ГОРАН КИКОВИЋ, ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ - МИРАШ ДАБЕТИЋ УЧИТЕЉ ИЗ ДОЊЕ РЖАНИЦЕ КОД БЕРАНА (1875-1928)

ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ НАШЕГ КРАЈА

ПИШЕ ГОРАН КИКОВИЋ, ИСТОРИЧАР

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ОВОГ ИСТАКНУТОГ ВАСОЈЕВИЋА

МИРАШ ДАБЕТИЋ УЧИТЕЉ ИЗ ДОЊЕ РЖАНИЦЕ КОД БЕРАНА (1875-1928)
(први учитељ Основне школе у Доњој Ржаници )

Међу угледне људе Доњоржаничког краја свога времена свакако је Мираш Дабетић. Ово село имало је срећу што је за првог учитеља добило Мираша Дабетића, родом из истог мјеста, који је као ђак Загребачке учитељске школе био не само веома стручан за свој учитељски посао, већ и са ширим образовањем и културом, човјек напредних схватања, пасионирани природњак, који је на један свој начин, помало сиров, и можда за оно вријеме сувише директан, усађивао дјеци материјалистички поглед на свијет, колико се могло с обзиром на узраст. Исто тако Дабетић је покушавао да утиче и на средину у којој је живио. Народ га је поштовао и препричавао разговоре с њим, памтећи његове духовите изјаве против заосталости и незнања сваке врсте.

Мираш Дабетић је од Црне Горе званично постављење добио послије годину дана рада у новоотвореној школи. Докуменат носи датум 12. октобар 1900. године. Он гласи:

"Господину Мирашу М. Дабетићу, учитељу, Доња Ржаница
Доставио сам главном надзорнику основних школа Г. Ђуру Попови- ћу на Цетињу о вашој плати, као и уложио вашу доставу, те на основу мога извешћа и ваше доставе, јавља ми да вам је одређена плата као учитељу прве класе в.ф. 360 од којих Вам ће се одбити 50 форинти по- што си учитељ на својој кући, а остаје ти сталне плате 310 фиор.
Оволико ради вашега знања.

Андријевица, 25. окт 1900 поздрављам В. Лакић''

Послије двије године, тј. 1902., у ову школу долази још један учи- тељ са завршеном Призренском богословско-учитељском школом. То је Петар Дубљевић, родом из Бјепопавлића, који се неко вријеме задржао на учитељском послу на турској територији.
Ова школа је 1904. године реновирана и служила је, како до тада тако и касније и за ђаке из неколико околних села: Луге, Загорје, Навотину и Ровца. Иначе, до 1901/2. године овдје су учили и ђаци из Калудре, а те године и ово село добија школу.
Из цитираног документа,. који је сачуван са осталим службеним до- кументима у Дабетићевој породици о постављењу првог учитеља, види се да је школа припадала Црној Гори и да ју је она издржавала, без обзира што је ово била турска територија. Никакви притисци туђинских власти нијесу могли спријечити овај народ да се мање или више отворено не везу- је за Црну Гору.
Познато је да је школско надзорништво из Цетиња тајно слало повремено свога инспектора - ревизора да обиђе ову, а и по коју другу основну школу у беранском. односно заграничном крају. У Доњу Ржаницу долазио је, на примјер. у инспекцију Стево Чутурило, из Цетиња. Прве године рада ове шко- ле није било више од 50 ђака, али већ послије годину дана бшто их је и више од 80, тако да су радила по два учитеља. Већина ђака прве три-четири године били су одрасли момци, међу којима је било и ожењених. Но, то је био случај и у ондашњим другим беранским школама на турској територији.
Са турским властима морала се водити лукава игра и користити сва средства, не би ли се дозволилио какав такав рад школе. Морало се ласкати, подмићивати, крити везе које су одржаване час са Србијом час са Црном Гором.
Ево још једног документа који сликовито расвјетљава ондашње прилике у овој школи, а слична ситуација је била и у другима у овом крају.

У "Цариградском гласнику" бр. 16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже: 
"Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св.Саву...
Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија...
Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, ис- купио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић...".
Даље се у чланку каже:
"Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чу- вању здравља, а потписати "Шта је темељ народности"... За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, месном надзорнику Сави Чукићу, а особити мух- тарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу..."

Прва зграда направљена је за 48 сати на мјесту званом Чаир. То је била једна невелика брвнара, купљена у Ријеци Марсенића од Вука Ракетића, а каква је била најбоље се види из једног извјештаја њеног првог учитеља Мираша Дабетића, послатог Главном школском надзорнику на Цетињу, 28. фебруара 1901. године. У извјештају се, поред осталог, каже: "Ова школа је први пут отворена 1899. године. Ту је тада посађена јед- на стара брвнара насред пољане и нема ничега што би ту приличило том имену. Школа нити има таваницу, ни патоса, ни клупа, ни прозора, нити игде ичега што том имену припада. Могу сигурно рећи: да јадније школе нема у данашње доба на лицу земље...".

Учитељи за ових петнаест година до Првог свјетског рата, поред поменутих Мираша Дабетића и Петра Дубљевић, били су још : Иван Чукић, Вукајло Девић, Јеремија Бојовић, Радивоје Поповић, Зарија Јоксимовић, Новица Драговић, Протић и Бисенија Бобић Вуканић.
Интересантан је податак који износи др Ђоко Пејовић у својој књизи "Сто педесет година развитка просвјете и културе у Црној Гори" да је буџет ове школе износио 1913/14. године 1 520 перпера, са образложењем да се то односи на трошкове за плаћање учитељских станова, за огријев, учила, школске листове, дарове за ђаке и за алат за башту.