Др Драгољуб Даниловић,историчар о књизи Горана Киковића „Не( заборављени) бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од 1690 – 1941 године“
У КРАЉЕВУ УПРКОС ЕПИДЕМИЈИ ''КОРОНА ВИРУСА'' ОДРЖАНА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА МАНИФЕСТАЦИЈА ''ПРИЈАТЕЉСКИ И БРАТСКИ СУСРЕТИ КРОЗ ГРАДОВЕ И МЈЕСТА СРБИЈЕ 2020.'' 12.03.2020.
ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ
Др Драгољуб Даниловић,историчар о књизи Горана Киковића „Не( заборављени) бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од 1690 – 1941 године“
И ове године, Богу драгом хвала, имамо прилику да упознамо и прочитамо монументално дело господина Горана Киковића „Не( заборављени) бојеви Васојевића 1690 – 1941 година“. Историографски радови колеге Киковића су одувек имали посебно место у репрезентовању недовољно познатих, најчешће потуно непознатих, догађаја у историји Васојевића. И дело које данас презентујемо открива најскривеније странице историје која обухвата период од 1690.до 1941.године.
Издавачи: Српско историјско-културно друштво ,,Никола Васојевић“ Беране Удружење добровољаца ратова до 1918., њихових потомака и поштовалаца Беране Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању -Андријевица За издаваче: Вулко Шћекић,потпредсједник Друштва Миличко Трифуновић, предсједник Удружења Бранислав Оташевић, предсједник Удружења Рецезенти: Академик проф. др Јован Бабовић Доцент др Дејан Антић, историчар Бранислав Оташевић,књижевник Зоран Вулевић,публициста и преводилац Давид Лалић,пјесник и публициста
“Црногорац је морао бити вјечно наоружани стражар српске слободе, која се после пропасти наше славне царевине спустила у стијење црногорско, да послије толикијех мучнијех вјекова измучено робље српско опет загрије својом оживљујућим свјетлошћу. Тако је била Црна Гора од постанка до сада -борац, вјечити борац , за крст часни и слободу златну”. Лист ‘’
Црногорац’’ пише о вјековној борби Црногораца за слободу и српство.
Академик Миомир Дашић научно тврди: ‘’Зна се да је долина Лима
била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и
касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ
историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским
областима, прије свега с моравском Србијом.На том простору одувијек
је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској
и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора. У тој борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области и територијалном проширењу црногорске државе’’
Васојевићи су вишевековном ослободилачком борбом за слободу
српског народа дали значајан допринос и Црној Гори, да се и
територијално знатно прошири. Све битке, бојеве и ратове, у којима су
Васојевићи активно учествовали сведоче о значају њиховог прегалаштваза српски род на простору Лијеве Ријеке, Горњих и Доњих Васојевића иу целини, употпуњујући знања о знаменитим јунацима који су бранили свој народ и гинули за слободу.
У уводном делу аутор нас упознаје са стиховима песме „Васојевићи“, народном ношњом Васојевића и писмом краља Николе војводи Лакићу. Киковић наводи и кључне разлоге због којих је настала ова књига. Током 18. и 19. вијека историја биљежи: битку на Цареву Лазу 1712., борбу на Трњинама 1717., борбе на Предишу и Бјелицама 1756., турски напад на Црну Гору 1768., Махмут-пашин напад на Црну Гору 1785., битку код Височице, 1795., битку на Крусима 1796., турски напад на Пипере 1811., битку на Љуботињу 1812., напад босанских Турака на Морачу 1820., борбе на Космачу са Аустријом 1838., борбе на Косову Лугу 1839., црногорске борбе према Херцеговини (1838- 1842), Омер-пашин напад на Црну Гору 1853., битку на Граховцу 1858., битку на Вучјем долу 1876. Од бојева у Васојевићима којих је, заиста, одвише било током читавог 19. вијека ваља поменути битку на Полимљу и Превији 1862., битку на Рудешу 1862., бој на Шекулару 1876., бој на Буковој пољани 1877., битку на Новшићу 1879. и друге устаничке борбе до коначног ослобођења свих крајева од Турака. Васојевићи су се ујединили са осталим српским етничким заједницама Шекулара, Велике, Горњих Села, Штитара, Брзаве и Фемића Крша и заједно пришли Црној Гори. Територија Васојевића тада је имала седам капетанија, административно-територијалних јединица. Проглашење о сједињењу са Црном Гором овјерено је на великом народном сабору код Ђурђевих Ступова 1857. године, на Васкрс. Спајање Васојевића са Црном Гором војвода Миљан је сматрао најбољим интересом читавог Српства. Због тога га је војвода Марко Миљанов назвао «косовским војводом».
