ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ ПЛАНИНИ ГРАДИШЊИЦИ -'' БАЈКОВИТА ГРАДИШЊИЦА''

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ ПЛАНИНИ ГРАДИШЊИЦИ

БАЈКОВИТА ГРАДИШЊИЦА

Репортажу за ''Глас Холмије'' написао Горан Киковић

Фотографије Давид Лалић и Томо Оташевић

О планини Градишњици код Андријевице,писали су многи писци и путописци,док публициста,пјесник и учеитељ у пензији Мирко Вукићевић о њој остави следећи запис:

''Оног тренутка када стигнете у Градишницу,одмах ћете се увјерит да сте стигли у планину изузетне љепоте која не стара,која се не мијења и вјечно траје. Свако овдје живи у некој врсти пијаног самозаборава. Једва сам себе препознајеш и изгледаш као други човјек. У оази здраве планинске воде душу и тијело кријепите ван гужве и свакодневнице. Градишница је загонетка,као књига тек отворена,а непрочитана. Не зна се тачно како је добила име. Она је величанствена и кад се срди.

Овдје нема огољених и пустих брда гдје се на све стране види само крш,шкрапе и суве драче. Овдје нема дивљих,назубљених гребена са стрмим стијенама. Нема ни камених маса, дубоко усјечених кањона.

Овдје нећете ни викендом слушати прегласну музику која усред дана тријешти и удисати ароме скупоцјених парфема помијешаних са испарењима са роштиља. Удисаћете мирис јеле,смрче,морача,хајдучке траве... Ово је мјесто вјечног зеленила,сунца,тишине. Боравак у раскошно зеленом окружењу одмара очи,подстиче опуштености тијела и духа и поправља распложење. Ово је планина на којој се чувају чиста енергија и љековита моћ природе. Овдје се не трчи за послом као да ће да вам побјегне. Више се окрећете себи,живите здравије да бисте били срећнији и дуже трајали. Сваки пејзаж ће вас одушевити. Градишница је врло здраво мјесто на чистом ваздуху. Човјек се чисто препороди и осјећа се много лакше,мекше и веселије.

Градишница је једна од најсунчанијих планина у Црној Гори. Нуди уживање и јачање тјелесног и душевног здравља. Сваки њен кутак је лако доступан. Док се најљепши звуци,жубор воде,у многим црнгорским планинама ријетко чују,овдје их има на сваком кораку. Питка и хладна вода је њено богатство. Нема колибе,нема викендице која нема бар једну своју изворску воду. У шумама и ливадама често морате да прескачете брзе поточиће са бистром и хланом водом које се са свих страна слијевају у Градишничку ријеку која настаје од Бачке ријеке која извире испод Бача и Мале ријеке чије је извориште испод Лисе.

Градишничка ријека вијуга између лука,а доље иза Жољевице,жури,ломи се, да би на улазу у Трепчу добила ново име- Требачка ријека и ушла у загрљај модроплавом Лиму. Три већа потока који доводе воду овој ријеци су: Вешки поток,Јастребич и Гњили поток. Сва три су са лијеве стране. Ђато је велики природни феномен. Наиме, испод Мијатова лаза у Доњој Градишници, дио воде Градишничке ријеке се каналом усмјери у пукотине једне стијене на десној обали. Вода подземним каналима путује 24 часа да би се поново појавила у Забрђу и на више изворишта повећала количину чисте и хладне воде која служи за пиће и наводњавање овог села. Градишница је увијек бајковита. Овдје можете да уживате у невјероватним пејзажима. Раскош и богатство боја. Ова планинска љепотица обилује љековитим биљкама и печуркама. Осјећа се опојан мирис морача,линцуре,хајдучке траве,спориша,јабланја. Овдје се косе најсочнија сијена. Има доста боровница,шумских купина,малина,јагода. Народ љети заради добре паре берући боровнице и печурке: вргањ,лисичарку и смрчак.

Знаш да су ту негдје у шуми заједно скривени: вукови и медвједи,срне и зечеви,дивље свиње и јазавци,куне и лисице,тетребови и љештарке,орлови крсташи и голубови,сове и гавранови. Но,у задњих пар деценија све је мање ових шумских становника због вликог броја криволоваца и ловокрадица. Ловачко друство ,, Комови,, из Андријевице није у стању да у ловишту заведе ред.

