ЗЕЛЕТИН НЕКАД И ДАНАС

                                    ЗЕЛЕТИН НЕКАД И ДАНАС

Како написа наш познати књижевник и пјесник Ратко Делетић за Зелетин.'' Ова планина за мене је свијетла тачка. Она премошћује поноре времена, историје, људи. Уздиже се изнад ливада и шума. Свако јутро је гледам, она је наспрам моје куће. С прољећа сва озелени, љети је покривена модрим тоновима а с јесени-жута, топла туга прекрили горе и врхове ове планине. Зими је притисну бјелине. Све је овдје вјечно, бескрајно тужно и далеко, узето од живота и времена, али у свему има топлине, надања и радовања. Зелетин се налази између Комова, Проклетија и Виситора. Овај предио спада међу најљепше у Црној Гори. То се може признати само када се дође и види простор који је природа подарила човјеку. За радовање и гледање. Зелетин је можда настао од ријечи Зелен-тин, висораван на којој има изобиље зеленила. Међутим, како то објашњавају старословенски језичари Зелетин има сасвим друго значење. ЗелетинЗ ло, Зла преграда. Зел-зал, зао Тин (Туђинац), преграда, ограда, између долина Лима и са друге стране ријеке Злоречице и Кути. То је стара словенска ријеч "кечер", "ерн", "чарни ђаво" ("чорни"-висок, лијеп). То значи: стијена, камен. А даље је Ћеранско које се наставља према Виситору. На простору ове планине има много гробова и мрамора. Около су Зелетина, Превија, Гребен, са друге стране уз Лим Сућеска, Луге, Улотина, Крушево, Шеремет (Шереметово у Русији), Мурина, Липовица, Лумбраја, Кути, Цецуне... На Зелетину и Ћеранском постоји осам малих језера (језерца). На Зелетину постоји Црвено и Црнојезеро.''

О Зелетину ми је често причао пјесник из Цецуна ловац по његовим шумама Давид Лалић, и он преноси легенду о језеру: ''Да је боја црвеног језера крвива дјевојке коју су обљубили па заклали Аранаути, а затим је бацили у језеро. Од тада је вода језера црвена. Црно језеро је знак смрти, таме. Около планина су појасеви четинара који су опасали планину, а самом удолином су непрегледне ливаде на којима је некада било стотину катуна (станова). Сада је то, практично, прошлост. Ријетко се издиже на ову планину. Већином су то били катуни Улоћана и Лужана. Љети је на њима бескрајна тишина, плове облаци. Модре су влати траве. Све је другачије. Није као некада. Прошла је младост. Сада је планина усамљена... Нема више на њој, као некада, станова (колиба). Пуста су катуништа, пусте су горе и висови. Нема ни орла да надлети просторе. Идем даље, гледам... Боже, како се овдје у природи ништа није промијенило, извори, густа трава, цветови, јаблање. Тишина. Идем даље, све даље и даље, гребеном, пролазим Лушке катуне, улазим у катуне Улоћана, чује да ми се причињава дјевојачки глас: Ја сам, мајко цура фина, Са зеленог Зелетина... Стојим, и замишљам као да слушам. Младост, зов, свјетлост, тама. Све је то притисло планину. Само је некада дјевојачка пјесма разбијала тугу простора, отима се она самоћи, упорно, стамено. Одједном тишина, у мислима питам дјевојку: “Јеси ли ти пјевала”. “Јесам, ја, јесам. Ја сам из Улотине, овјде сам код стада, сама сам, сјетих се ове пјесме и њоме разбијам самоћу и одгоним свакојаке мисли од себе”. Стојим наспрам ње. Гледам је, дугу косу носи вјетар. Каже ми: “Иди куда си кренуо”. Кажем: “Нијесам нигде пошао. Овдје сам дошао, да се присјетим детињства, младости”. “Иди, тугуј”, каже са осмјехом дјевојка, “да видиш како је мени самој”. Иди, нагледај се простора. Иди, и ти пјевај ако можеш, ако имаш срца и успомена”. Пошао сам даље, све даље, према Ћеранском и даље према Виситору. Знам, пјева онај који је нешто изгубио, ко има младост и успомене. То знају и ова брда и ови борови како се самује, како пролази младост као прољеће. Шта ћу сада, прошапутао сам као за себе, куда ћу, а пјесма је била неумољива остајала у даљини: Вољела сам жути јаблан, Ко да ми је био драган. А сад волим свако цвјеће, Јер јаблана нико неће. Планина туђина, али и одбрана. Планина Голија, бор до бора, младост, вријеме, историја, судбина ових људи: Зелетине од сто чука, Гнијездо си од хајдука Зелетином бор до бора и мраморје до мраморја. Одлазим даље, дубље у гору и тишину. Остаје дјевојачка пјесма, жална. Али само у мојим мислима''.-исприча ми причу о Зелетину пјесник Давид Влајков Лалић.

Преда мном је Виситор. Виситоре висока планино. Сјетимо се стихова пјесника Драгомир Дала Ћулафића: “Виситоре, мој поноре, шта ћу далек”. Све је празно, напуштено. Никог више нема на катунима Зелетина. Празне колибе, недодирнута љепота и тишина још трају. Али Зелетин живи.

                   Прилог припремио Горан Киковић