Уобичајеном формом упознајемо се са рецензијама и мишљењима о овој занимљивој књизи, а потом аутор описује биографије најзнаменитијих војвода и команданата из племена Васојевића од Вука Брајотића, браће Брајотића, војводе Миљана Вукова, Гавра Миљанова Вуковића, Тодора Миљанова Вуковића, преко Мира и Радисава Дедовића, Ђола Лабана до Илије Поповића Бакића, Божине Лекића, свештеника Јосифа Летића. ‘’Толика храброст ових војника и њихово схватање смрти, једино
се може протумачити оним епикурејским схватањем да ‘’смрт није
несрећа за оног који умире већ за онога који остаје’’.
Руковођен хронолошким излагањем догађаја Горан Киковић започео је „бојеве и битке“ догађајем из 1620.године, када је Васојевиће на скупштини српских кнезова у Београду представљао Томаш Братичев. Такође у причу уводи попа Катану и његове наследнике свештенике из породице Катанића. Последњи васојевићки кнез Никола Васојевић Милошевић заузимао је то место до 1844.године, да би прва регуларна војска Црне Горе била организована за време кнеза Данила (1851 – 1860), односно 1896.године када је уведена касарнска војска.
Турци су константно и континуирано нападали Васојевићка племена, нарочито у тзв. Великим догађајима када су хришћанске државе водиле ратове против Османлијског Царства. Како су у тим догађајима активно учествовали Васојевићи, Турци су увек слали на Васојевиће своје одреде како би уништили ово храбро племе. Тако су две велике похаре на Васојевиће везане за 1690. и 1738.годину. Посебно важан период је када 1850.године после смрти игумана Мојсија Зечевића, управу над Васојевићима преузео Миљан Вуков, будући васојевићки војвода и црногорски сенатор. Васојевићи доносе одлуку да се на Васкрс 1857.године припоје Црној Гори.
Осим са Турцима, Васојевићи су заједно са Шекуларцима водили борбе против албанских Климента. Ово албанско племе је после великих сеоба 1690.и 1739. често упадало на територије Васојевића и Шекуларског племена. На планини Мокри и дан данас постоји споменик посвећен чобанима које су убили Клименти око 1730.године. Бој на Крчеву 1751.године на дан Светог Александра Невског је један од кључних догађаја за насељавање Васојевића у Лимској долини. Битка на Крусима и бој на Лопатама из 1796.године показују „моћ црногорских јунака“. Турци су простор Васојевића непрекидно нападали у следећих неколико деценија. Тако су 1853/1854.године уследили снажни напади Турака на племена Васојевића. Бој на Полици и бој на Љешници су наступили као последице ових напада. Важна победа за Васојевиће, Братоножиће и Дробњаке је била 1858.године код Колашина. Рушење Колашина 1858.године је било од великог значаја иако су до Берлинског конгреса Турци задржали Колашин. Турски напад на Велику 1859.у близини Плава и Гусиња је уследио вероватно као знак одмазде Турака због тога што су становници ових места подржали Васојевиће.
Врло детаљно и занимљиво аутор описује многобројне догађаје од 1861-1862.године, па преко „Вељег рата“ 1876 – 1878 ,борби за коначно заузимање Плава и Гусиња, „Кокошијег устанка“ и Рата „Беранске Републике“ до Балканских и Првог светског рата.
Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама;
објавила га је Српству и цијелом Југословенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог словенства и наша вјековна заштитница са својим просвијећеним савезницима.
Црногорци!
Крв се лије већ на Дунаву, Сави, Дрини, лије се на границама наше
моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад ко је
јунак на оружје! Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска
краља, да гинемо и крв пролијевамо за јединство и слободу златну.
На нашој су страни Бог и правда.
Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат.
Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов
вашег старог краља пратиће вас у свим вашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници.
Горан Киковић описује највеће догађаје 20.века у којима су Црна Гора и Србија заједнички учествовали у борбама за ослобођење, али на жалост, и у братоубилачким ратовима који су почели 1941.године. „Васојевићко снијевање“ др Мира Вуксановића је крај једног периода којим се завршава једна херојска, нестварна, спартанска историја једног народа који ће сигурно једног дана васкрснути.
