logo3

''ГОРСКА ВИЛА'' САВИНДАН СВЕЧАНО ПРОСЛАВИЛА У МОЈКОВЦУ

САВИНДАН ''ГОРСКА ВИЛА'' СВЕЧАНО ПРОСЛАВИЛА У МОЈКОВЦУ


Јуче је у организацији Удружења књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе и расејања ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици прослављен Савиндан свечано у Мојковцу у ресторану ''Ловац'' власништво Миланка Лоле Зејака.Домаћин скупа био је Рашо Радојевић, који је бираним ријечима поздравио присутне и честита славу члановима Удружења, рецитовао своју пјесму и испричао занимљиву ратну причу свог дједе Јована у боју на Мојковцу 1916. године.
У културно-умјетничко-забавном програму учествовали су чланови овог Удружења: Гуслари: Радомир Живковић и Славко Драшковић. Хармоникаш Радоман Мишковић. пјесници: Жарко Бојић, Милован Мишо Кубуровић,Милан Мане Цимбаљевић,Слобо Бојић, Радивоје Здравковић, Рајка Мартиновић, Пеђа Пулетић, Раде Радовић, који је и гуслао.Павле Радоњић, који је био и водитељ програма.  Скуп је благословио прото Раде Радовић, иначе предсједник Удружења ''Горска вила''. Док је светосавску бесједу одржао професор историје Горан Киковић, који је предсједник Уређивачког одбора ''Горске виле''.

Часни оче Раде Радовићу 
драга браћо и сестре.

Желим да Вас све поздравим да вам пожелим срећну славу Савиндан.
Прије осам вјекова Српска црква је постала аутокефална односно самостална.

