''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' ЈЕ ГЛАС СЛОБОДЕ ИЗ БЕРАНА СЛОБОДАРСКОГ ГРАДА!

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' ЈЕ ГЛАС СЛОБОДЕ ИЗ БЕРАНА СЛОБОДАРСКОГ ГРАДА!

Поштована браћо у Христу,уважени г-дине Џелетовићу, домаћине ове куће културе и традиције,добро дошли на братски окуп поводом изласка 35 броја ,,Гласа Холмије“, јединог српског часописа са севера Црне Горе.

Драга браћо, промоцију овог броја дочекујемо у тријумфалној атмосфери, пошто су иза нас локални избори у Беранама, на којима је коалиција српских странака однела победу над коалицијом мржње, страха и тортуре, коју предводи последњи комунистички диктатор на европском континенту Мило Ђукановић.

Уредништво српског часописа ,,Глас Холмије“, по ко зна који пут, указало ми је част да проговорим нешто о садржају часописа за који пишем од првог броја. Па хајде да видимо шта се то налази међу корицама овог 35.броја, мада ваља напоменути да је овде има догађаја који су у међувремену имали и другачији епилог :

-У уводнику, уредник часописа Горан Киковић, једним здравим историјским освртом нас подсећа на време кад је Црна Гора имала чист образ и чисто лице, када се тачно знало ко је ко и шта је од чега постало. У јасном приказу, Киковић нас подсећа на систем образовања и наставне предмете у Краљевини Црној Гори, као и на структуру становништва из 1890.године, где се јасно бележи да Срби чине преко 90 процената становништва Црне Горе. Упоређујући све окупаторе, Киковић каже да ни Турци, ни Италијани, па ни комунисти нису забрањивали српски језик и писмо, као што то данас чини Мило Ђукановић.

-У истом тону ваља посматрати и интервју са Андријом Мандићем, дичним Старохерцеговцем, лидером опозиције у Црној Гори, који говори о обесправљености српског народа, помоћи западних центара моћи да Ђукановић уништи све што има предзнак српског, али и о начинима и модалитетима политичке борбе. Победа над Ђукановићем у Беранама представља јак импулс свима којима је доста диктатуре и безакоња и пример како се удружени и сложни могу борити и победити некога коме закон лежи у топузу, а трагови му смрде нечовештвом.

-Тематски и садржајно не одскаче ни публициста и преводилац Зоран Вулевић, који у опсежном ауторском тексту подсећа читаоце на генезу затирања српског писма и српског језика. Вулевић наводи многе примере угледних западноевропских историографа и хроничара, који су у својим делима јасно показивали нетрпељивост према једном балканском народу и његовом писму и језику. Не треба бити превише мудар и из овог, сјајно елаборираног, текста закључити да иницијатори борбе против српског писма и језика седе у западноевропским и америчким администрацијама.

-У истом тону своје запажање о српском писму у Краљевини Црној Гори износи и песник Давид Лалић, који наводи да су сви песници и писци тога времена писали само и искључиво Ћирилицом.

-Е сад имамо текст професора Драгомира Кићовића о подизању споменика Пуниши Рачићу. Сјајан текст, за који аутор није ни претпоставио да ће се претворити у фарсичну представу.То је управо оно што сам рекао на почетку да су у међувремену неки догађају добили другачији епилог. Подизање споменика див јунаку и див интелектуалцу Пуниши Рачићу, још једном је потврдило колико је танак образ неких припадника српског народа, који су за ситне привилегије спремне на сарадњу са Миловом Удбом. Пуниша Рачић, поносни син српског рода, ратник, дипломата и чувар српске части и образа, по други пут је стрељан од исте руке, први пут од комуниста, ономад од њихових унучади. Обилату помоћ у том бесрамном чину, пружили су његови блиски рођаци, који су подигли мрамор са његовим ликом и наместили га Миловим снајперистима да вежбају гађање у Србе. Споменик на пустој ливади је срушен, а постамент без спомен плоче најбоље говори о држави без образа ?!

-У овом броју читаоци могу обновити знање о чувеном војсковођи Радомиру Вешовићу, министру војном у КЦГ, о величини која се по јунаштву и беспоштедној борби за слободу нашег народа може сврстати у исти строј са легендарним и неумрлим српским војсковођама Мишићем, Путником, Степановићем и Бојовићем.

-И док о Радомиру Вешовићу сви ми знамо понешто, о једној жени се до скоро није знало, нити смело знати ништа ? То је Дивна Вековић, о којој пише Милутин Осмајлић, прва жена доктор наука из Васојевића, дипломац Сорбоне, једног од најцењенијих светских универзитета. Ова рођена Лужачанка-Беранка, била је врстан интелектуалац, доктор медицине и изванредан промотер српске културе и писмености. Говорила је више светских језика, преводила дела српских писаца и песника и имала понуде да бира земљу и универзитет. Она је све то одбила и вратила се у Беране, где је преносила знање својем народу, све до почетка Другог светског рата. Као Српкиња, беспоговорно је своје знање ставила на располагање оним снагама, које су ослобађале Беране од окупатора и бориле се за опстанак Срба. Била је најближи сарадник војводе Павла Ђуришића, преводилац у контактима и ни једног тренутка није напустила покрет генерала Михаиловића. Поделила је злу судбину те безгробне српске војске, препешачила боса и гладна до Словеније, где су јој Титови џелати зверски одузели живот, а тиме и право будућим генерацијама да сазнају нешто о таквој величини и колосу интелектуалне мисли, којом се поноси српски род.

-Уредник часописа Горан Киковић, анализира књигу ,,Комунистички злочини у ЦГ и Херцеговини, један нови прилог истини, који су дали Милош Војиновић и Тадија Бошковић. О црвеном терору и убијању у људима свега српског, духовног и људског, о подлим коалицијама са Хитлером и усташама, а све против рода свога, можете прочитати у тексту. Нисам још дошао до књиге, али ми је један пријатељ рекао да се квасац тога зла крије у именима Тита, Ђиласа, Темпа, Капичића, Моше, Саве мизаре Ковачевића, умно поремећеног Драпшина, Шегрта, Пајковића, Јоксимовића, Бакића, Јауковића, Шиљеговића и осталих зликоваца који су братском крвљу умазали руке до рамена.

-Занимљив текст је о братству Лабудовића из Шекулара, једном вредном штиву, које, на жалост, има једну озбиљну ману у самом уводу, о чему могу рећи и Горан и Брано, Горан као Шекуларац, а Брано као комшија, изузетан познавалац шекуларских братстава и пријатељ Шекулара.

-,,Глас Холмије“ анализира културна дешавања у протеклом периоду, прати активности локалне самоуправе и учешће општинских челника на значајним регионалним и међународним скуповима.

-Текст о Бранки Ђукић, још једном ће нам вратити успомену на ову чакорску лепотицу и њено трагично страдање од оних са којима Мило иде на посједак и којима је обећао оно што није никог његовог, већ наших предаљка, који су крвљу и мачем бранили пробој Арнаута.

На крају желим да вам препоручим текстове о два завичајна скупа – Васојевића у Савином Селу и Шекулараца у Београду, лепих годишњих догађаја и братских сусрета, који нас враћају тамо где припадамо и помажу и нама и нашој деци да не заборавимо ни родно место, ни људе међу којима смо одрастали.

  Анализу 35-ог броја ,,Глас Холмије“ урадио Раде Живковић, новинар и писац из Београда.