ДЕСЕТ ЈЕ ГОДИНА ОД СМРТИ МИЛОРАДА МАНИЋА (2009-2019)

СЈЕЋАЊА

ДЕСЕТ ЈЕ ГОДИНА ОД СМРТИ НАШЕГ ПРЕДСЈЕДНИКА УДРУЖЕЊА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918.,ЊИХОВИХ ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА У БЕОГРАДУ МИЛОРАДА МАНИЋА (2009-2019)

Милорад Манић,је рођен 1934.године у граду Пироту.Краљевина Југославија,од оца Божидара и мајке Драгице.још као дјечак остао је без оца. Припадао је оној генерацији дјеце која су упамтила страхоте Другог свјетског рата и као сироче био је смјештен у дом у Бугарској.школовао се уз тежак физички рад и са успјехом завршио основну и средњу школу.У прву класу Војне академије уписао се 1951.године, а школовање је завршио са одличним успјехом 1954.године,Вишу војну академију завршио је 1968-1970.године у 21.класи а касније је завршио и школу народне одбране.У грађанству је завршио и факултет. Као официр службовао је у гарнизонима Книн, Шибеник, Ниш, Пећ, Приштина, Зајечар и Београд. Вршио је дужност официра од командира вода до камаданта бригаде. Новембра 1995.године преузео је дужност предсједника Удружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца са сједиштем у Београду.

Дана 14.октобра 2009. Престало је да куца племенито срце нашег Милорада Манића, предсједника Уружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца са сједиштем у Београду у чијем саставу су била удружења Србије, Црне Горе и Републике Српске. Ми у Удружењу у Беранама смо били последњи који смо били домаћини славе Видовдан на нивоу савеза Удружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца и чијој је слави Видовдан присуствовао наш пресједник Манић, којег смо сви цијенили и поштовали. Ми смо тога 14. октобра обиљежавали наше ''Дане сјећања на српске јунаке и добровољце'' и када смо сазнали за ову тужну вијест сви смо се узнемирили и ријешили да пођемо на комеморативну сједницу и сахрану у Београд на коју су нас позвали из руководства удружења.Тада смо се обратили предсједнику општине Вуки Голубовићу, који нам је изашао у сусрет и дао нам његов службени ауто.Формирана је делегација Удружења у саставу: Горан Киковић,предсједник, др Миленко Вујовић, потпредсједник и Добривоје Вешовић, члан предсједништва која је присуствовала комеморацији и сахрани Милорада Манића. Били смо уврштени у почасни строј као чланови делегације из Берана ја,Миленко Вујовић и Добривоје Дојо Вешовић. Манић је био пуковник у пензији а његове људске и војничке врлине високо су цијениле многе генерације потчињених војника и старјешина, а бројна усмена и писмена признања, похвале, захвалнице, медаље, ордења, плакете и повеље,остају као неуништива свједочанства о човјеку који ће остати у сјећању свих нас који смо га познавали а поготову његове породице, његових школских и ратних другова, пријатеља...Био је најбољи изданак српских синова и наследник славних српских добровољаца и сам српски ратни добровољац.Он се почетком деведесетих година прошлог вијека као пензионисани пуковник добровољно укључио у ратне окршаје на подручју Барање и као начелник штаба Територијалне одбране Барање, пружио је немјерљив допринос организовању и борбеној оспособљености јединица на том српском етничком простору. Потом је наставио да се бори на простору Лике гдје притиче у помоћ угроженим Србима, гдје своје богато професионално,животно и ратно искуство преноси на старјешине Републике Српске Крајне окупљене у Наставничком центру у Голубићу. Своје љодољубиво и вонно искуство пренио је такође и на Војску Републике Српске гдје је такође похитао да се стави у службу тамошњем српском народу.

Непосредно по завршетку ратних сукоба ставља се на чело Уружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца са сједиштем у Београду и то на молбу и предлог потомака и поштовалаца српских ратних добровољаца из Балканских и Првог свјетског рата. За кратко вријеме својим преданим радом успио је да Удружење отргне из учмалости и да прошири мрежу мјесних, општинских, градских и регионалних организација на подручју Србије, Црне Горе и Републике Српске.Једно од таквих Удружења обновљено је 16.новембра 1996. Године у Беранама на инцијативу публицисте и хроничара Васојевића Радомира П. Губеринића.Захваљујући Милораду Манићу почео је тада поново да излази и ''Добровољачки гласник'',а порним залагањем средио је архивску грађу и Удружење поставио на здраве ноге.Како су многи његови сардници саопштавали у протеклих десет година Милорад Манић је био неуморни радник јер, за њега није постојало службено радно вријеме. Као ратни добровољац схватио је једну истину која је давно изречена : Ратни добровољац не постаје се што се тако мора , или што тако треба,већ искључиво зато што тако хоће да искључиво брани своју отаџбину и свој народ.За све што је урадио за добровољачки покрет и за наше Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца нека му је вјечна слава и хвала!

Прилог написао Горан Киковић, почасни предсједник Уружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране