ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ ИЗЊЕДРИО ДВИЈЕ КЊИГЕ ИЗАБРАНИХ РЕПОРТАЖА „ЉУДИ ПОМЕНА ВРИЈЕДНИ“ И „НЕОБИЧНИ МЕЂУ НАМА“

ГОЈКО КНЕЖЕВИЋ ИЗЊЕДРИО ДВИЈЕ КЊИГЕ ИЗАБРАНИХ РЕПОРТАЖА „ЉУДИ ПОМЕНА ВРИЈЕДНИ“ И „НЕОБИЧНИ МЕЂУ НАМА“

Трајно свједочанство о догађајима и знаменитим људима

Гојко Кнежевић, новинар и публициста 

Гојко Кнежевић, као рођени Величанин и вриједни хроничар свога времена који је, напунивши 68 година живота, уздуж и попријеко прокрстарио Црном Гором, својим књигама је ставио до знања да све што није записано као да се није ни догодило

Међу бројне врсне новинаре и путописце поникле на светим водама Лима свакако се убраја и Гојко Кнежевић из подчакорског села Велика. Још као студент прве године Педагошке академије у Никшићу, 1975. године опробао се у новинарском послу пишући прилоге за први број „Универзитетске ријечи”. Одмах након тога почео је писати за „Побједу”, као спољни сарадник, а касније и као дописник из Никшића. У „Побједи” је, сарађујући упоредо и са другим листовима и часописима, остао све до 2014. године када је отишао у пријевремену пензију. Током сарадничког и професионалног рада у „Побједи” објавио је више од двадесет хиљада разних прилога. За свој дугогодишњи рад, између осталих признања, 2013. године добио је од Удружења новинара Црне Горе награду за животно ђело „Вељко Влаховић”. У образложењу те награде се наводи да су марљивост, непристрасност и проницљивост битне одлике којима је Гојко Кнежевић остао вјеран.

– Његов учинак се мјери десетинама хиљада куцаних страница, што је понајдебља књига коју је неко написао о свакодневном животу у Никшићу и Црној Гори. Чињеница да Кнежевић није страначки ангажован помогла му је да испуни основни новинарски кредо: да се чују супротстављене стране, различита мишљења и сукобљени интереси. Без претјеривања се може рећи да је Кнежевић сав рад посветио часној новинарској професији... Такав рад цијене не само читаоци и саговорници, већ и његове колеге – наводи се у образложењу жирија за дођелу поменуте награде. Сумирајући свој радни вијек, дуг четири и по деценије, Кнежевић је у жељи да од заборава сачува људе и догађаје о којима је писао одлучио да публикује двије књиге под називом „Људи помена вриједни” и „Необични међу нама” у којима је укоричио преко двјеста изабраних репортажа о историјским и знаменитим личностима, ствараоцима и прегаоцима у разним областима живота и рада. Учинио је то, како каже, прелиставајући обимне архиве својих текстова након окончања радног вијека у „Побједи”.

– Како се некад радило оловком и писаћом машином, а текстови телефоном диктирани редакцији, било је драгоцјено стварати личну архиву – да би новинар увијек могао одговорити хитном захтјеву уредника за неком темом. Захваљујући томе, сабрао сам обиман материјал, који је онако расут по старим новинама „скривен” од савремених читалаца. Заборав чини своје, тако да сам се и сам приликом прелиставања текстова, просто, зачудио свом потпису испод неких од архивираних записа из седамдесетих и осамдесетих година минулог вијека. То ме је и подстакло да избор саберем у збирке прилога о занимљивим темама, догађајима и људима – наводи Кнежевић.

Да је Гојко, заиста, имао истанчан новинарски нерв за теме које је обрађивао и да је био мајстор у свом послу потврдио је и Зоран Гргуревић у поговору књиге „Људи помена вриједни”, наводећи да његове репортаже повезује заједничка нит која се огледа у поштовању слободарских традиција, части и образа као мјерила живота на простору који је Кнежевић покривао.

– Како и захтијева репортажа, Гојко је своје јунаке сагледавао из свих углова, да би им на папиру ликове и ђела сликао ријечима без патоса и фраза, документарно са људском топлином која зрачи. Они у његовој књизи, и упокојени и живи, постојано свједоче своје животе, времена у којима су битисали, са идеалима за које су живјели, не сметајући у овој сторији једни другима – нагласио је Гргуревић.

А да су изабране репортаже Гојка Кежевића драгоцјен прилог не само о појединим личностима већ и јасан пресјек дешавања с краја прошлог и почетка овог вијека, потврдио је и Драго Перовић рекавши да оне одсликавају друштвено-политичку климу једног времена и оно што човјека инспирише као хумано и стваралачко биће.

И заиста Гојко Кнежевић, као рођени Величанин и вриједни хроничар свога времена који је, напунивши 68 година живота, уздуж и попријеко прокрстарио Црном Гором, својим књигама је ставио до знања да све што није записано као да се није ни догодило. Репортаже у тим књигама остају као трајно свједочанство о вриједностима једног временског раздобља, које захваљујући Кнежевићевом перу, никада неће прекрити тама заборава. За остварења која је изњедрио, Кнежевић, засигурно, заслужије дужно признање. Та остварења су уједно и упут млађим колегама да његују репортажу, као узвишени облик новинарског изражавања, и да слиједе оне који се, попут Кнежевића, имају чиме похвалити у свијету који се наслања на писану ријеч.

Сабране и изабране

Иако су све ове репортаже већ једном објављене, тек сада овако сабране и изабране долазе до свог цјеловитог смисла. То значи да оне ни у ком случају нијесу зависиле од тренутне актуелности или популарности, већ да су својом необичношћу надишле своје вријеме и постале орјентир према којем се односимо и у сасвим другачијим временима од оних у којима су живјели Кнежевићеви изабраници. С друге стране, свједочећи кога и чега све нема више међу нама, ове животне приче нас упозоравају да озбиљно схватимо историчност човјековог удеса и судбине, да схватимо да ће и оно што нам се данас чини скоро незамјењиво у нашим животима у неком веома блиском времену бити запостављено и замијењено нечим новим и модернијим. Упркос томе, оно суштинско у животу, његова стваралачка и авантуристичка природа, хуманистички дух човјека, увијек је задатак који у свим временима морамо да остваримо – закључио је Перовић у поговору за једну од Кнежевићевих књига.

Д.ЈОВОВИЋ