ГЕНЕРАЛ ДР ЛУКА КАСТРАТОВИЋ: ''КИКОВИЋ ЈЕ НАПИСО ИСТИНУ О БОРБИ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ ''

ГЕНЕРАЛ ДР ЛУКА КАСТРАТОВИЋ:

''КИКОВИЋ ЈЕ НАПИСО ИСТИНУ О БОРБИ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ''

Удружење писаца ''ПОЕТА'' Београд,14. март.2020. године.Промоција књиге Горана Киковића

''(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од

1690. до 1941. године'' и Представљање 42. броја часописа ''Глас Холмије''.

 

''Даме и господо, браћо и сестре,

Поздрављам Вас испред Удружења Васојевића и желим да се пријатно осјећате у овом храму културе и истине коме посебан печат и историјски значај даје књига Веселина Џелетовића ''Српско срце Јоханово''. Српско срце Јоханово упознало је свијет о суровој, злочиначкој НАТО агресији у којој су, између невиђених злочина, од отетих Срба пресађивани органи болесној, и богатој клијентели Запада. Отети Срби се и данас воде као ''нестали''. Навршава се 21 година од агресије НАТО, а жртве још нијесу пописане.

Народна изрека опомиње да се ''није десило оно што није записано'', а Горан Киковић новом књигом ''(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од1690. до 1941. године'' отима од заборава свијетле борбе Васојевића за слободу и достојанство. Ова књига се појављује у вријеме урушеног система вриједности, сурове пропаганде и бруталног прекрајања историје, која се подудара или је њена примјена – директиве Алана Далса, директора ЦИА од 1953. до 1961. године америчким службама безбиједности под насловом ''Доктрине америчке борбе против Истока''.

На почетку ове ''Доктрине'' се истиче: ''Рат је завршен , полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи. Човјечи мозак, свијест људи склони су промјенама. Посијемо ли тамо хаос, ми ћемо непримијетно да им подметнемо лажне вриједности и примораћемо их да те вриједности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповрато ћемо угасити њихову националну свијест. Литература, биоскоп и позоприште ће прослављати најнижа људска осјећања...''.Доктрину завршава ријечима: ''Али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса.'' Нама су покушали да ''промијене свијест'' НАТО акресијом 1999. године.

Натом путу ''освајања слободе'' – реализације њихових интерса нашли су се сви који се не повинују њиховој политици, па и Срби које које су протјерали са њихових вјековних огњишта, извршили геноцид, а нас Србе, жртве злочиначке, геноцидне политике покушавају да прикажу као геноцидан народ.

Под мотом борбе за демократију, људска орава, цивилно друштво, слободу медија шири се неоколонијално поробљавање, одрицање од породице и породичног живота... У том походу Евроатлански моћници постепено, упорно и дуготрјно уршавају наше четири вертикале: породицу, образовање, цркву и војску. Само зато што смо вјековима одолијевали свим завојевачима , а данас, послије злочиначке оружане агресије 1999. године, настављају агресију другим средствима: организовали су петооктобарски пуч, формирали Државну заједницу Србија и Црна Гора, као прелзно рјешење ка отцепљењу, па све до најновијег Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, којим се стварају услови за одузимање имовине СПЦ и укидања СПЦ у Црној Гори.

За здрав разум несхватљиво је да се у Црној Гори дио народа одриче своје историје, свог идентитета, своје браће, чланова уже породице која живи у Србији, да се приклони НАТО савезу и са њима здушно бори против своје браће, чланова своје породице који живе у Србији, да се призна тзв. држава Косово, да су им пријатељи злочинци ''Олује'' итд.

Па и овдје у Србији се неки опозициони лидери залажу за отцепљење КиМ, за учлањење у НАТО итд. Нема истине о онима који су призивали НАТО агресију, који су се залагали да се појача бомбардовање и слично. Колико је систем вриједности урушен потврђује и најновија номинација НАТО савеза са Нобелову награду за мир. Коментар није потребан.

Позната народна изрека ''да се није десило оно што није записано'' сама по себи указује на значај ове Киковићеве књиге, да се не заборави историја, за рад будућности. Без истине нема напредка. Без обзира на ружне – издајничке тренутке наше историје, борба за слободу и људско достојанство наших предака засјењује све оно што је било негативно: од петовјековног турчења, па све до данашњег призивања НАТО-а. Народне пјесме су све рекле о ''Бранковићима''.

Васојевићи као највеће српско племе има свијетлу историју чиме се данас ми поносимо. Неки нас данас критикују зашто имамо Удружење Васојеваћа, да се враћамо у средњи вијек , у племенску заједницу – зашто на примјер не би били Удружење Полимљана? То су смишљене примједбе, савјети. Кад кажемо да смо Васојевићи, знамо да смо потомци Немањића, односно да смо Срби. А ове ''примједбе'' су управо усмЈерене да се сатре српско име. Мијењају се идеологије, мијењају се државе, мијењају се власти, али остаје народ и ми се управо  боримо за очување народних обичаја, историјског наслеђа, српског језика, ћирилице, Српске православне цркве...

Васојевићи су издржали сва искушења у историји иако често нијесу били миљеници Цетиња. Горан Киковић, није случајно, на почетку књиге истакао пјесму Васојевићко коло и најљепшу посланицу Краљ Никола војводи Лакићу Војводићу-Кастратовићу команданту Васојевићког одреда, децембра 1915. године за храброст у тромјесечној операцији Санџачко-црногорске војске, на челу са Јанком Вукотићем, у борбама пртив аустроугарског окуптора:

''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску

благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у

борбама према надмоћнијем непријатељу, тако и хуманим и

братским поступцима, исхрањујући не само војнике из

Васојевићке бригаде, већ и остале војнике црногорске и српске

војске, који дејствују и прелазе преко њихове територије.

Истрај јуначки соју Васов. Велика српска породицо, да се хвалиш

и поносиш међу морем и Дунавом док буде Срба и јунака.

Истрајте најљепши синови моји.''

Срби су често сложни када су у невољи. Мојковачка битка је симбол тромјесечне операције Санџачко-црногорске војске. Киковић је истакао отпор Васојевићког одреда у одбрани Берана, на главном правцу напада Аустроугарске војске, са главнином војске. Иако су то биле помоћне снаге Санџачко-црногорске војске. Васојевићки одред је, на ријеци Бистрици, зауставио напредовање непријатеља. У Беранама су вођене прве уличне борбе у историји Црне Горе, а битку је посматрао и дивио се отпру непријатељу лично Јанко Вукотић, очему свједочи у својим записима.

Рукопис проте Милоша Велимировића ''Племе Васојевичко'' из 1906. године објавио је Ратко Делетић. Пишући о значајним догађајима у деветнаестом вијеку, кроз ликове васојевићких војвода посебно су занимљива свједочења о збивањима средином деветнаестог вијека, а посебно између 1850. и 1860. године. Ту има пуно занимљивости  које историчари треба помније да проуче и, по могућности, дају реалан суд. Није Цетиње имало подозрење прма војводи Симу Кастратовићу само због подршке Николи Милошевићу, него и због српства.

Киковић је побројао све бојеве и битке Васојевића против завојевача, а навео је и отпор према неправдама власти. Кроз живот и дјело војводе Лакића та борба јасно дочарава достојанство Васојевића у веома тешким и кризним приликама. (Напомена: у излагању ћу кратко препричати, а за Глас Холмије описати детаљније)

У том херојском времену преци, главари и памтише сво своје знање и мудрост могли су црпјети само из народа. Није чудо што се у епским пјесмама истакнутим појединцима уз звање увијек ставља атрибут ''народни'' (народни главар, народни учитељ). Супротност између народа и главара сведена је на најмању могућу мјеру.

Један запис о војводи Лакићу врло лијепо илуструје такве односе. Када су се Васојевићи деведесетих година прошлог вијека наљутили на краља Николу због његовог нетактичког понашања према Лакићу Војводићу, они су мислили да иду на Цетиње и отворено су поручивали и негодовали: ''Шта мисли Господар и зна ли он да смо ми Васојевићи од силног цара Душана. Ако ће он лијепо, добро и јесте, неће ли, како хоће. Граница  се зна, па га нека тамо, а ми овамо па овесели Боже.''

О духу времена, слободарским традицијама и храбрости војводе и Ђенерала Лакића Војводића посебно зорно пише професор Милош Вулевић. У више наврата долазио је у сукоб са Цетињем. Најмањи повод је био неуредно скупљање пореза у Васојевићима, а главни, онај вјековни на жалост изражен и данас у политици, страх да дође до отцјепљења Васојевићâ и њиховог присаједињења Србији. У том погледу је веома индикативно сјећање Гавра Маријановића.

