Вулко Шћекић, књижевник ДЕСЕТ ГОДИНА БОРБЕ ЗА ИСТИНУ ЧАСОПИСА „ГЛАС ХОЛМИЈЕ“

Вулко Шћекић, књижевник

ДЕСЕТ ГОДИНА БОРБЕ ЗА ИСТИНУ ЧАСОПИСА ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ИСТОРИЈУ И КУЛТУРУ„ГЛАС ХОЛМИЈЕ“

Свако вријеме има своје бреме, каже стара народна мисао али у сваком народу у сваком времену има у рату јунака, а у миру одважних и храбрих прегаоца који никада ниjeсу бројни. Они се смјело хватају у коштац са сваким злом који се народу намеће и које наступи. Они се не мире са нападом на традиционалне вриједности које једном народу значе вјечност и по којим се он као велики разликује од других, а које вриједности су брана наступања глобалне просјечности, глобалне безличности, глобалне киборгизације, глобалне пре бих рекао глибализације него глобализације, јер умоченим у глиб никаква њина особеност се више не види. Посебно када се ради о нападу на вриједности драгим и Богу. Циљ им је, и ако су свјесни да сами не могу ништа промијенити, да и пред Богом и пред људима буде забјележено да још на земљи има људи који се не мире са нападом на такве вриједности знајући да што год се на земљи не само напише и објави него и изговори и Небо бјележи. Српски Народ је оснивач најстарије свјетске цивилизације и три свјетска царства, (Винчанске Цивилизације). Нападом на такве вриједности које је тај народ даривао свјетској цивилизацији као што су најстарије писмо и најстарији језик који зато и постаде језик Неба и писмо Неба од којег су новонастали народи са незнатним преправкама и изменама формирали своја писма и своје језике и Бог даје прегаоцима потстицај и махове за посебну и јачу акцију. Знам да се са овим многи неће сложити. И то је нормално и није за осуду. Знам да и незнање има своју снагу, и то итекаку снагу, и да ће код многих наићи на непремостиву препреку зато што свака истина има проблем да се пробије у јавност и да буде општеприхваћена. И Пилат пита Христа на суђењу „Шта је истина“, јер истина има онолико колико има људи али је само једна истина, права истина. Ово нам и потврђује и велики амерички књижевник Теодор Драјзер који у свом делу „Америчка Трагедија“ кроз уста главног лика рече: „Из незнања, младости, сиромаштва и страха ничу непремостиве препреке“.

Када се у овим такозваним „Последњим библијским временима“ појачао атак на Српски језик и Српско писмо Ћирилицу, историчар Горан Киковић из Берана окупи групу ентузијаста, поштоваоца истих традиционалних вредности Српског народа и покрену у Беранама часопис за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, у којем су за ових 10 година и 54 броја многе истине угледале свијетлост дана, изнова и изнова нас потсјећајући на наше историјске и културне вриједности којима се дивила Европа.

Часопис „Глас Холмије“ постаде својеврсна брана од насртаја и наметања сумњивих вриједности и будни хроничар свог времена, у бори против крчмљења националног достојанства, покрећући значајна питања из прошлости и будућности, тако да су се у њему појавиле многе историјске истине и културни садржаји те он у Васојевићима као највећем Српском племену преузе мисионарску и просвјетитељску мисију.

За ових 10 година излажења и 54 броја главни уредник је обавио интервјуе са многим образованим људима и људима од интегритета у послу којим се баве и који о часопису изговорише много похвала од тога да је он васкрснуо у вихору глобализације и да је историјска читанка, запис за будућност и Хронолошка бјелешка за будућа покољења свих тренутака шта се са Српским народом радило, и шта је све Српском народу рађено, јер је медијски зид кроз који Срби покушавају да лансирају истину о себи за сада и даље непробојан до тога да је он архив истине једног времена и простора на којем се Српски народ вјековима бори да очува православне вриједности. Неко рече описујући ово време: ,,Kао да је ђаво сада навукао на људске душе неку језиву ноћ безумља, да се не препознају и да лутају као у мраку”.

Велики Црногорски краљ и пјесник Никола Петровић написа:

Све од чојка човјек прима,

Сваки дан се уче људи,

Од добрих примјера се,

Не користе само луди.

Сви ми врло радо и често цитирамо нечију пјесму, нечије стихове, нечији афоризам или изговорену мисао, и наравно то нам се не узима за зло већ напротив. Не би био оригиналан када би за крај цитирао ријечи великог пјесника Лазе Костића „Хвала ти мајко што си ме родила као Србина“ или задње речи великог пјесника Јована Дучића за којег рекоше да је светост и свечаност Српског језика:,, Верујем у Бога и у Српство”. И ако тим ријечима не би ништа одузео већ их само поновио, али и додао би нешто због чега ризикујем да се помисли да сам малициозан, ако кажем да сам срећан што сам рођен у ово вријеме, и ако је свако вријеме Господње вријеме, и што сам рођен као Србин и ако све народе, све религије, све вјере поштујем и њихово постојање и ту разноликост доживљавам као богатство а не као терет, јер је ово вријеме којег је много великих светитеља, великих духовника и верних Хришћана у минулим временима жељно чекало. Ово је, заиста, вријеме испуњења Откровења Св. Апостола Јована Богослова и вријеме Другог Доласка Господа Бога Исуса Христа.