Шуме се простиру у недоглед,па помислиш да им нема краја. У њима је раније лежао бескрајни мир. Смрче,јеле,брезе,тополе,јове,јаребике,букве су се надвијале над колибама разасутим по околиним брежуљцима и лукама. У шуми је све обавијено мирисом земље који се мијеша с мириском смрчеве смоле и јеловином.

Данас многи старији људи тугују за шумом,за успоменама из дјетињства и младости,које су срасле уз сваку смрчу,јелу. Не могу да оправдају непланску сјечу,срце им пуно горчине,попут предака који су се раније тукли са жандармима да одбране своју шуму. Воле је они, јер је шума као село,има свој живот и своје тајне, своје становнике и своје приче. У њиховом бићу стално је живјела љубав према природи, љубав према свему што је живо. Њима је шума значила живот. Ту је Бог просуо љепоту. Овдје пошумљавање није потребно. Дебео слој хумуса даје добру подлогу бујном травнатом покривачу и шумама. Смрчеве шума отима све више не само пашњака него и ливада-сјенокоса. Шумско предузеће се труди да сачува ово природно богатство,али је велики број прилазних путева,власника камиона,трактора,мотокултиватора и комбија којима се дању и ноћу отима и превози техничко дрво и дрво за огријев.

Градишница је била планина љетњних катуна за сточаре Трешњева,Забрђа,Слатине и Присоје. Посебно треба истаћи катуне: Равна Рујишта, Катун Вукићевића, Бакин жар, Вешко брдо, Кршњата глава, Рупа, Шарењак и Падалишта. Са опадањем сточарства полако су нестајали многи катуни. Неки су се још одржал и чувају дух старих времена како се овдје живјело, гдје се правио сир и кајмак. Сви су се радовали животу на катуну,брању бровница,кантариона,мајчине душице,омана,вађењу линцуриног коријена. Све је мање чобана који су са фрулама трилирали меланхоличну једноставну мелодију,док је наоколо мирно пасло њихово стадо. Сточарство је било у повлачењу.

Све мање народа одлазило је у планину. Нијесу људи могли себи да пријуште ни да викендом оду ван града и села. Услове за лакши живот нлазили су у граду и ближе граду. Отварањем нових фабрика у Иванграду многе њиве у селу су заливађене, а о одласку у планине да не говоримо. Градишница је на тај начин мијењала свој изглед. Многе ливаде остају непокошене па испаше има и на претек.

Раније су коње читавог љета и докле год су временски улови то допуштали људи безбрижно пуштали на пашњаке. Нити се власник за њих бринуо,нити се бојао да ће их неко одагнати или украсти. А ако им затребају лако их прнађу. Најчешће бораве по Пободењаку, Рујиштима, Лукама и Коњску. Сами се бране од вукова и медвједа, сами траже пашу,воду и слободни уживају у бескрајној необузданој слободи.

Плниску климу овдје обликује изузетно чист ваздух,пријатно сунчево зрачење,низак барометарски притисак,висок ниво кисеоника. Свјеж планински ваздух добар је за опоравак од малокрвности и доприноси повећању нивоа хемоглобина и црвених крвних зрнаца. Ова планина годи и кардиоваскуларним болесницима јер олакшава рад срца и дисања, убрзава метаболизам и скида килограме. Осим уживања у љетњем периоду, кретање на чист планински ваздух је активан одмор,који и поред физичког напора испуњава задовољством и доноси здравствену корист. Пријатн а температура ваздуха ће освјежити све оне који траже спас од љетње жеге и пружити им најјаче освјежење током љетњих дана.

Са Пободењака (1839 м.н.в.) доминантном тачком која влада читавим крајем и личи на пријесто, сваком посматрачу жељном нових видика, пружа се све што најбујнија фантазија може замислити па и више. Одавде се пружа извандредан видик,као на длану,на околне црногорске планине и са сунцем у леђа и на албанске Проклетије са својим бизорним шиљцима који затварају видик на југу све од Чакора до Комова.

Градишничка брда као да се такмиче за примат у љепоти. Што се више успињете уз Врању главу(1779),Околишта(1735),Змињу главу(1733), Патковицу(1719),Рудо брдо(1569) пред вама је градишничко царство кроз чију долину попут артерије вијуга истоимена ријека као сребрна змија. И поред тога ријетки су они који са ранцем на ледђима ту излазе све до љета. Чувени су били љетњи сабори на којима се играло,пјевало,упознавали се момци и дјевојк,момци се надметали у вјештини и снази. Стизало се из читавих Васојевића. Ишло је и старо и младо.( Зотино брдо,Равна Рујишта,Металице,Смудића лука...)