Његов брат Драго је често трговао стоком низ Лим и тако би стизао до Ужица. Подгријан алкохолом, а и личном жељом, ''понудио је'' могућност да споји Васојевиће са Србијом. Али, пошто сваки режим има своје уши, брзо Краљ дознаде за Драгове планове и зачудо озбиљно их схвати и све то приписа Васојевићима и војводи Лакићу! Касније, на неком скупу у Добарском селу Никола I Петровић запријети Васојевићима: ''Све ћу вас у једну рупу овога села закопати!'' Изговорене ријечи злобе и пријетње исто тако брзо пристигоше и на Књажевац, зборно мјесто горњовасојевићке војске.

О томе се не само причало, већ и допричавало и произвољисало. У срце сваког Васојевића те ријечи краља Николе одјекнуле су баш као гром из ведра неба. Храбри и мудри војвода осјети тај тренутак страшнога колебања у народу и скупи све своје главаре на Књажевцу. Пун духа, моралне чврстине и животне филозофије рече: ''Мене краљ позва... знам што ме зове, али и ви морате знати шта вам ваља чинити. Ја сам за смрт приправан и нећу вас обрукати. Лакић Стојанов ... скупо ће наплатити своју хајдучку кожу. Зато ме слушајте: трубачи на своја мјеста, командири нека направе војни распоред према западу. С пушком спавајте ... обадва ока је ризично затворити. Не треба много причати, нека живот иде као да ништа није било. А, ако мене убије, а знам да хоће, плаши се Србије, јер је онај мој пијани брат свашта причао, онда се границе помјерају и Црна Гора граничи са Васојевићима! Ако неко мисли другачије, нека рече.'' Озбиљан војвода мјерка књажевачку ледину нервозним корацима. Сви ту присутни би хтјели понешто да кажу, али је грло врло тијесно за те силне емоције. Ипак одважи се поп Милић Микетић, учитељ и племенски капетан, па изрече: ''Господине Војводо, колико Вас разумијем, Ви одосте на `пошљедњи пут`! Вàља се да Вам новац за подушје дâмо. Нека зна Краљ ко га шаље и са чиме га шаљу!'' Свима то би драго, али војвода стаде и размисли, па да их не увреиједи рече: ''Ако је то ваша воља, нека вам буде!''

Брзо се створише три кесе блага и Лакић Стојанов пође ''на свој посљедњи пут''.

Одсио је у ондашњем хотелу ''Белведер'', сјео је крај шанка и лôзом истјеривао умор од далеког путовања. Послије извјесног времена јавио се краљевском секретару, али га краљ не прими. Секретар му рече да је краљ рекао: ''Нека дође сјутра!'' Е, па то је увријеђени војвода протумачио као ''сковану сјекиру''. Вратио се на исто мјесто и тако, мислећи и претурајући прошлост и вријеме, провео дан. Цетињске зоре су нешто бјèље и брже стижу с Ловћена. Војвода по навици, на истом мјесту, попи кафу и лôзу. Не паде му на памет да се јави краљу. Господар је очекивао долазак, чудило га је војводино кашњење. Понешто је наслућивао!...

У једно доба, кад је видио да војводе нема, краљ посла свога перјаника. У самој кафани је било свега неколико гостију. Перјанику ниједан не личаше на војводу. Ваљда су све војводе биле големога раста! Упита конобара и овај га упути ка омањем човјеку који је, окренут леђима према вратима, нешто размишљао. Перјаник салутира и рече да га чека Господар. Војвода преко рамена одмахну руком и рече:'' Доћи ћу сјутра!''

Господару би криво, али схвати да му је Лакић узвратио истом мјером. Осјетио је да је то пркос и војводина припремљеност да му дâ достојан отпор. У себи одлучи да ''попусти'', али ипак посла два перјаника. Кад и они добише исти одговор, краљ се тада наљути и са цијелом пратњом оде у ''Белведер''. Хотел сад у то вријеме бијаше пунији. Загрмље калдрма од удараца коњских копита. Краљ уђе лично у хотелску салу. Сви ту присутни устадоше, поздравише га, само поред шанка један омањи човјек остаде да сједи. То је био војвода Лакић, многи су га знали, али не оваквог! Краљ му је пришао и благим тапкањем руком по рамену, најавио се. Војвода устаде и поздрави Господара. ''Што ти бруко не дође, кад те звà?'', рече Краљ. ''Дођо Господару, ево три дана путовах, па ме не примисте. Онда одлучих да то вријеме утаначим сâм.'' ''Боље да причу наставимо у двору'', рече Краљ и мâши се руком за новчаник да плати Војводино пиће. ''Не, Господару'', одсјечно проговори Лакић, ''мене су моји Васојевићи дали довољно пâра за све, па и за боравак на оном свијету''.

