиденцију ''Глас Холмије'' као часопис за књижевност и културу који излази ''на српском језику и ћириличном писму'', наставио сам: ''Толико је племенитости у овом инспиративном заносу младих људи из Васојевића да они или не штрецају или не примјећују каквог су се озбиљног посла латили, упркос сазнању да ни за први број немају државну потпору за печатање листа, немају ни кров над главом за своју редакцију и редакцијски колегијум, већ прегнућем главног и одговорног уредника, професора историје Горана Киковића, издају часопис у тиражу за који прикупе добровољни прилог у еврима за његово штампање и у оном временском интервалу, који се покаже оптималним док се тај добровољачки посао не заврши!'' Знатижељну публику, највећма наше Васојевиће настањене у Београду, обавијестио сам о квалитету првих три број часописа, рекавши: ''Прелиставајући прве бројеве примјећујем подоста од онога што би могло да оправда иницијалне снове: од ријечи уредника, па интервјуâ са значајним савременицима из Васојевића, преко бројних поглавља које обрађују завичајну прошлост и у њој знамените догађаје и личности, затим афирмацијом младих стваралаца, критичким представљањем занимљивих књига, све до подсјећања на завичајну топонимију и географију и пропагирање рада српских удружења из Васојевића, а све то – иако скромно и у малом тиражу – подоста квалитетно редиговано и одштампано у прихватљивом формату и обиму, са бројним фотоприлозима разне и до сада, треба ли посебно истицати, недовољно публиковане научне грађе, чини нас засад задовољним и опредијељеним да сваки наредни број ишчекујемо с озбиљном дозом знатижеље и грудом непомућене радости да ћемо у њему пронаћи нешто од онога што до сада нијесмо знали или пак боље употпунити наша већ оформљена сазнања о разним друштвеноисторијским темама, са подацима која уз њих иду''. Вјерујући у успјех подухвата присутне сам позвао да нам помогну у границама својих мигућности, рекавши: ''Уколико се таква уређивачка политика буде његовала досљедно и континуирано, тиме ће се, дубоко вјерујем, оформити и већа наклоност многих писмених људи из Васојевића који имају широка и разноврсна интересовања, а који су своје стваралачке домете крунисали у многим објављеним књигама, некима чак и капиталним, а уз такву ауторитативну политичку, културну и научну елиту увијек ће радо пристизати и млађи, па ће се сазнајно-васпитни као и научно-образовни смисао и значај таквог часописа из броја у број јасно профилисати као његова прва одредница врлине и квалитета''. У бодром, оптимистичком расположењу, којим сам био окружен од посјетилаца на овој промоцији, наставио сам: ''Буде ли тако, већ предвиђам да ће они који буду присутни на прослави првог јубилеја овог часописа – о десетогодишњици његовог излажења – моћи да испишу зрелију и конзистентнију критику, не штедећи се да му штогод у прилог кажу, него што то данас може да изговори његов први ''извјестилац''. А тај јубиларац ће моћи, између најнесумњивијих истина које до тада буду примијећене, изрећи прву, већ данас непобитну: ''Драги пријатељи, прије десет година, у доба првих професора црногорског језика, који су били моћнији од затечених јер у свом језичком корпусу имадоше и два слова приде, отпочело се са штампањем листа на свом, српском језику и свом, ћириличном писму, а данас док дланом о длан славимо десети рођендан!'' Најздад, личну радост нијесам могао да сакријем, па сам завршио: ''Поштовани пријатељи, пошто се сви ми као сабраћа окуписмо да поновно сједнемо у школске клупе, ја се у њима осјећам вечерас као ђак првак, којем су неки добри људи поклонили Буквар из завичаја да у њему прочита неке лијепе приче и види нека драга лица, да их упамти па да даље проноси њихове мисли и тумачи њихова дјела – на ползу рода свога. Овај скраћени школски час описа часописа завршавам жељом да благосиљамо рођење овог културног чеда, уз наду да ћемо му помагати у одгоју, да не буде само основац (какав је данас), већ да растући заврши вêљē шкôле, да стекне по могућству највећа академска знања и звања и да се не постиди када каже да је поносити потомак својих знаменитих предака – очева, ђедова, прађедова...!''
Како је лијепо подсјетити се почетка који ти крене унаопосло! Данас стога хоћу свакако да честитам Горану Киковићу на овом несумњиво значајном признању, али не громопуцателно, јер сматрам да је то тек прво од оних већих, за које се надам да ће часопис ''Глас Холмије'' завриједити убудуће. Уосталом, није етично ни да сâми себе хвалимо, љепши је осјећај ако то други примијети. У то име, ако дочекам наредни јубилеј, друго десетљеће излажења часописа, можда моје epistolae seniles (старачке посланице) буду дарежљивије. Млађима желим да наставе енергијом и знањем коју су и до сада показали, уз савјет да се стално усавршавају и буду гладни нових сазнања и већих домета, а нама трећепозивцима да их у томе надгледамо и пратимо, онако и онолико колико нам здравље и умствена снага буду на располагању. Тек тада ће нам Господ опростити гријехове који нам се евентуално поткраду!''
