ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ СЕЛУ ПЕПИЋЕ КОД МУРИНЕ

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ СЕЛУ ПЕПИЋЕ КОД МУРИНЕ КОЈЕ ПОДСЈЕЋА НАС НА МЕТОХИЈУ

Прилог припремио Горан Киковић

Фотографије: Давид Лалић

Усљед конфигурације терена и других природних и географских одлика село Пепиће, које се у саставу Мјесне заједнице Мурина простире дуж магистралног пута Плав-Андријевица, важи за једно од најљепших села на сјеверу Црне Горе. Међитим, и поред тих предности, Пепиће се, као и друга мјеста у питомомој Лимској долини суочава са израженом миграцијом становништва. Подаци говоре да тренутно у селу има 21 активно домаћинство, са око педесетак становника, иако је тај број некада био и десет пута већи.

''Пепиће бије глас да је најљепше село у читавој околини, и то са потпуним правом, јер се ради о мјесту које подсјећа на Метохију. Свако ко дође каже да се оваква љепота може ријетко виђети. Но, са друге стране овдје није лијепо чим имамо углавном старачка домаћинства. Једноставно, народ одлази јер му држава није омогућила да на својим вјековним огњиштима живи пристојним животом. Није му дала могућност да ради, заради и живи од свога рада. Нашем човјеку је остављала да се сâм бори за голу егзистенцију, без икаквих чврстих гаранција за боље сјутра. Свједоци смо да је Пепиће постало пасторче и државе и Општине Плав, јер свих ових година овдје нијесу уложоли ни један једини цент. Зато се није чудити што народ одлази у неке друге крајеве који пружају боље животне погодности'' – заједничка је оцјена мјештана Пепића.

Они подсјећају да се Пепиће наслања на мјесни центар Мурину гдје је некада успјешно радио погон фабрике ''Титекс'', упошљавајући у двије смјене преко 350 радника. Ту је радила и пољопривредна задруга у којој је било запослено тридесетак радника. Имали су и бројне продавнице, хотел, пекару, месару, откупни центар и штошта друго што је употпуњавало живу слику овога краја. Сада од тога нема ништа, осим једне продавнице и неколико малих кафана. Недостатак радних мјеста и мањак гаранција за пласман тржних вишкова главни су разлози због чега мјештани напуштају завичај. Из овог села, како су нам казали саговорници, свега је 12 особа у радном односу. У селу са оволико плодних ораница, има само осам крава и 60 оваца.

Пепиће је карактеристично и по томе да у селу егзистира становништво са око тридесет братстава: Рајковићи, Станковићи, Миловићи, Томовићи, Гојковићи, Милачићи, Лекићи, Кнежевићи, Зоговићи, Шошкићи, Савићи, Кочановићи, Мијовићи, Болевићи, Поповићи, Ђукићи, Јашовићи, Стијовићи, Вучевићи, Руговци, Баћовићи, Дрејићи... Колико је Пепиће лијепо указује и прича да су се људи из пасивнијих крајва отимали да купе имовину у овом селу. ''Зато, поред стросједиоца, овдје су направили куће људи који су долазили из различитих крајева, отуда, као нигдје у околини, имамо оволики број презимена. То је похвално, али је погубно оно најважније, имамо тако велики број затворених кућа'' – закључују мјештани Пепића.

На дан Свете Петке 27. октобра екипа ''Гласа Холмије'' усаставу: Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Бранислав Оташевић, пресједник издавачког савјета, Давид Лалић, члан издавачког савјета, Радован Обрадовић, члан издавачког савјета и Драгослав Вукићевић дистрибутер часописа, боравила је у селу Пепићу која припада мјесној заједници Мурина.Тог лијепог сунчаног дана у амбијенту који посјећа на Метохију боравили смо у овом живописном мјесту. Пепиће припада тој мјесној заједници која последњих година иде у правцу осамостаљења од општине Плав. О томе како се некада живјело а како данас, разговарали смо са житељима Пепића који су много пута изражавали жељу да ''Глас Холмије'' дође у њихово мјесто. Зато смо на иницијативу Милића Миловића поменутог дана посјетили ово мјесто да се упознамо са историјом и садашњим преспективама живота.

Прво смо разговарали са Александром Леком Шошкићем који је рођен у Метохији, у селу Стреоце код Дечана. Он и његова породица од 1964. године живе у Пепићу. Данас своје пензионерске дане проводи са супругом Винком овдје у Пепићу које га подсјећа на Метохију, зато је одлучио да живи у њему.

''Иако смо поријеклом из Братоножића са Пелева Бријега моји преци су продали имање на Улотини 1925. године и преселили се у Метохију, гдје смо живјели до 1964. године. Међутим због познате антисрпске политике која се водила против нашег народа, вратисмо се у ове крајеве.То је била организована политика исељавање Срба са Косова и Метохије, што говори примјер да је нашу кућу у Метохији купио Шиптар који је у то вријеме био највећи сиромах. Лако је закључити да је у томе учестовала албанска дијаспора која је на тај начин раселила на хиљаде Срба из тог краја. Ето, били смо присиљени да дођемо у ове крајеве, вративши се уједно и својим коријенима. Међутим, и у Црној Гори смо се срели са антисрпском политиком која је кулминирала 1997. године! И након пар година остао сам у немилости, остао сам без посла, био сам технолошки вишак! На моје радно мјесто дошао је неписмени Албанац ''са факултетом''. И остао сам без посла управо када су ми се дјеца школовала па сам морао да продајем некретнине како би их школовао. Овом приликом желим да поручим младим људима да остану достојанствени, да не продају своје мишљење него да имају свој став и да буду везани за свој завичај. Ја ову љепоту нећу никада напустити и не желим да продајем имање, јер је оно дио мене и моје породице и доживљавам га као светињу''.