Поред већ поменутих градишничких топонима треба истаћи и ова: Тутов лаз, Разврше, Подови, Жареви, Силиковац, Луке,Јелова коса, Лази, Килавци, Рапавца, Глуаћи, Букве, Јаблановац, Буово брдо, Прогони, Ћипровак, Векова јела, Царева вода, Кастрајдо, Дочић, Смрдан, Ждријеб, Мобе, Корита, Брежђа, Подгор, Пеков струг,Заглвље,Пијетловац, Јанкова долина, Баре, Арбанашка коса, Пирни крши, Громобија, Петане, Торак, Струг, Цвијетнице, Радев бријег...

Назив Зотино брдо и Арбанашка коса свједоче да су Арбанаси често вршили овдје упаде,убијали чобанине и плијенили стоку.

Једном су чобани са Пободењака примијетили да Арбанаси иду од Цвијетница пут њихових стада. Зграбили су пушке, спустили се на ниже брдо, запали им и убили чувеног зликовца Зоту Арбанаса који је једини јахао на коњу и наступио први. Остали су се разбјежали. Тако је то брдо добило назив-Зотино брдо. Ту је негдје и његов гроб,јер Трешњевци, касније, нијесу дозволили да се његово тијело а камо ли глава,на тражење Арбанаса преда. Они су нешто касније,кренули крадом, да послије неуспјелих преговора, гдје су били укључени и неки посредници из Плава, сами потраже његов гроб. Но, неко је примијетио њихово кретање и обавијестио Трешњевце и Трепчане. Они су их дочекали на косу која се види са Цвијетица. Запали им и побили. Једног рањеног Арбанаса су ухватили и он је испричао да су имали намјеру да прво ухвате неке чобане,да их приморају да кажу гдје се налази Зотин гроб. Они су га пустили да се на коњу врати и да исприча како су прошли. Тако је та коса добила назив-Арбанашка коса.

Живот иде даље, а ми у овој планини поново налазимо његову љепоту. Бар тако хоћемо да вјерујемо. Млади људи су схватили да треба много тога да се мијења. Одлучили су да се окрену планини. Стигао је нов асфалтни пут који од Жољевице иде већином уз Градишничку ријеку. Све је више нових,лијепих викендица. Планина је опет почела да живи новим,љепшим животом, не само преко викенда већ током читавог љета.

Ова планина би могла да постане и идеално мјесто за заљубљенике у зимске спорове. У прилог томе иде и умјерена континентална клима, па су обронци од ове планине на висино од 1250-1839м под снијегон скоро пет мјесеци.

Ту су и два вјештачка језера-Милутиново језеро и Слобово језеро која су порибљена пастрмком поточарком. Макадамским путем Градишница је повезна са Јеловицом, Туријом, Лисом, Кривим долом, Језеринама, Трешњевиком. Али зна се,нема праве слике о неком мјесту ако нијесте били тамо. Дођите да јасније видите! ''-заврши своју причу о прелијепој Градишњици Мирко Вукићевић.

Дана 25-ог јула 2021.године посјетили смо прелијепу планину Градишницу и увјерили се у причу Мирка Вукићевића по други пут јер смо ми из екипе Глас Холмије боравили у овом крају, прошле године на дан Свете Петке, 27. октобра 2020.,  и били у Градишњици на позив Радоја Бакића, тада је екипа часописа ''Гласа Холмије'' била у саставу: Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Давид Лалић, пјесник, члан изадавачког савјета и пјесник Радован Обрадовић, пуковник у пензији, и сарадник нашег часописа са дотрајалом ''Заставом'' кренусмо тада на пут према Градишници. Наши саговорници су били; Радоје Бакић, његова љубазна госпођа Сунчица, која нас угостила домаћом ракијом и кафом.Док смо потом посјетили са Радојем,угледног сточара, некадашњег мајора полиције у пензији, бившег начелника одјељења за сексуалне и крвне деликте, Бошка Вукићевића,са којим смо разговарали о животу у Градишњици.Ту смо тада затекли познатог беранског електротехничара Влајка Влају Радошевића, који бесплатно уводи струју на подручју Градишнице. Влаја је иначе прави народни електричар, јер ко му се год обрати он му изађе у сусрет и поправи му електричне уређаје.Тако да сам морао и њих да поменем јер су нам прошле године били саговорници и домаћини.