Краљ схвати војводину иронију. Било му је све јасно. Тешко му паде помисао на помјерање границâ Црне Горе, а то се очитавало и у ријечима и у ставовима Лакића Стојанова. У двору је краљ ''исправљао'' шта се може, а војвода је без страха и стида све испричао што је припремио током дугог путовања.

''Ви, Господару, у Добарској рупи можете смјестит само мене. И, ево ме! Остали Васојевићи знају све што им треба чинит. Ми смо граничари и леђа Црне Горе, штит од плавско-гусињских Турака. Кожу смо скупо продавали, а вјерност својој Црној Гори доказивали смо у свим приликама кад је то требало. А Вас, паметна човјека, уплашише ријечи мога брата Драга. За њим неће поћи ниједан Васојевић, а за мном хоће сви. Што мене не питасте, но онијем говором испретурасте кости свим јунацима нашега племена, што падоше за част и образ своје Црне Горе. То Вам нећемо и не можемо опростит!'' Краљ све ово саслуша, пређе руком преко орошена чела, па загрли Војводу и његово племе хвâлом окити. Кад војвода стиже у Андријевицу, Књажевац је био сав у пламену, димиле су се сјајне цијеви од пушака. ''И овога пута војводу не шће метак!'', оде прича у народу.

Много је лијепих примјера у овој књизи. Ја бих издвоји још само један примјер – борбе Васојевића и Турака у Лијевој Ријеци. На дан Александра Невског, између 1644. и 1669. године (''Племе Васојевићи'',Р. Вешовић), Љеворечани су истјерали Турке из свога краја и нанијели им огромне губитке. Изгубили су 550 мртвих војника, међу којима је био и пећки паша,силни Мустај бег Махмутбеговић. Васојевићи су имали 70 мртвих и исто толико рањених.

Цариградски султан је на молбу братоножичког војводе Петра Станојева послао Турке да ''смире Љеворечане''. Скадарски паша Бушатлија послао је један одред од Подгорице Братоножићима и наредио да са друге стране истовремено нападне пећки паша Мустај бег Махмутбеговић, од Плава и Гусиња бег Шабанагић и од Колашина бегови Мушовића.

Васојевиће је предводио племенски старешина свештеник Арсеније Ракетић са јунацима Вуком Брајотићем и Вуком Вујачићем-Маринковићем., Васојевићи су се повукли из села, аТурци без борбе пустошили и улогорили се код цркве. Васојевићи су се били улогорили у околним шумама, па су онда изненеда напали свом снагом и протјерали Турке. Васојевићка војска се завјетовала да да ће уколико побиједе на дан Александра Невског славити ту славу. Како је било тог 12. септембра тако је и данас.

Овдје је занимљиво питање како су Васојевићи тада знали за Невског, који је рођен 1152. године. А знали су што познавали своју историју и братске везе са Русијом.

Ово је још један примјер који потврђује значај Киковићеве књиге.

Пред нама је још један број Гласа Холмије, број.42. чија насловна страна још једном потврђује чојство и херојство Васојевића у одбрани своје вјере и идентитета. Глас Холмије је отворен за изношење ставова сваког појединца који жели да изнесе своје мишљење , без ограничења и рецензије.

И овдје се повремено јављају критике зашто афирмишемо Холмију? Чак сам добио и једно писмо у коме аутор тврди да је Никола Васојевић хтио да створи католичку државу Холмију, а поједини су то написали у својим књигама. Нама су познати живот и дјело Николе Милошевића, Николе Конзула, односа Његоша и Николе, као и политике Енглеске која је своје богатство и ''цивилизацију'' постигла вјековном експлоатацијом својих колонија. Овдје бих само толико – да се зна, да и ми познајемо историју Васојевића и њихову борбу за слободу и хумане људске вриједности.

Завршио бих ријечима нашег епископа будимљанско-никшићке епархије, коју је као трећу епархију основао Свети Сава, владике Јоаникија (објављене у овом броју) ''ЗЛО ЋЕ БИТИ ПОБИЈЕЂЕНО''.