logo3

Горан Киковић,историчар ''165 ГОДИНА ОД ПРЕПИСКЕ ВУКА КАРАЏИЋА СА ВАСОЈЕВИЋКИМ ЂАЦИМА''

165 ГОДИНА ОД ПРЕПИСКЕ ВУКА КАРАЏИЋА СА ВАСОЈЕВИЋКИМ ЂАЦИМА

Занимљиво је да су се ови први ђаци обраћали за савјет, препоруку и помоћ, чак и лично Вуку Караџићу сматрајући га својим земљаком, јер су Караџићи прво живјели у Лијевој Ријеци у Васојевићима, па се онда преселили у Дробњаке и одатле у Србију. Неколико сачуваних писама говоре и свједоче о њиховој нечувеној упорности да заврше школу и о невољама у које су западали. Интересантно је да је Вук, тада на врхунцу славе и заузет веома крупним пословима, ипак увијек налазио времена да овим ђацима помогне колико је могао, да их охрабри, да их препоручи и да им одговори на писма која су му упућивали. Неки од њих остајали су у Србији, а они који су имали више среће стизали су и у Русију.

Данас је нама тешко схватити, замислити и представити беспримјерну упорност дјечака, који су се сваке јесени илегално, пјешке, пребацивали преко турске територије до србијанске границе и свакога се љета на исти начин враћали, вребани успут од турских засједа. Једина заштита у тим њиховим тамним хајдучким ноћима била је пушка њихових путовођа, који су понекад и сами гинули заједно са својим штићеницима, на тим њиховим опасним путевима.

Да би се добила јаснија представа о тим првим васојевићким ђацима, из средине 19. вијека, њиховим невољама и мукама, ево материјала из преписке Сава Лазаревића и Сима Кастратовића са Вуком Караџићем.

Као што се види из напријед наведеног писма васојевићких главара, Сава Лазаревић је упућен у Србију, са њиховом препоруком 15. маја 1855. године, заједно са Миланом Спасојевићем. Уписао се у богословију, али је у сталној немилосрдној борби за опстанак. Обраћа се на све стране и тражи препоруке, а покушава и да нешто сâм заради, продајом књига, свештеничких маказа итд. Поред свих својим многобројних послова, тада већ чувен и славан у цијелој Европи, Вук налази времена да се дописује са овим убогим васојевићким ђачетом, које се отиснуло у свијет жељно знања, а и свјесно да му кући нема повратка ни опстанка без школе.

У првом писму, написаном 14. августа 1856. године, Лазаревић захваљује Вуку ''као оцу'' што га је препоручио коме је требало. Обавјештава га да иде ''у четврти разред богословије''и наставља даље у писму: ''А нећу мислим бити примљен у богословију ако не буднем и ја ћу да идем у Фрушку гору нећу више да седим почем немам никог пријатеља крам бога и, вас кои стеме онако лепо свјетовали, и научили, зато вама Благодарим као Славном спаситељу народа србског да вас Бог поживи много љета мили љубитељу рода свога и отачаства, остајем у Београду.

Сава Лазаревић, најпокорнији ђак родом из Васојевића“

Четвртог јула 1857. године Лазаревић пише Вуку на бечку адресу и жали се да му посао не иде најбоље. Такође, жали се да он и његови другови, који треба да иду кући не љетње ферије, нијесу могли добити више него само по четири требника, а надали су се да понесу више требникâ и молитвеникâ. На крају писма каже: ''Само смо узели четири требника, сваки кошта десет цваницика, и то нису били подвезани него сам морао чекати да се подвежу тек тако ос-танем без дружине а сада чекам кириџије да ми то понесу и мислим нећу пре поћи него до недеље идуће. Зато ја молим вас да ви пишете Г. Владиславу Вујовићу да ми се дадне и остали који службеник.

Остајем ваш покорни Сава Лазаревић, васојевић ђак“

У трећем писму, од 13. јула 1857. године, Лазаревић се жали Вуку да није добио књиге које је тражио и опет моли за његову интервенцију да му ''Г. Ранко дадне оне, 5 комада требника. Ер ви знате да то попови радо имау и тако се од њи може добити старе књиге''. У писму даље моли се да му се помогне да купи пет комада маказа за постриг дјеце кад се крштавају, (''То ће поповима мило бити а нису скупе толико“). На крају, моли да му се да 8 умјесто шест обећаних дуката, јер каже да Ће му то мало бити. Вук је на полеђини писма ставио примједбу да је писмо од Саве Васојевића, ђака.

