''МАШНИЧКИ КАТУН'' У ПРЕДЈЕЛУ МОКРЕ ПЛАНИНЕ ЈЕДАН ОД НАЈЉЕПШИХ У ГОРЊЕМ ПОЛИМЉУ

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ НАШИМ ЛИЈЕПИМ ПЛАНИНАМА

МАШНИЧКИ КАТУН ЈЕДАН ОД НАЈЉЕПШИХ КАТУНА У ПРЕДЈЕЛУ МОКРЕ ПЛАНИНЕ И ГОРЊЕГ ПОЛИМЉА

На позив Милана Мирковића из Грачанице упутисмо се 15.септембра 2020.године према Машничком катуну који је око 35 км.удаљен од мјесног центра Мурине и села Машнице одакле издижу на Машнички катун сточари из овог мјеста. Машница је насеље у општини Плав у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 262 становника (према попису из 2003. било је 299 становника). У насељу Машница живи 227 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,6 година (37,7 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 93 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22. Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Са џипом Сретимира Срета Гарчевића и његовом супругом Љубинком и Мирком Спалевићем,родом из Шекулара,са којим смо дошли из Берана његовим ''голфом'' и уз добру вожњу Милана Мирковића стигосмо у Машнички катун,који је један од најљепших катуна у предјелу висоравни Мокре планине.

Ту су двије прелијепе викендице вјенчаних кумова Сретимира Срета Гарчевића и Милана Мирковића на по два боја гдје већ годинама одсиједају домаћи и страни туристи. И нови стан Сретов у којем смо од домаћице Љубинке,која се сматра међу најбољима на катуну понуђени са кукурузним качамаком, скорупом,сиром,млијеком,вареником и другим ђаконијама које су биле на столу.Пошто смо се обилато угостили попили и Мирковићеву ''Јабуковачу'' отпочели смо причу о животу на катуну, некада и данас.

СРЕТО ГАРЧЕВИЋ: ОЧЕКУЈЕМО ДА КАТУНИ ДОБИЈУ СТРУЈУ 

Сретимир Срето Гарчевић,који има 70.година нам је испричао да су они у машничком катуну издизали од када је он успостављен на овој локацији од 1800 метара надморске видине,његова баба,па мајка па он са супругом . Овдје је некада било преко 40 станова и преко 3000 оваца.Сад има 120 оваца и 20 крава.

-На катуну смо сваке године од почетка маја до краја септембра.Ове године имамо двије краве,раније смо држали буљуке оваца,ја сам у мом тору имао и до 150.Свакој смо овци знали име и од које је пасмине. Овдје је много лијепо поготову сада није као раније да се путује по три сата од Машнице до катуна,са коњима.Данас се све мање користе коњи већ имамо џипове,тракторе,камионе... Направила нам је држава добар пут од Чакора довде.Од ове нове владе очекујемо да добијемо струју и онда би имали све услове за живот.Воду имамо а мој кум Милан чак и купатило је направио.Поред нас који смо стално на катуну има овдје и око десетак викендица.Долазе задњих година и домаћи и страни туристи и много им се допада наша планина.

За разлику од некадашњег начина живота сада је и овдје ''дошла струја'',али преко развојне агенције за Бјеласицу и Комове (соларна енергија) преко панела тако да имамо да напунимо мобилни телефон, јер има и интернета, осветљење имамо, сваке згоде каже нам Срето.

-Некада се сложније живјело,било је сабора овдје на Мокру за Петровдан из свих крајева од Полимља, Берана, Метохије...

Овдје сам поднивљен уз огњиште и дим са очима у сузама и то памтим. Кад није било савременог суђа него је овдје све било дрвено.Памтим суђе за млијеко које се звало ''дебе'' и служило је за пренос кисјелог млијека из планине до села. Било је од Маликовог дрвета.Данас као што сте видјели имамо све услове за живот.Ту је и савремени шпорт ''смедеревац'' нема више ни некадашњег ''циганца''.

Како нам рече ''Има у овим крајевима и разне дивљачи прича нам Срето од медвједа, до дивљих свиња, лисица, вукова, зечева.

МИЛАН МИРКОВИЋ: ДА СЕ ОМЛАДИНА ВРАТИ НА СЕЛО И ДА СЕ ЖИВИ ОД СВОГА РАДА

Разговарали смо испред његовог стана и са иницијатором наше посјете Машничком катуну Миланом Мирковићем, пензионером из Грачанице, који је радни вијек провео у Плаву и Беранама на пословима од контролора,инспектора до финансијског полицајца у Служби друштвеног књиговодства (СДК) и Пореској управи у Беранама. Милан је одборник у неколико сазива у СО Андријевица и борац је за бољи живот на селу. Он нам је посудио свој фотоапарат, јер то важно помагало у прављењу ове репортаже нажалост не посједује редакција ''Глас Холмије''. Он нам је саопштио да је направио викендицу овдје у непосредном комшилуку кумове, јер му се много допада ова прелијепа планина.

