''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' У ПОСЈЕТИ НОВОМ НАСЕЉУ, КОЈЕ ЈЕ ДИО ГРАДСКОГ ЈЕЗГРА БЕРАНА

НОВО НАСЕЉЕ, ДИО ГРАДСКОГ ЈЕЗГРА БЕРАНА

Дана 20.октобра 2021.године редакција часописа ''Глас Холмије'' посјетила је Ново Насеље, најмлађе приградско насеље у Беранама. У ''екипи'' су били Бранислав Оташевић, пресједник Издавачког савјета и Горан Киковић, главни и одговорни уредник.

Мјесна заједница Ново Насеље је једна од четри градска мјесна центра. Ово насеље има три бирачка мјеста, 2018. године имало је 1736 бирача. О томе када је и како настало једно од најмлађих беранских насеља, разговарали смо са мјештанима. Радо су се одозвали да говоре за ''Глас Холмије '' о животу некада и данас.

Наш први саговорник је био Миомир Мишко Лутовац, сада пензионер, некада запослен у ШИК ''Полимље'', у коме је провео 26 година. Затим је радио у Медицинској школи на пословима возача и домара. Данас своје пензионерске дане проводи у прелијепом насељу недалеко од центра Беране. Иначе, рођен је у Харемима код Берана.

''Мој отац Светислав и мајка Коса саградили су породичну кућу овдје још далеке 1963. године када је у овом насељу било врло мали број изграђених објеката. Сјећам се када је овдје била пољана, када смо играли фудбал као дјеца. Недалеко одавде била је фабрика за прераду дрвета звана ''Пилана'' и недалеко од ње касарна, у којој је била смјештена војска. Онда су крајем шездесетих почеле да се изграђују куће и ево што видите, данас је ово урбано насеље, које има многе садржаје једног урбаног мјеста. Међутим када се упореди живот некада и сад, то нажалост није за поређење, јер се некад тешко живјело и није било савремених садржаја али је било више слоге, љубави међу комшијама и више солидарности, чега данас има врло мало. Иако ово мјесто има све што је потребно једном савременом човјеку, миграције не заобилазе ни ово прелијепо мјесто. И одавде се људи исељавају, прије свега из економских разлога, а чуо сам за податак да је Беране напустило само за годину дана око 1000 становника, што није мало, јер се некад овај крај насељавао из околних села и мјеста док данас нијесам чуо да се неко населио у задњих пар година, бар не у моју улицу'', закључује причу Мишко Лутовац.

Наш следећи саговорник био је један од првих становника овог насеља Божидар Божо Вукићевић, пензионер, некада радник у ''Житопромету'', ''Агрополимљу'' и на крају ''Комуналном предузећу Беране''. Своје пензионерске дане проводи у Новом Насељу и има своју ''малу њиву коју обрађује током цијеле године'', више из досаде него из користи, јер човјек у његовим годинама мора нечим да се забавља. Божо истиче да му је пензија мала и да не може од ње да живи, иако је радио 43 и пô године. Био је на разним пословима, увијек одговоран на разним задацима које је обављао. Некада је радио као рачунополагач у магацинима и продавницама, часно и поштено, мада му друштво кроз пензију није захвалило, јер су се у овој земљи цијенили нерадници, лопови и преваранти а не часни поштени грађани.

''Овдје сам се доселио крајем шездесетих година, припадам првим становницима овог насеља којих је у почетку било мало, али су се стално људи досељавали и оно је временом добило атрибуте савременог насеља. Годинама се овдје насељавао народ из свих крајева Црне Горе, јер су Беране биле центар сјеверног региона што данас није случај. Све фабрике су затворене, остале без радника и омладине која одлази из овог и других насеља. Све се ово радило систематски годинама и ко зна хоће ли се ово зло зауставити'', поручује Божо, који је за Петровдан напунио 74 године, уз констатацију да се ипак нада бољим данима, не толико за њега колико за младе и да ће они имати већу пензију када буду окончали радни вијек.

Разговарали смо такође са Драгословом Вукићевићем, службеником у општини Беране, који нам је рекао да је Ново Насеље доста близу центра града и да се у њему живи онако како се живи и у другим крајевима Берана.

''Мој утисак је да омладина напушта ово насеље као и Беране због немогућности запошљавања, а ове танденције су захватиле цијели сјевер Црне Горе, због небриге бившег режима према овом дијелу наше земље. Да није дошло до промјене локалне власти 2014. године биле би још веће миграције и незапошљеност, иако су ови процеси барем за један дио омладине заустављени. Надам се да ће се промјеном власти на нивоу Црне Горе десити очекивани бољитак и у овим нашим крајевима, па ће се тиме створити услови да се људи враћају на своја огњишта. Ако се то не деси онда ће ово насеље као и Беране и цијели сјевер Црне Горе остати пусти'', закључује Драгослав Вукићевић.

Потом смо разговаралин са Зораном Вукићевићем, који је запослен у ЦЕДИС-у скоро 40 година и сада ради као електромонтер за трафо станице.Таман што је кући дошао са терена, радо се одазвао да говори за часопис ''Глас Холмије'', да нам исприча како се некада а како се данас живи у Новом Насељу, гдје је провео дјетињство и скоро читав живот.

''Овдје сам у овом насељу од 1967. године, гдје сам био подстанар а потом су отац и мајка изградили кућу, у коју смо се уселили 1969. године. У том периоду је цветала индустријазација. Изграђивале су се нове фабрике и народ се са села досељавао у ове урбане средине. И од тада се може слободно рећи настаје Ново Насеље, које се постепено развија у једно савремено урбано мјесто. Тако данас постоје 4 градске мјесне заједнице као дио градског језгра Берана, укључујући Парк, Стари Град и Лим. Наша Мјесна заједница је највећа градска Мјесна заједница. Нажалост, из ње се исељавају, јер млади људи, послије три деценије владавине диктаторског режима Мила Ђукановића, напуштају град, јер су ''нестале фабрике'', опљачкане од прошлог режима или претворене у ''старо гвожђе'' као што је Фабрика Целулозе, а неке и срављене са земљом као што је ''Циглана''. Таква пустош је забиљежена само у јапанским градовима Харошими и Нагасакију, послије нуклеарних бомби. У таквим условима није имало мјеста за нашу омладину, посебно за српску младеж која се није нигдје могла запослити. Тако су они одлазили из Беранске котлине што би народ рекао ''трбухом за крухом''. Поједине куће у Новом Насељу зуре празне. Али је данас, по незапослености, поготову за младе, Беране прва општина по незапослености у Држави! Добро је и хвала Богу да смо бар по нечему први!'', каже са примјесом ироније Зоран Вукићевић, који додаје да морамо бити поштени и отворено рећи да је ово наша збиља - тужна прича о Беранама након похаре.

Наравно, као сваки породичан човјек, нада се бољитку и проспиритету овога краја, јер су Беране природно наслоњене на Србију, која није нам окренула леђа као што није ни моћна мајка Русија. ''Сви се овдје надамо да ћемо уз помоћ предсједника Србије Александра Вучића и Владе Србије отворити погоне и фабрике у скорије вријеме, да се напокон ова омладина запосли, а бољитак очекујемо када кроз Беране прође ауто пут Бар-Бољаре, вјерујући да ће се поново градити куће у Новом Насељу и да ће се поново вратити живот у наше Беране''.Тако смо ми тог сунчаног октобарског дана провели прелијепе тренутке у овом прелијепом насељу.