У четвртом писму, писаном четвртог октобра 1857. године, Лазаревић, поред осталог пише Вуку: ''Здраво сам са здрављем а за друго не може горе штое нерадим, ниш- та, ослањајући се на вашу част даћете ме ви препоручити, за у Русију а Ви не шћесте. Обрнути главу на мене, спрема него други, ђаци и гори од мене одоше у Русију, а ја остадо како најгоре може, бити. Сада морам да идем, да тражим дуго уживање, куда незнам да идем. Познатиа немам, никога да ме куда, препоручи, него овде очајавам моју судбу као овца престалица кад пристане у туђе овце тако и ја престао у туђу земљу. А то мене омела Кон-зулова обећања лажна неиспуњена да ми није обећано неби ни жалио. Сада ми је дошло, да идем да тражим, оне људе кои ми нису наклоњени ни вјером ни, законом ни суседим моим...“

У даљем писању Лазаревић опет моли Вука да га препоручи за одлазак у Русију ради школовања, па на крају завршава: ''па ако ме сада не пошаље ја ћу зацело да идем да се молим Папи римском да ме прими за инат, конзулов тоћу урадити, па макар горе било него сада што е тоћу учинити. Остаем вам руку љубећи.

У Београду, Сава Лазаревић

4. октобра 1857. године Васоевић, ученик

Ово последње писмо сâмо по себи рјечито говори о често безнадежном потуцању тадашњих васојевићких ђака, њиховој озлојеђености на живот и људе, али и упорност да траже и нађу излаз из тешке ситуације.

Из других материјала, који су на располагању, види се да је Лазаревићев друг Симо Кастратовић био боље среће од њега и 1857. године већ га ви- димо у Петрограду. У писму од 29. децембра 1857. године он прво захваљује Вуку на послатом поздраву по Нику Црногорцу и каже да је срећан због тога, затим наставља: ''Али сам ја у великој жалости, ер сам чуо да су Турци ударили на Васоевиће, игумана Манастира убили и многа зла починили. Ту е мени доста жалости, но мислим, да ће и још бити. Сада кад већ Игуман погинуо, знам да моја браћа и остали моји сродни, нису лако прошли, кои се свагда на опасном мјесту у бој находе. Ја сам то у руским новинама чита, али истину не знам, и зато се обраћам Вама даби, не жалили себе толико труда, уколико вам је познато, известили се о стању народа тога или Васоевића...'' На крају завршава: ''Молим Вас најпокорније, ако вам икако могуће буде да ми пошаљете 3 части Срб. Пјесама, а уз то пишите ми шта кошта, те ћу вам одма новце послати. У осталом остајем поздрављајући вас очекујући одговор

Уч. С.П.Д. Семинара

29. децембра 1857. године Симеон М. Кастратовић Васоевић у Петрограду''

Пет дана послије овога, 3. јануара 1858. године, Вук је послао Кастратовићу одговор, обавјештавајући га о приликама у Васојевићима. Писмо гласи: ''Примијо сам ваше писмо од 29. декембра прошле године којим зактевате, да вас о садашњем стању у Васоевићима известим и да вам Српске народне песме пошаљем. Мени није ни с које стране познато, да су Турци учинили штогод штете Васоевићима, кад су се овом приликом завадили с њима. Ја нисам чуо, да је игуман Манастирски погинуо, нити пак когод други. Овдашње новине јави-ле су, да су пошли били Турци да ударе на Васоевиће, но да су Европски конзули заузели се били за Васоевиће и израдили, да од тог доба у будуће Црногорци купе данак од Васоевића и Турцима га дају, како би све на миру остало. Од како сам то из новина дознао, нити сам штогод о Васоевићима из новина читао, нити сам чуо од кога иначе. Песме послаћу и вама и Марку Церовићу. Њега ми поздравите као и вашега друга Архимандрита Острошкога Господина Никодима Раичевића. Марко нека ми опрости, што му нисам одговорио на писмо, јер врло тешко пишем''.

Ово писмо говори о Вуку Караџићу као правом народном човјеку који не оставља без одговора ни једно безначајно ђаче тамо негдје из далеких и забачених Васојевића; не жали времена да се распита о приликама у његовом родном крају, да добије тачно обавјештење и јави му о томе у Петрограду.

Вријеме од 1853. до 1862. године је од посебног значаја како за читаву Црну Гору тако посебно и за Васојевиће. То је вријеме када је Турска била заузета на другој страни, у сукобу са Русијом, особито у Кримском рату (1853- 1856), и није жељела и није могла да своје снаге расипа у борбама са овим одважним брђанима. У међувремену одиграва се 1858. године и чувена битка на Граховцу, у којој су Турци поражени од Црногораца. Васојевићи користе највише колико се могло у ову ситуацију да се ослободе, а првенствено да се још чвршће повежу са Србијом и Црном Гором. На Србију се више ослањају кад се ради о слању ђака на школовање, а на Црну Гору у војним и политичким везама.