Овога пута екипа часописа ''Глас Холмије'' била је у нешто другачијем саставу: Горан Киковић, главни и одговрни уредник''Глас Холмије'',Бранислав Оташевић, предсједник Издавачког савјета''Глас Холмије'' и чланови Издавачког савјета ''Глас Холмије''; Милован Мишо Кубуровић, Миличко Трифуновић ,Давид Лалић и пријатељ нашег часописа Томо Оташевић. На почетку планине разговарали смо са Слободаном Бакићем власником ''етно-села Чардак''. О томе како је дошао на идеју да се овдје формира етно-село.

-Мени је мајка Мага погинула од грома 1991.године 15.јула овдје у планини са Љубом Бакић, сестром Мирка Вукићевића када су заједно чувале овце. Ја сам тада живио и радио у Призрену, љут на планину, на невријеме и громове и када сам схватио да та моја љутња на планину која ми је узела живот мајици не води ничему, одлучио сам да скупим све њене станове и телечаре као и мојих комшија са катуна Криви до Миомира Бошковића, Милорада Ђ. Бакића, из Градишнице Лека Машовића, Мирка и Божа Рачића и Милише Мушикића-мог учитеља.

Од тога сам саградио један етно-музеј у којем су изложени углавном ствари и предмети које су користиле у катунима планинке. Све ово ме подсјећа на дане гдје смо одрасли мој брат Милан, сестра Милосава и ја. Након егзодијуса и расељавања 1999.године из Метохије у Васојевиће, у моје родно село Забрђе, желио сам да имању вратим првобитни сјај и уз помоћ стрица Милорада Бакића дошао сам на идеју да овдје направим рибњак и уједно заштитим имовину од плаховите ријеке Градишнице.

Како би на том мјесту поново ¬¬¬¬¬задимило упустио сам се у авантуру са много воље и мало новца. Међутим, имао сам срећу да мој најбољи друг и пријатељ Раде Анђић посједује машине којима смо могли ископати ово језеро. Моји пријатељи и браћа, међу њима овом приликом желим да истакнем Милорада П. Бакића, Милету Јелића, Бата Ђуришића, Мома Јокића, Ратка Пелнгића, а прије свега моралне и финасијске подршке од власника ресторана ''Мост'' Милића Радојевића.

Захваљујући овим људима и уз моју пуну ангажованост овдје је никло језеро у габаритима како је данас. Овдје желим да поменем да ми је посебно помагао физичким активностима са скидером и машинама Веско Бојовић и мој рођак тадашњи предсједник општине Андријевица Веселин Веско Бакић. Од остатака грађе након што сам дотјерао камен из села од порушене куће настао је будући ресторан у којем се спремају само она традиционална јела која су се користила овдје на катунима кроз вјекове и на којима сам и ја одрастао.

Године 2014.ресторан и етно-село Чардак почели су са радом у овом амбијенту који и данас постоји. На почетку су долазили пријатељи. Затим су ме подржали многи посленици писане ријечи, међу којима истичем новинара Дан-а Дарка Јововића као и други портали и новине који су писали о овом лијепом кутку планине Градишнице. Овом приликом им се захваљујем. Овдје постоје сви садржаји да се крстари језером, лови риба, једе домаћа риба, постоји фијакер, тобогани, љуљашке за дјецу, фудбалски терени. Гости, а поготово дјеца могу на лицу мјеста да виде домаће животиње итд.

Међутим, ову љепоту ремете теретна возила који неплански сијечу и односе наше шуме и наносе еколошку штету, поготово водама, чиме загађују животну средину и пустоше шумско благо. Апелујемо код надлежних да се поведе рачуна о екологији овога краја.

О овој прелијепој планини удаљеној 6 км од Забрђа, Слатине, Трешњева, постоје многе легенде и предања о настанку извора и околних мјеста, зато је увијек лијепо посјетити Градишницу, планину у којој можете чути и звуке фруле, хармонике, гусала уз очување домаћег мелоса и пјесама којег никада нећемо заборавити. Све ово посебно привлачи малде људе који су овдје често наши гости. Вама из редакције и издавачког савјета Глас Холмије хвала што сте посјетили Градишницу прошле и ево ове године. -каже Слободан Слобо Бакић.

Послије обиласка ''ресторана Чардак'', упутили смо се према викендици Мирка Вукићевића, на чији смо позив тог дана и били у Градишници. Ту су нас дочекали Мирко, његова супруга Милена, затим, његов син Радисав-Раца, његов унук Милош и унука Бојана у друштву њене другарице Катарине Кастратовић. Домаћински, онако како и приличи кући Вукићевића, дочек је био срдачан, а на столу је било разне ђаконије од домаће погаче, проје, сира, паприке, меса, пите, јаја, ракије и других домаћих производа.