Наш домаћин и саговорник био је и Милић Мића Миловић, са којим смо договарали сусрет и посјету Пепићу још од априла 2021. године откада нас је позивао да посјетимо ово лијепо мјесто и испричамо како се некад а како данас живи у Пепићу. ''Моји преци су из Куча доселили у ове крајеве као заслужни људи у вријеме краља Николе. И добили су земљу у Машници код Мурине одакле су послије добили земљу у селу Вишњеву између Плава и Гусиња. Преци су ми били радни људи и живјели од свога рада, али се код њих патриотизам није губио пред богатством које су тада посједовали. Осјећао се између два рата притисак на српски живаљ, као да су очекивали оно што се десило 1941. године - погром над српским народом плавско-гусињског краја. Међутим они су прије рата населили Пепиће и замијенили земљиште (веће за мање) и тако били у бољој ситуацији него у Вишњеву. Као дошљаци примљени су са опрезом, али су они својим понашањем и људскошћу прихваћени од старосједиоца на људски и коректан начин, били су цијењени као добри и поштени људи. Зато ми, њихови потомци, се са поштовањем сјећамо наших предака који су се борили за крст часни и слободу златну. И овим крајевима је током Другог свјетског рата било људи који су се опредијелили за ЈВуО односно за краља и отаџбину, дакле то је била регуларна војска. Припадник те војске био је и мој отац Саво Милића Миловић. Мој ђед, чије име носим са поносом, погинуо је у Словенији од партизана негдје код Зиданог Моста. И он је остао вјеран својим идеалима и ономе зашта су се генерације српских ратника бориле кроз времена.

Мој отац Саво носилац је ордена за храброст, јер је спасио једног рањеног официра када је као млад човјек мобилисан у партизане. Било му је понуђено да добије борачку пензију, јер је спасио рањеника, али ју је одбио. Није хтио да користи комунистичке привилегије и никада није прихватио борачку пензију. Ја се нисам борио за ове идеале тако да ми ова пензија не припада, јер сам и ја био борац за краља и отаџбину!

Такође је и мој пут био трновит, имајући у виду моје поријекло и опредјељење мојих, ђеда и оца. Имали смо проблеме да будемо прави Срби, посматрани смо као непријатељи система и државе, иако то никада нијесмо били. Ја сам осјетио од прошле власти да нијесам подобан, јер нијесам могао да се запослим у мојој општини, а исто се десило и са мојим братом, јер када је конкурисао за посао у полицији био је неподобан, примани су потомци непријатеља из Другог свјетског рата, вулнетари и балисти који су били заговорници велике Албаније а многи нијесу имали ни држављанство тадашње Југославије!

Што се тиче данашње ситуације и власти криминогеног режима који за 30 година ништа није уложио у овај крај, па се зато пола становништва овог села одселило и отишло трбухом за крухом, могу рећи као просвјетни радник основне школе ''Петар Дедовић'' у Мурини да она данас броји 114 ученика. Некада, кад сам и ја био ђак ове школе, нпр. школске 1962/1963. године имала је она 1200 ученика! Ови подаци јасно говоре какву је политику водила бивша власт према сјеверу Црне Горе, а поготово према српским срединама, јер су се овдје људи осјећали онако какостварно и јесу - Срби.

Имали смо ми из ових крајева разне функционере, од комунистичких времена до данас, али нажалост нијесмо од њих имали никакве вајде. Овако лијепо и потомо село је постепено расељено а има и празних кућа, јер људи стално одлазе. На крају желим да поручим, као човјек из овог краја и просвјетни радник, да би ова држава, власт, морала да пружи сву помоћ и да створи услове да ови крајеви и ова села имају будућност''.

Ранко Стијовић, медицински техничар запошљен у Плаву, рођен у Пепићима, који је досељен из Љубарде код Дечана 1952. године.

''Мој отац Миличко са породицом доселио се овдје у Пепиће из породичних разлога. Како је цио мој живот везан за Пепиће, мислим да је мој отац донио исправну одлуку када је дошао из Метохије овдје у Полимље. Ми, Стијовићи, смо Васојевићи, поријеклом са Сеоца из Андријевице. Последњих 30 година изражено је константно исељавање из овог мјеста, углавном младих људи због тога што не могу да се запосле у овој средини.

Овдје може да се добро живи од пољопривреде и сточарства, међутим нема помоћи од државе а без тога нема ни опстанка на селу. Ми, који овдје живимо и који смо остали на својим огњиштима, сматрамо да овдје има перспективе, али уз помоћ државе.

Овдје је земљиште плодно, има све предуслове за озбиљно бављење пољопривредном производњом, али очигледно је да нема озбиљних улагања, сем неколико појединаца који су имали помоћ државе. Колико се држава бринула да се овдје опстане говори податак да од четворо наше дјеце ни једно није остало да живи код нас, односно сви су одселили одавде. Све ово нам говори о небризи друштва према нашој омладини односно будућности овога дијела државе'', закључује Стијовић.