Миљан Вуков, кога је књаз Данило 1852. године поставио за капетана Лијеве Ријеке, а прећутно за водећу личност у читавим Васојевићима, развија у овом периоду велику активност за присаједињавање ових крајева Црној Гори. Започиње енергичне акције свуда. Руши турске куле, дијели прве капетан- ске грбове и ствара неку врсту јединствене племенске управе. Васојевићи су се тада толико осјетили снажнијим да враћају у православље угледно и јако муслиманско братство Рамусовиће. За седам првих капетана изабрао је угледне и храбре људе. То су били: Јосиф Поповић - свештеник из Заграђа на Полици, Зарија Протић, Стојан Војводић, Шујо Драговић, Дмитар Вукотин Чукић, Ђоле Лабан и Цемо Делевић.

Године 1858. Миљан Вуков и Новица Церовић нападају и спасавају турски Колашин. 1861. године 300 Васојевића силом продиру преко турске територије до Србије. Све то говори да овај период до 1862. године карактерише релативно слободан живот Васојевића, а то је морало дати импулса за још већом тежњом ка ширењу просвјете и стварању могућности за отварање школâ.

Мада се поред њих појављују већ као истакнути главари и вође народа и друге личности, попови и калуђери још увијек доминирају. Међу њима је шездесетих година најистакнутији поп Јосиф из Заграђа, један од првих 7 васојевићких капетана. Сачувана су његова писма, која је слао црногорском конзулу у Скадру, Јовану Вацлику. Ова писма свједоче не само о великом ро- дољубу, о политички зрелом вођи народа, већ такође и о човјеку за оно вријеме врло писменом, па и доста образованом. Илустрације ради наводимо одломак из једног његовог писма, које је упутио 13. априла 1863. године црногорском конзулу у Скадру Јовану Вацлику. ''Имао сам прилику чути да сте дошли из Цариграда, па желио еда одкуд спасења за овај страдали народ, а и мене у мом великом очајању надати се од вас радостном гласу и вјетру од Ловћена да расћера мрчене облаке који су се поврх мене и страдалог народа наднијели, те сваки дан у тами проводимо и о гласу се добру надамо. Кад нам Турци оставе Градац и Беране, а ви ми почнете долазити, онда би ми ружа мирисала и славуј би ми славније пјевали. Ох, колика је сладост добру се надати, још те кад се може то милом казати!''

Поред Јосифа, Милош Велимировић помиње 1892. године у својим чланцима под насловом ''Са Горњег Полимља'' још сљедеће попове, између 1860. и 1880. године: ''Аксо Бојовић, учио основну школу на Цетињу и постао касније прота Васојевићки, Милован Радевић, учио писменост у Пећкој пат- ријаршији; Шћепан Поповић, учио основну школу на Цетињу; Милош Каст- ратовић, учио богословију у Карловцу; Миљан Радуновић, учио богословију у Београду; Милић Микетић, учио богословију у Београду; Мирко Мићовић, учио богословију у Београду.''

Као Љеворечки попови у овом времену помињу се: ''парох Милош Поповић из Лопата, Саво, Мијаило, Милета, Радоје Симовић из Брскута, Перо Ивановић из Куча, Крсто Томовић и Арсеније Поповић – оба из цетињске бо-гословије''. ''Брезојевићкој цркви припадала су четири свештеника: за Плав, Гусиње и сва села до Превије и Сућеске. Андријевачкој цркви припадало је шест свештеника и њихов терен је био до села Трепче. Шекуларској цркви припадао је Шекулар, затим Ровца, Калудра и околна мала села. Равни Ас и Полицу опслуживале су четири мирска свештеника и два калуђера. Горња Села са Равном Ријеком, Фемића Кршом и Брзавом имала су два свештени-ка''.

Велимировић, даље, каже да су се ''попови одијевали као и остали људи, па неки од њих нијесу ни браде носили. Сви су били наоружани. Он прича о попу Зарији гусињском да се ни по чему није разликовао од других људи. Одијевао се као неки бег, са два пиштоља за појасом, два у кубурлуцима на коњу, са дугом пушком о рамену, великим скадарским тоноз фесом на глави, пове-заним црном шамијом и са ловачким керовима који су га свуда пратили. Овако опремљен дочекивао је и самога митрополита''.

(Одломци из књиге Горан Киковића ''РАЗВОЈ ПРОСВЈЕТЕ И ШКОЛСТВА

У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА (Са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)'', Беране, 2008.)

Слика може припадати 1 особа