Звјерства Османа Растодера и Шемса Феровића! Пише: Иван Милошевић

Поводом захтјева Бошњачке странке за резолуцију о Сребреници, злочини муслимана у Плаву и Гусињу(3): Звјерства Османа Растодера и Шемса Феровића!

Пише: Иван Милошевић

Представници мањина већ деценијама захтијевају од Срба да се суоче са својом прошлошћу и недјелима које су починили, али ни да зуцну шта су њихови преци радили током Другог свјетског рата. У Плаву и Гусињу током рата није било четника, али је зато било бали вулнетарија и муслиманске милиције.

Осман Растодер је вјероватно најистакнутија личност у Плаву и Гусињу током Другог свјетског рата. За муслимане он је несумњиво херој што свједочи и намјера гусињских главара да прије неколико година једну улицу у том граду назове његовим именом. Шћепановић о Осману Растодеру саопштава другачије податке.Осман је рођен 1882. године у Петњици, а након школовања 1929. године постављен је као имам и матичар у Петњици. На састанку мулсимана у Петњици 20. јуна 1941. године изабран је за команданта Муслиманске милиције.

-У вријеме јулског устанка хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народне побуне у беранском срезу. Он је организовао бројне нападе на територију беранског среза ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. У злочинима се посебно истакао 28. јула 1944. године када су припадници злогласне „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије и њихове вјерне слуге из муслиманске милиције само за два сата у селима Горњој Ржаници и Велици заклали, спалили и убили преко 750 жена, дјеце и стараца. При крају рата се склања у Дреницу, гдје води борбу против партизана, а новембра 1945. враћа се у родни крај. ОЗНА га је убила јануара 1946. као одметника нове власти- наводи Шћепановић.

И биографија Шемса Феровића,рођеног Плављанина и предсједника плавске општине од 1937.године, не заостаје за Растодеровом. Феровић је са својим братом од стрица Ризом и Саљом Никочевићем, 1941. године формирао Главни штаб одбране, затим чете добровољаца – вулнетара (фашистичке албанске милиције).

–Остао је упамћен по томе што је у јулу 1941. године организовао убиство 38 Срба у Плаву. Он је на плавском гробљу ножем распорио свога кума Мирка Прашчевића из Брезојевице и свога побратима Млађа Дашића. Шемсо и Ризо су по злу познати Феровићи. У Плаву и Гусињу починили су много свирепих злочина над православним Србима, а међу најодговорнијима су за злочине у Велици. Земаљска комисија за утврђивање злочина ставила им је на терет „паљевине, пљачке, туче, силовања и интернације“ за 318 оштећених и то по изјавама 900 свједока из Полимља и Велике.Крајем рата, средином новембра 1944. побјегао је у Албанију гдје извршио самоубиство – пише Шћепановић.

Злочини, кажу, не застарјевају. Само се прећуткују или потискују и тако оптерећују нове генерације. Да би и они постали нормални људи потребно им је објаснити шта је некада било и шта су њихови преци радили и какви су били. То, наравно, не важи само за муслимане и злочине о којима смо напријед писали, већ и за Србе и све остале народе у Црној Гори. Овога пута писали смо о томе како су муслимани током Другог свјетског рата оковани мржњом кренули на своје комшије и браћу друге нације и вјере. Нијесмо то урадили да би муслимане извели на стуб срама, већ да бисмо себе и њих спасили од наших историјских, идеолошких и осталих подјела. Њих треба закопати дубоко под земљом, али не тако што ће се они прећутати и потиснути из колективне свијести једнога народа. Напротив, да би се та свијест окренула будућности између осталога ваља размрсити и чвор злочина над Србима у Плаву и Гусињу. У Црној Гори за сада то нико не помишља да уради, а овај текст је подстрек да се тако нешто деси и да коначно опростимо једни другима и почнемо да живимо као сав остали нормалан свијет. Под условом да таквог живота игдје има свијету, а чврсто вјерујемо да има.

(Наставиће се)