ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ,НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА КЊИЗИ НЕДЕ ЂУКИЋ

ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ,НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА

Гојко Кнежевић, новинар (на промоцији 2. септембра 2022.

Центар за културу - Андријевици)

Поштовани Васојевићи и остали Полимљани,

уважени организатори ове промоције,

кад ми је предложено да учествујем у вечерашњем програму, прво ми је на ум пала позната изрека „У Босни не пјевај, у Србији не играј, а у Македонији ни пјевај, нити играј“, коју бих ја допупио констатацијом „не говори пред Васојевићима, којима је бесједништво у гепима“. Под тим утиском, одважио сам се да о књизи „Вила са Чакора“ Неде Ћукић Боројевић прозборим - у пади да ћете, као добри домаћини, опростити ако не одговорнм нивоу какав заслужују и ова књига, и ауторка, а посебно главни јунаци - Бранка и Раде Ћукић.

Више је разлога да покушам представити запимЈБИву и по много чему необичпу књигу „Вила са Чакора“. Прво, уважена књижевпицаПедаЋукић ме преко друштвених мрежа, тог савременог простора за дружење „на дал>ину“, обогатила дивпим пријатељством, а све је почело управо причом о Бранки Ћукић и намјери пјесникиње Боројевнћ да својом завидном списатељском вјештином обради и обједини сазнања, записе и стнхотворења о чакорској драми 2. септембра 1975. године.

Други повод је тај што сам имао привилегију да настајање те оригиналне драмске књиге из Нединог пера пратим све до штампе.

И трећи разлог, свакако једнако обавезујући, јесте тај што се у чакорском омару, на свега неколико стотина корака изнад катуна Шип, у којем сам провео дјетињство и момачка љета, јунакиња приче у бесмртност преселила у цвијету младости - онда када је маштала о срећној животној стази. Нажалост, куршум безумља прекинуо је те снове, а Бранкина одбрана дјевојачке части и Радева епска пресуда крвничкој бездушности постали су мотиви за новинске и лите-рарне записе. Поред новинара свих ондашњих важних гласила на југословенским просторима, људски нада-хнуто су, као што знате, писали и многи људи од пера.

Књигу „Вила са Чакора доживио сам као још један, и то најљепши, споменик стаситој и храброј дјевојци из Метеха и светој освети њеног оца Рада, каква се на ширим просторима не памти по начину и мјесту извршења. Приликом читања прво ми пада у очи њена необичност. Необична је и по садржају и по форми. Кроз различите приповједачке и стилске креације ауторка је написала књигу, коју, просто, није могуће прецизно жанровски сврстати и теоретски дефинисати. Мени се као најближе одређење намеће да је ово документарна драмско-лирско-романескна монографија. Али, тај дио анализе литерарног садржаја остављам да из угла књижевне теорије објасни мој драги колега новинар и уважени пјесник Дарко Јововић, а ја сам се опредијелио да укратко саопштим неке импресије о том рукопису који код читаоца, поред теоретског знања, провоцира и емоције, и етичке назоре.

На занимљив садржај књиге „Вила са Чакора“ упућују већ сам наслов и корице, међу које је необичном композицијом, структуром и стилом у јединствену цјелину спакован врло разноврстан материјал - од информација о трагичној судбини Бранке Ћукић и откривању убица, о суђењу и Радевој „пресуди“ усред суднице, па до њој посвећених пјесама и бесједа. Слажући и тумачећи тај жанровски разнородан литерарни мазеријал разних аутора, Неда Ћукић Боројевић нам је, кроз необичан сценографски приступ, увјерљивим и препознатљивим приповје-дачким стилом, подарила врло хетерогено штиво, које се, ипак, доима као јединствена цјелина.

Новински текстови, полицијски и судски списи, лирски и епски стихови, прозни записи и надахнуте бесједе на традиционалном Чакорском меморијалу послужили су, дакле, Неди Ћукић да, уз своје пјесме, напише ову вриједну књигу - као дуг невино страдалој рођаки из Метеха, коју, иначе, није познавала, будући да су ауторкини преци из Васојевића давно одселили у Босну, а опа и овим дјелом исписала праву оду празавичају. Мало је гшсаца који инспирације налазе у празавичају, као што их наша Неда Васојевка црпи и у књиге претаче.

Тако су и чакорска драма и епска освета, које су одавно ушле у легенду и поезију, књигом „Вила са Чакора“ из Нединог пера добиле, како неко рече, прави молитвеник и трајно свједочанство

Ријечју, ово драмско-романсирано дјело Неде Ћукић је, као што сам већ казао, потресно монографско свједочанство о чакорској трагедији. Најљепши поменик о узвишеним врлинама, какве су одбрапа дјевојачке части и античка освета недужно страдале кћерке јесте књига „Вила са Чакора“, коју ће у својој библиотеци пожељети свако ко воли да чита и држи до части.

Због свега тога, уваженој пријатељици Неди честитам за вриједну књигу „Вила са Чакора“, којом је, сигуран сам, а тако оцјењује и релевантна књижевна критика, значајно обогатила не само свој обимни и по квалитету запажени списатељски опус, него и, уопште, српску књижевност.