ГОРАН КИКОВИЋ;МОЈКОВАЧКА БИТКА СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ-БИТКА ЗА СПАС БРАТА СРБИНА
ГОРАН КИКОВИЋ;МОЈКОВАЧКА БИТКА СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ-БИТКА ЗА СПАС БРАТА СРБИНА
Горан Киковић,историчар,потпредсједник СО Беране
''Преосвећени владико Методије, поштовани докторе Будимире Алексићу, уважени колега Дамјане Ћулафићу, предсједниче општине Беране господине Богавац, предсједниче СО Беране господине Обрадовићу, потпредсједници општине Беране Стојановић и Лалевић, потпредсједниче општине Андријевица гоподине Ракетићу, генерале Лука Кастратовићу, Браниславе Оташевићу,учесници поменутог округлог стола, часни оци, драга браћо и сестре помаже Бог!
Желим да вас поздравим као човјек који сам био организатор овога скупа тада у својству предсједника СО Беране, заједно са сада почившим књижевником Влајком Ћулафићем, који је тада био управник спомен куће ''Војвода Гавро Вуковић'' у чијим се просторијма одржао округли сто на тему ''''ОПЕРАЦИЈЕ ЦРНОГОРСКО САНЏАЧКЕ ВОЈСКЕ КРАЈЕМ 1915. И ПОЧЕТКОМ 1916. ГОДИНЕ, ЊИХОВ ЗНАЧАЈ И ОДЈЕК''
Округлом сто је одржан 28. новембра 2015. Године. На скупу су учествовали:
1. Eпископ Будимљанско- никшићки Јоаникије
2. Академик Зоран Лакић,
3. Др Лука Кастратовић,
4. Др Будимир Алексић,
5. Др Вукић Илинчић,
6. Др Раденко Шћекић,
7. Др Жарко Лековић,
8. Мр Васиљ Јововић,
9. Мр Весна Марковић,
10. Професор Горан Киковић, историчар,
11. Професор Предраг Остојић, историчар,
12. Бранислав Оташевић, књижевник и публициста,
13. Будо Симоновић, новинар и публициста,
14. Професор Видоје Деспотовић,
15. Жељко Чуровић, књижевник и публициста,
16. Мијајло Ашанин, књижевник и публициста,
Радове округлом столу су приложили сљедећи учесници :
1. Др Милан Мицић, историчар,
2. Др Божидар Оташевић, правник и др Драгослава Мићовић, професор енглеског језика,
3. Професор Салих Селимовић, историчар
4. Maрко Ковачевић, публициста, садашњи предсједник општине Никшић
Захваљујући учешћу и прегнућу поменутих научних дјелатника пред нама имамо Зборник радова са округлом стола под називом ''Мојковачка битка сто година касније''
Морам на почетку овог кратког излагања да вам кажем како ми још у ушима одзвањају ријечи тадашњег српског предсједника господина Томислава Николића, који је једногласном одлуком одборника Скупштине општине Беране, проглашен за почасног грађанина, када је у својој надахнутој бесједи, између осталог рекао и ово:
''Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Цитирам Василију, црногорску Милунку Савић: ''Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану''. И још смо од ње сазнали шта су Црногорци мислили о том боју: (цитирам) ''Праведно је и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам ђедови оставише: образ и крш. Камен се овђе диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу''. (крај цитата). Одбранили су свој образ, иако је крш једно време Вељег рата био у туђим рукама. Зато ће гусле увек имати стихова да опевају истинску гордост, част, чојство у песмама о својим јунацима. И ја сам као младић најрадије слушао Радована Бећировића и његову Битку на Мојковцу''.
Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од самог краља Александара првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско -санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима и том приликом је рекао: ''Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци''.
А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:
''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!''
За постигнуте ратне успјехе у жестоким борбама код Мојковца и Берана посебно су истакнуте и похваљене следеће бригаде: ''Колашинска, Горњовасојевићка и Доњовасојевићка'' а у најзначајније борбе црногорске војске у Првом свјетском рату спадају бој код Мојковца и борбе код Берана, Пренћана и Левер-Таре. Све до 18. јануара 1916. црногорско-санџачка војска држала је одбрамбени фронт: на лијевој обали Лима, између Берана и Андријевице, код Мојковца и на лијевој обали Таре, када је почела повлачење према Подгорици, по наређењу црногорске Врховне команде 22. јануара 1916. Влада Црне Горе потписала је капитулацију, а краљ Никола је напустио земљу. Црногорска влада капитулирала је десет дана послије Мојковачке битке, тачније 22. јануара.
Храбри ратници са тугом у срцу и сузама у очима, посматрали су како непријатељ без борбе улази у села и градове. Иако су морали предати оружје и при-знати капитулацију, иапак знатан број ратника није положио оружје већ се одметнуо у комите задајући ''шваби'' снажне ударце током Аустро-угарске окупације. Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје Србија и Црна Гора.
Слава јунацима Мојковачке битке!