О Градишници данас и како се некад живјело разговарали смо са нашим домаћином Мирком Вукићевићем,учитељем у пензији који је свој радни вијек провео васпитавајући многе генерације ђака.Добио је многа признања и награде међу којиима су награда ''17'' јул општине Андријевица и награду Савезне Републике Југославије ''Најдражи учитељ'',коју му је лично уручио Слободан Милошевић.

На 1260м надморске висине до 2839м надморске висине простире се са лијеве и десне стране ријеке Градишнице истоимена планина. Ријека Градишница која настаје од Баче ријеке испод висоравни Бач и мале ријеке испод планине Лисе. Градишница је обучена шумама и ливадама, сјенокосима, богата водом, пашњацима, љековитим биљем у којој има разних врста јестиве печурке, као што су лисичарка, вргањ...боровница-истиче своју причу за наш часопис којег много цијени и жели да му се прилози у њему налазе, наш саговорник и домаћин Мирко који је био страствени ловац и написао многе приче, пјесме, а написао је и књигу о свом братсву Вукићевић из Трешњева. Он нам саопшти да свега има овдје што је бог дао али нажалост нема много људи на катунима, сем, 2 стана Бошка Вукићевића и Небојше Бакића из Забрђа код Андријевице. Граишница је велики потенцијал дрвне масе (смрче, јеле, букве...) у задњих неколико деценија због непланске сјече шума све је уништено и девастирано тако да је извршена ерозија земљишта, а не води се рачуна о шумском реду тако да понекад захваљујући непажњи људи који се не баве овим пословима дође до полава гдје ријека носи шумски материјал. Иста је била станиште племените дивљачи: срне, зечеви, куне, лисице, јазавци, орлови, тетријеби, јеребице...

У причу о Градишници се укључио и Мирков син Радисав Раца који нам саопшти сличну причу као и његов отац Мирко да је и поред природне љепоте, асфалта, струје, планина умучала јер се не чују звона угича, не чује се пјесма чобаница и чобана, игранки и сабора на Смидића луци. Нема више као некада пастрмке-поточаре, нема ни дивљачи као некад што је било, а било је овдје и организовање такмичења у борби; овнова, волова, трке коња... Било је лијепих и здравих момака и ђевојака, чуле су се и пјесме, па нам једну Мирко изрецитова. Ој, планино, планинице, Сакупи ми чобанице, Нека дође Анђелија, Моме срцу најмилиј!

Додаје и Раца пјесму из његових младалачких дана.

Чекаћу те моја Мице, Путем, подно Жољевице, Да те љубим моја Мице,

Све до равне Градишнице!

Овдје сам проводио своје дјетињство боравећи током љета код деда Рада и бабе Драгуне.

Планина је била пуна омладине, играли смо фудбал на луци , покрај ријеке Градишнице, у којој сам рукама ловио пастрмку. Коју данас својој дјеци не могу приуштити. Овдје сам први откос започео учествујући у мобама у којима је било преко 30 косаца. Гдје се уз пјесму по цијели дан косило. Данас тога нема, јер данас коси, косачицом, али ипак се у Градишници косе ливаде. Нажалост, вријеме се промијенило, дошло је до подјела међу људима. Нема слоге, љубави, дружења као некад, али ја и даље волим Градишницу и нигдје није пиво хладније и укусније него с ријеке Градишнице.

Одвје смо направили викендицу, савремену, у којој постоје сви садржаји. Сви волимо овдје да дођемо. Како ја, тако и моја дјеца, мој брат и сестра, који живе у Цириху и Београду. Тако да, без обзира на одређене мањкавости и жал за прошлим временима Градишница има будућност. Јер као и што сте и видјели на почетку палнине је етно-село Чардак, Слободана-Слоба Бакића који је овом прелијепом крајолику унио дух и снагу прошлих времена, а уједно оплеменио савременим садржајима. У нашу Градишницу долазе странци и односе прелијепе успомене и утиске из ње. Овдје као што сте видјели свако домаћинство има струју и асфалт, зато позивам све Ваше читаоце да дођу у прелијепу Градишницу и да уживају у оази мира јер због непокривености интернетом сви ће уживати у својој приватности као и од градске вреле, буке, смога и других проблема, завршава своју поруку Раца Вукићевић.