ЗАГОРЈЕ КОД БЕРАНА -БЕРАНСКА КАЛИФОРНИЈА

ЗАГОРЈЕ КОД БЕРАНА -БЕРАНСКА КАЛИФОРНИЈА

Прилог припремио Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа ''Глас Холмије'' из Берана

О Загорју до сада није написана цјеловита студија, али су о овом селу писали многи аутори. Један од скромних прилога о Загорју написао је историчар Горан Киковић у књизи ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима - са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића''. Он о Загорју и настанку села цитира истраживаче Богдана Лалевића и Ивана Протића који у својој књизи о Васојевићима у Турској из 1903. пишу: ,,Одмах до Ржанице, на сјеверно-источној страни, а из-међу Крчева и Рашћа с једне, и Буковца и Главице с друге стране налази се село Загорје. Земљиште на коме је село, стешњено поменутим брдима, које су обрасла гором, откуда је, како се вели, име селу, те није равно него је облого. Село се протеже у дужине (и. – з.) за 20, а у ширину (с. – ј.) око 10 минута.

Њиве се ваде из Загорског Врела, на коме имају двије редовничке вођенице, а вода се пије са врела и других извора. Сви су сељаци на својој земљи. Планина је Загоранима Цмиљевица, која је од села далеко 4 и једна половина сахата, а главне су им испаше и станови на Крчеву.

Од старина има једна развалина, за коју се вели да је била кула Љутице Богдана, који се, према предању, одатле преселио у Карловце.

У селу има 30 кућа, од којих су Васојевићи: Бојовићи (Лопаћани) и Кастратовићи (Ковачевићи). Од Србљака су Лутовци, који су дошли из Лутова у Братоножићима, славе Никољ – дан, Дашићи су из Шекулара, славе Јован – дан у зиму: Кљајићи су из Бјелопавлића, славе Св. Петку, и најзад једна кућа Коматина из Куча, који славе Митров – дан. Гробље је једно.” [1]

Радослав Јагош Вешовић о Загорју у књизи “Племе Васојевићи” пише: “Село је добило овакво име по свом положају јер је насеље са горама заклоњено брдима, која га одвајају од сусједних села. Таква су брда Буковац и Главице на сјевероисточној страни, затим Крчево и Рашће. Село иначе нема старијих трагова и помена у ранијим изворима. Постоји само једна развалина код ку-ћишта, по предању кула Љутице Богдана. Предање не говори ништа о каквим стариначким родовима или братствима овдје. Садашње је становништ-во релативно новијега времена, од краја 17. и почетка 18. вијека, као иначе по другим мјестима на овој страни. Топографски су назави : Почивало, Вукодерине, Под – Осоје, Ковачуље, Међуглаве, Под - Буковац, Љути Крш. Посебна земљишна имена у селу мало су значајна”

Загорје у књизи “Горње Полимље” Радован Бакић описује овако: “Село је у источном ободу Беранске котлине, на десној обали Лима, површине 6,21км'' . ''Добило је име по заклоњености атара брдима, који лежи иза горја (пошумљених брда)'' (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Под истим именом наведено је у турском попису из 1485. године ''са 44 куће, од којих су 10 биле бећарске и 1 удовичка'' (М Дашић, 1986.).

Смјештено је између Рашћа, Крчева и његовог огранка Осоје на југу и истоку, Буковица (973 м) на западу и атара села Доња Ржаница на југозападу којим је морфолошки отворено према централном дијелу Беранске котлине. Локалним путем преко Доње Ржанице најповољнија је веза са Беранама, од кога је центар села удаљен око 5,5км. Између Буковице и Требетине (941м) на сјевероистоку је локални пут који је најкраћа веза са Доњим Лугама и Беранама (око 4 км).

Ужи терени села су равни и благо нагнути према југозападу и имају изглед котлине заливског изгледа. Повољних је природних услова, јер има плодне ораничне површине, жупску климу и више извора (најпознатији је Врело) и потока који силазе низ стране околних брда, због чега је познато првенствено по земљорадњи и сточарству. Куће су сконцентрисане на три локалитета: у Под Осоју (на падинама Осоје), гдје је основна школа у источном дијелу села; Под Буковцу (јужне падине Буковца) у западном дијелу и на локалитету Вукодерице у сјевероисточном дијелу атара села. Остали локалитети у селу су: Почивало, Ковачуље, Међуглаве, Љути Крш и други. У току друге половине двадесетог вијека у селу су спроведене електрификација и телефонизација, изграђени локални водоводи, реконстрисани путеви и изграђене нове куће од квалитетних материјала и опремљене савременим уређајима и намјештајем. Током овог периода број становника села са 386 у 1948. смањио се на на 295 у 1991. години (1953. год. 400; 1961. год. 395; 1971. год. 372; 1981. год. 377). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 233 или 79,0 %, Србе 40 или 13,6 %, Југословене 11 или 3,7 % и све „остале" 11 или 3,7 % укупног броја становника села. По попису 2003. године село је имало 317 становника (Срба 196 или 61,8%, Црногораца 90 или 28,4% и 31 осталих).”

У “Слободи“ бр. 869-870 о Загорју се каже: „Када се крене из града, у села која окружују градско језгро, видици постају шири, ваздух оштрији, далеко од градске буке, наједном, окружи нас тишина. Живот у граду је занимљивији, али природна љепота живи у селима. Свако село, падина и брежуљак, лијепи су и занимљиви на посебан начин. По свом положају и изгледу међу љепшим селима у општини Беране је и Загорје, смјештено између Петњика и Доње Ржанице, на надморској висини од 750 метара, у ували окруженој брдима која су га некада штитила од штетних испаравања из Фабрике целулозе, а још увијек га заклањају од вјетрова. Истина, због њих, већина домаћинстава има лош ТВ сигнал.