-Очекујем од нових власти да поврате позитиван и ведар дух нашим селима и планинама односно да се врати омладина на село и да се поново живи од свога рада. Без богатог и напредног села нема бољег живота ни у граду а богами ни на селу, јер је све то повезано. До сада нажалост није имало много помоћи од државе сем за воду и путеве. Очекујемо да ће се нова власт окренути сјеверу и потпомогнути експанзију планинског туризма. Јер ово су Богом дати предјели за смучање и за ски туризам, јер овдје има снијега од новембра до јуна.-закључује Мирковић и нада се да долазе бољи дани за Горњополимски крај.

ДАНА ЗЕКИЋ НАЈСТАРИЈА ПЛАНИНКА У ЦРНОЈ ГОРИ: МОРА СЕ ЖИВЈЕТИ ОД СВОГА РАДА А НЕ ОД СОЦИЈАЛЕ

У Машничком катуну смо посјетили и колибу најстарије планинке у овим крајевима а можда и у Црној Гори Даницу Дану Зекић, дјевојачко Коматина, некада је радила у беранском СУП-у, каже да је учесница добровољних радних акција. Удала се за Љуба Зекића, који је радио као домар у беранској гимназији.( Љуба се сви радо сјећамо ми који смо били ученици у Беранској гимназији, јер се према нама очински понашао, па смо га сви звали ''доктор'').Чим се пензионисала вратила се Машничком катуну у којем је проводила ђевојачке дане код својих родитеља. Како нам саопшти баба Дана дражала сам и по 100 и више оваца.

-Некада смо сложно живјели у овим крајевима, биле су мобе,помагали смо једни друге, све док не дође ''социјала'',па сад једно друго не може да види.Зато ја кажем да су за неслогу криве социјале које је власт подијелила омладини ''која би кобили реп ишчупала'' ,што народ каже. Па се радник на селу сада не може наћи ни за 30 евра.Неће омладина да ради него хоће да спавају до 12 сати и да живе без обавеза а и рада. Зато од нове власти очекујем да поред села оживе и фабрике које су некад постојале на Мурини и околним мјестима Андријевице и Берана. Поручујем омладини да се само поштено може живјети од свога рада, јер ја ево и у 90 години привређујем и нећу да се одрекнем ове прелијепе планине.

Баба Дана како је од милоште зову је и позната тужбалица Горњега Полимља.И ако је све мање тужбалица и лелекача она још држи до традиције и обичаја.

-Почела сам да тужим прије скоро 50 година када ми је умрла снаха Милосава Коматина, дјевојачко Симоновић. Увијек сам кроз ријечи која сам изговарала током тужења изговарала истину о покојнику и тужела сам само часне и поштене људе.О покојнику треба говорити истину а не све најљепше како то неки раде.

Кафу нам је код баба Дане приставила Вера Мијовић, дјевојачко Болевић,која је родом из Шекулара и планинка је још од младих дана.

-Ево већ двадсет и неку годину издижемо на катун.Сада су услови пуно бољи, јер захваљујући овој соларној енергији имамо и свијетло у станове. Дражимо око 70 оваца и 4 краве ја са мужем два сина и кћерком и доста добро живимо од свога рада.

На катуну како нам рекоше је ове године пет активних станова (колиба) и то: Мијовић Владо са породицом из Машнице,Новица Гарчевић из Машнице, Срето Гарчевић из Машнице, Дана Зекић из Грачанице и Скендер Ујкић из Горње Ржанице.

Након попијене кафе и ракије из Полимља вратили смо се код Љубинке,дјевојачко Јокић,она је и синовица чувеног Рада Ђукића из Метеха, јер јој је мајка Радева сестра, који је осветио образ своје кћерке Бранке.

Потом смо обишли дио Мокре планине и са крша посматрали Ругову и њену обнову а и оно што се последњих година урадило са Шекуларским и Величким шумама које су небригом државе посјечене и однешене у правцу Метохије и Косова.

На ручку смо се задржали око сат времена гостили се уз обиље специјалитета које смо тог дана пробали и поручујемо сваком госту намјенику а и туристима да је ово Богом дата оаза љепоте. Вратили смо се тог сунчаног дана са аутом домаћина Срета и уз његову вожњу џипом до Мурине.То је био свакако један прелијеп дан проведен у природи.

Репортажу за ''Глас Холмије'' написао Горан Киковић