У Црној Гори се данас у школама не слави школска слава – Свети Сава. Зашто је свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног
система у Црној Гори? Нажалост, у Црној Гори Свети Сава је, поред низа других српских писаца избачен из наставног програма. Његово мјесто у уџбеницима, заузели су неки непознати књижевни ствараоци за које мало ко зна да су уопште писци.Очигледно да је неко преко њих
хтио да упути поруку да у Црној Гори нема мјеста утемељивачу српске духовности и српске цркве – у крајњем да нема мјеста ни Српској православној цркви.Свети Сава је утемељио и пјесништво и бесједништво, зато је он наш свети отац наш први просветитељ и наш
ујединитељ. 
Вођене ирационалном тежњом да се у свему допадну западним центрима моћи, црногорске власти истрајавају на пројекту стварања новог човјека у Црној Гори. Тај пројекат прије свега подразумијева процес агресивне дукљанизације црногорског друштва, а као једна од личности која нарочито нервира идеологе евроатлантске дукљанске Црне Горе, нажалост је и први српски архиепископ Свети Сава — личност од непроцјењивог значаја и угаони камен како Србије тако и Црне Горе. 
Колико је српски светитељ трн у оку такозваним Дукљанима довољно говори и детаљ да је у календару НВО „Црногорске православне цркве“ под датумом 27. јануар Свети Сава изостављен, док се Немањићи на сваком могућем кораку прогањају покушавају прогласити за „окупаторе“.
Свети Сава је дубоко укоријењен у Црној Гори, његов отац Стефан Немања је рођен у Рибници код данашње Подгорице. Дукљани желе да промијене црногорски идентитет и да створе како су истакли прије десетак година новог Црногорца који нема никакве везе са Србином. Највећи дукљански непријатељи су управо они српски великани који су са ових простора, а то су: Немања, Свети Сава, Свети Петар Цетињски, Његош, књаз Данило, краљ Никола, Вук Караџић, војвода Петар Бојовић...“
Несрећни Дукљани којима смета Свети Сава, па га не прослављају, иако је Свети Сава прослављан на Цетињу у вријеме владавине Петровића.
Када је ријеч о традицији и прослављању култа светосавља у Црној Гори, она је уведена „одлуком књаза Данила из 1856. године и тада је празник Светог Саве у Црној Гори озваничен као школска слава и од тада се Свети Сава у школама пуних 90 наредних година прослављао у континуитету све до 1946. године, када је одлуком ''народних комунистичких власти'' престало одржавање светосавских прослава у школама у Црној Гори“. Свети Сава се прослављао и у старој Црној Гори, што, упућује да је „Православна црква у њој српска, односно да ју је и самостална црногорска држава сматрала органским дијелом Српске цркве, без обзира на њену принудну јурисдикциону разједињеност“.
Зато желе да га забране, али очигледно да су се преварили да могу силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Васојевић Вук Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати.“
Како историчари и хроничари пишу: “Свети Сава је наставио оно што је почео његов отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у захумској области, на Превлаци, у зетској области, овдје у Будимљи, у рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви. Све што је дограђено послије светог Саве опет се ослањало на његову науку и подвиг и његову љубав према роду. О томе говори и Милешева на Херцеговини, и Грачаница на Косову, и Пећка патријаршија и Дечани у Метохији, али исто тако у новом времену многе цркве од Америке до Аустралије, па до оног храма на Врачару, који је слика пламена, којем су плануле његове свете мошти, да га боље виде Срби и сјеверно и јужно од Саве и Дунава. Тим сопственим пламеном Свети Сава се сјединио, стварно и за сва времена, са свим Србима који су разумјели Христову науку, као небески пламен на земљи“.
Има данас оних који хоће да потру Савино име у Црној Гори. Они су вјероватно заборавили да је дјело Светог Саве толико грандиозно да му је тешко наћи примјер поређења, не само у нашем, него и у другим народима. Свети Сава је био високо цијењен и уважаван још за вријеме свог овоземаљског живота. Димитрије Оболенски каже да је Свети Сава био највећа личност 13.вијека, а др Жарко Видовић, да је у тадашњој Европи Свети Сава сматран за најмудријег човјека. Све то посвједочава да није лако говорити о Светом Сави. Ја бих био слободан, да после свега написаног о нашем духовном вођи, Светог Саву назовем највећим српским ујединитељем. При том не мислим да је он ујединио наше територије и земље, мада је и то радио, као што су то чинили и многи други српски владари, него је Свети Сава суштински и безусловно ујединио православну вјеру и српски народ. 
Плод те величанствене синтезе између хришћанске вјере и српског народа је светосавље, односно српско православље, које је и нашем народу и читавом свијету дало најдаргоцјеније плодове кад су у питању: црквена архитектура, иконописање, духовност, култура, умјетност и етика. Светосавље је дало нови духовни идентитет српском народу.Српски народ је стари народ, неупоредиво старији него што то тврди званична историја, али тек са просветитељском мисијом Светог Саве долази до коначног духовног и карактеролошког обликовања Срба. Стога је светосавље у ствари преображење српског народа, а ко то не види тешко ће икада ишта видјети.
Треба подсјећати и овдје данас да се Свети Сава славио у нашем народу у школама на овим “просторима на светим водама Лима“ и “у турско вријеме“, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – „Цариградском гласнику“.
У „Цариградском гласнику“ бр.16 из 1904.године Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:
„Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…“. Даље се у чланку каже: „Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…“
Ево још једне репортаже у „Гласу Црногорца“ од 12.фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: „Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.“
Питамо се још једном зашто је онда Свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног система у Црној Гори, кад ни
Турцима није? Како су умни у нашем народу рекли : 
За Светог Саву се везују ријечи да смо ми Срби Исток на Западу и Запад на Истоку. И знајући за ту духовну располићеност овог простора, учинио је све да нас веже за Цариград, за источно православље.Као да је и тада видио да ће се западно хришћанство охладити и најчешће остати прича без живота, а да ће исток остати не само ријеч него живот и дјело. Зато је рекао и ону ријеч о слободи да се на земљи никоме не клањамо само него само небеском Јерусалиму. Као да је и тада видио колико ће та ријеч коштати српски народ, али је видио и да је “Страдање
крста добродјетељ“, како је то касније Његош записао.Зато ћемо прослављати Светог Саву, јер је он и нас Србе прославио.

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић