ИСТОРИЧАР ГОРАН КИКОВИЋ ОБЈАВИО ДЕВЕТУ КЊИГУ

Девета књига историчара Горана Киковића “(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црнр Горе (од 1690. до 1941.) у издању Српско историјско-културног друштва Никола Васојевић Беране, Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране, Удружења Српских књижевника у отаџбини и расејању -Андријевица недавно је изашла из штампе. “Ова књига биљежи и описује све оне (не)заборављене бојеве и битке које су водили Васојевићи, Шекуларци, Величани, Србљаци, Ашани и сви други етноси који су живјели на простору “од Ножице до Љешнице“. Пошто званична црногорска историографија намјерно заборавља важну улогу ратника са ових простора и нигђе их не спомиње у уџбеницима историје, дошао сам на идеју да као историчар на једном мјесту саберем и опишем све ратове, бојеве, битке и буне које су наши преци водили за своју слободу, за слободу Црне Горе и српског народа, како би за потомке сачувао и употпунио њихово сјећање на своје претке, који су готово три вијека водили непрестану и огорчену борбу како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик и српску народност. Колико су имали храбрости ратници са простора Васојевића говори податак који износи Миодраг С. Јоксимовић да су се Турци чудом чудили како ови ратници весело иду у смрт. То је Турке у појединим ситуацијама обесхрабривало. Дијелом и због тога, тек храбрим Васојевићима није било немогуће да у окршајима побију на стотине анадолских војника уз своје минималне губитке, као на примјер у бојевима на Полици и Љешници 1854., Рудешу код Берана 1862., Бучу 1875., Шекулару и Бучу 1876., Буковој Пољани, Морачи и Јеловици 1877” рекао је Киковић гостујући у Јутарњем програму Радио Берана.

Киковић у Јутарњем програму Радио Берана

Говорећи о мотивима за писање ове књиге Киковић је казао да жели да садашњи нараштаји освеже сећање на своје претке који су преко три века водили борбе за слободу и очување светосавља, српске народности, језика и писма и свих вредности васојевићког храброг и поносног човека.

“Васојевићи су кроз векове храбро и весело ишли у смрт у борби за слободу, јер су поимали да смрт није несрећа за оног који умире, већ за оног који остаје да живи у неслободи. Ха овом простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора“. Нико не може данас омаловажавати историјски допринос Васојевића, који је неупитан. У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе“ сматра Киковић.

Он истиче да се према прецима нови нараштаји морају опходити са поштовањем и захвалношћу за све што су оставили за собом.

“Свако политикантско и плиткоумно редефинисање историјске истине у корист некаквих вајних “евроатлантских интеграција и лидерства међу државама на Западном Балкану“ изазива само подсмијех и стрепњу да садањи нараштај својим чињењем не доведе у питање тековине величанственог ђела наших предака. Прва жеља ове и свих мојих претходних и будућих књига јесте да будемо свјесни те свете истине и да не допустимо никоме да се поиграва са једином историјом коју имамо – историјским подвигом Српства да живи у слободи” закључио је Киковић.

Новинарке радио Берана Александра Вешовић/ Милена Бубања Обрадовић