Како и сам назив каже Загорје, село иза гора, што би за неупућене могло да значи негдје далеко, али није тако. Налази се, пречицом, на удаљености пет километара од града, док се асфалтним путем, около, преко Доње Ржанице, до села мора прећи десет километара. У овом селу живи шест братстава: Кљајићи, Лутовци, Кастратовићи, Бојовићи, Дашићи и Коматине. Она егзистирају у 93 домаћинства са 490 чланова, а услед склапања бракова поредице међу собом, у већини случајева, родбински блиске, повезане.

Распоред кућа показује како се некада цијенила и чувала плодна земља. Оне су, осим неких нових, саграђене у пристранцима, тако да је средишњи дио равница која доминира. Загорани, како зову житеље Загорја веома су сложни и, како нам рекоше, овдје су још актуелне мобе. Спроведено је и неолико акција на побољшању сеоске инфраструктуре.“

О селу Загорју и завичају пјесму је написа Верољуб Лакићев Кастратовић, који назва Загорје-беранском Калифорнијом.

Верољуб Лакићев Кастратовић

ЗАГОРЈЕ

На сјеверу Црне Горе

Испод Кома Плава

Моје село сво зелено

Међу брдима спава.

Изнад њега зими, љети,

Сури орли круже,

Хајде самном да видиш

Ту љепоту друже.

Зелене се пашњаци,

Пасу бијела стада,

У мом селу најљепшем

Изобиље влада.

Има жита,воћа,пчела,

Пуно бистре воде,

А највише правих људи,

Чувара слободе.

Све то гледам

С Кома плава,

Званог "Цар планина ",

Ниђе нема љепшег краја

Од долине Лима.

Развој сеоског туризма приорит мјештана Загорја: „Беранску Калифорнију” приближавају свијету

Како пише Дарко Јововић, мјештани села Загорје, смјештеног у питомој котлини између брда Буковац и Осоја, тврде да бајковити изглед њиховог мјеста ријетко кога може оставити равнодушним и да га многи због тога, као и због новосаграђених прелијепих кућа с правом називају “Беранска Калифорнија”.

Истичу да су из тих разлога одлучили да своје село представе као атрактивно подручје погодно за развој сеоског туризма и производњу здраве еколошке хране.

Истичу да Загорје, са око 300 становника распоређених у нешто више од 90 домаћинстава, представља село вриједних домаћима који имају чиме да се похвале пред гостима који воле да уживају у предивном сеоском амбијенту.

” Довољно је рећи да наше село са толико нових кућа, по оцјени стручњака, представља једну праву природну оазу и да се од наших домова Комови, иако су поприлично удаљени, виде као на длану и схватити да се ради о привлачној дестинацији. Ако томе додамо да овђе живе узорни домаћини и да наши земљаци који су у потрази за послом отошли из завичаја улажу свој капитал у мјесто рођења онда се не треба чудити што Загорје називају “Беранска Калифорнија”. Све то нас је подстакло да кренемо са увезивањем свега онога са чим располажемо како би створили добар основ за развој сеоског тиризма и како би свима који пожеле омогућили да се увјере у кавлитет здраве хране која се производи у Загорју. Искрено се надам да ћемо на овај начин успјети да наше село претворимо у још привлачније мјесто у ком ће вриједни домаћини, кроз промоцију сеоског тутизма, стварати додатни доходак ” наводи предсједник Мјесне заједнице Загорје, Радован Лутовац.

У центру села граде цркву

Мјештани Загорја у центру села граде цркве, посвећену Светом Јовану Владимиру, у циљу духовног јачања и јединства становника овог краја. Навели су да су, уз благослов епископа Епархије будимљанско-никшићког Јоаникија, озидали храм и да ће се ускоро приступити постављању бакарног крова.

– Упоредо са настојањима да ријешимо инфраструктурне проблеме, одлучили смо да ради духовног јачања и зближавања људи, градимо цркву. За кратко вријеме успјели смо да сазидамо светињу, а убрзо ћемо радити на постављању бакарног крова. Остаје да се одради још доста посла, али се искрено надамо да ћемо убрзо завршити и освештати ово свето здање које ће нас сабирати и учвршћивати у вјери и увјерењу да ће Загорје наставити да живи пуним животом – поручили су мјештани.

Лутовац је подсјетио да посебан бренд представљају млијечни производи који се справљају у Загорју и планинама на којима мјештани током љета бораве са стоком.

-Поред квалитеног меса, млијека и сира којег мјештани производе, посебно се издваја јардум као напитак који је својевремено добијао престижне награде за квалитет на међународним сајмовима и фестивалима. То је млијечни производ којег наши поједини мјештани током љета справљају од овчије варенике и који може да постане својеврсни, не само домаћи, него и свјетски бренд. Сигуран сам да ће се у то увјетити сви који дођу и пробају јардум из Загорја – наглашава Лутовац.

Мјештани су подсјетили да су у минулом периоду релизовали бројне инфераструктурне пројекте и да су на тај начин у Загорју створили завидене услове за живот налик урбаним срединама, погодним за дочек заљубеника у сјевер Црне Горе.

1Богдан Лалевић, Иван Протић, ''Васојевићи у Црногорској и Турској граници'', Београд, 2003.

 

 

 

                               Верољуб Кастратовић и Горан Киковић