ВИШЕ ОД ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ПЛАВСКОГ ЛОГОРА СМРТИ -проф. др Марко Кнежевић
ВИШЕ ОД ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ПЛАВСКОГ ЛОГОРА СМРТИ
Приредио проф. др Марко Кнежевић
Плавски концентрациони логор једини је био у окупираној Црној Гори. Основале су слуге окупатора Ризо и Шемсо Феровић средином јула 1941. године у Плаву. Oд tада, па све до ослобођења 1945. Плав и Гусиње су били под фашистичком окупацијом, у саставу окупационе зоне "Велика Албанија". Логор се налазио у кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Према најновијим подацима у њему је од последица глади и болсти умрло 33-оје дјеце, старости од једне до три године. Умирала су и бројна новорођенчад којима се незна ни гроба ни укопа. Можете замислити како су та новорођенчад испадала из мајчиних утроба у собама гдје су логораши на прљавом поду лежали једни преко других у одјећи и обући, без икаквих санитарних услова, а често и без хране.
Дјеца са мајкама довођена су у логор већином из села Горња Ржаница, Војно Село, Ђуричка ријека и Велика. У логор су затварани и убијани и одрасли мушкарци. Оснивачи логора прихватили су фашистички слоган "Ако хоћеш да убијеш један народ прво му убиј дјецу". Да би тај наум оствариле слуге окупатора су наставиле погром дјеце у Величком масакру 28. јула 1944. године, гдје је на најсвирепији начин уморено 103 дјетета.
Изјаве и свједочења преживјелих логораша.
Милка В. Кнежевић
Моја породица, дјеца Марко, Мирко, Борислав и Мирослав и кћерке Перса и Коса била је једина из Новшића у Џеминој кући, гдје смо провели два дана. У рану зору, 17. јула балисти удружени са вулентарима, уз велику вриску, писку и пуцњаву опколили су кућу, обили врата и ушли унутра. Са дјеце која су лежала на поду дигли су поњаву, опљачкали жито и све друго што су нашли. Затим су све затечене породице извели из куће и спровели у један шљивик, поред цесте на обали Ржаничке ријеке. У том моменту видјела сам када је цестом из правца Мурине ка Чакору пројурила бијела лимузина са бијелом заставом у којој је био, како сам чула, Милутин Јелић са једним сапутником. Прошли су кроз Мурину која је већ била у пламену. Албанско-вулентарске снаге разбиле су отпор устаника у Брезојевицама, Велици и Мурини, запосјеле читаву територију до Крушева и спремале су да наставе продор у правцу Васојевића. Пролазећи кроз окупирану територију и ризикујући живот, Јелић је стигао на Чакор да преговара са талијанском командом. Јелић је гарантовао слободан пролаз италијанској војсци кроз Полимље,да неби народ гинуо. Око шљивика били су постављни митраљези. Запријетили су нам да ће нас стријељати. Пошто су одустали од стријаљања, вјероватно по налогу Италијана, формирали су дугу колону од стараца, старица, дјеце, жена и дјевојака и спровели према Плаву. Угред су тукли жене, па и мене и Марију. Једног изнемоглог старца стријељали су на обали Величке ријеке, код Бекине вођенице. Комшија Пајазит Бучевић из Новшића, сачекао нас је на Плавском мосту и прикључио се спроводницима. Након два сата пјешачења стигли смо уморни у Плав. Ту су све породице стрпали у кућу Џудовића, која је претворене у логор. Видјела сам затворенике и из Војног Села и Ђуричке Ријеке. Укупно је било, како сам чула, око 700 душа
За првих 7 дана Затвор су стражали „Турци“ и за то вријеме нијесмо добијали храну. Док је била „турска“ стража изводили су дјевојке и жене да силују. Неке жене су на сав глас позивале у помоћ са прозора зграде, али помоћи није било ниоткуда.
У таквој ситуацији женама није ништа друго преостало него да пођу у талијанску команду и затраже замјену стражара италијанским војницима. Као доказ повеле смо једну силовану ђевојку на преглед код талијанских љекара и када су се они увјерили у истинитост наших жалби, након 7 дана замјена је извршена и од тада су логорашке биле поштеђене плавских силеџија. Од хране прво су почели да дају неко покварено млијеко од биволица из конзерви, што је изазвало болест, најчешће пролив код дјеце и одраслих. Због глади, прљавштине у затвору и болести почело је умирање дјеце. У току трајања затвора од 17. јула до 2. децембра 1941. године, колико се сјећам, умрло је седморо дјеце из Горње Ржанице, четворо из Велике и моје двоје дјеце из Новшића. Умирала су дјеца и из Војног Села и Ђуричке ријеке, али не знам број. Сјећам се када је умрло дијете Милеве Оташевић, жене Закове и Божанино дијете. Умирали су и одрасли иако је непосредно до логора радила пекара. Било је пуно порођаја и сва новорођенчад су умирала. Када сам пошла са женама да посјетим гробове умрле дјеце на Плавском гробљу наишли смо на незакопане лешеве стријељаних Срба. Шаћир и Пајазит Бучевић из Новшића су учествовали у стријељању..
За Затвор је био задужен Ризо Феровић. Он нам није дозвољавао ни да се жалимо Талијанима и да тражимо њихову заштиту. Мојој породици пружали су помоћ у храни кумови Хафис и Малић Реџепагић из Плава са својим породицама. Повремено су нам доносили кукурузни хљеб, али док би тај хљеб изнијела уз спољне степенице више од половине би ишчупале испружене руке гладних логораша. Једне ноћи са дјецом сам побјегла из затвора код кумова у Магазама, али неко нас је проказао па су нас опет вратили у затвор.
Дарка Љутић - Пауновић
Мој отац Радоња погинуо је у Војном Селу бранећи своју кућу од балистичко-вулентарских банди. Борио са два дана и двије ноћи. То је било 17. и 18. јула 1941. године. У самоодбрани убио је двојицу нападача на прагу куће. Нашу породицу је спровео у плавски затвор Азир Челић. Зграда је била пуна затвореника. У затвору смо провели три мјесеца након чега смо побјегли у Војно Село и тамо затражили збјег. Дуња Љутић, жена Радивоја Љутића, морала је да баци живо дијете у блато код школе да оно неби плачем одало збјег. Из Затвора су интернирали у затвор Каваја у Албанији неке логораше. Храну за севап су нам доносиле неке комшије – муслимани. Спавали смо на поду у одјећи и обући без простирке и постељине. Због нечистоће намножиле су се биле вашке. Од наше уже породице - Љутић у затвору су, осим мене, били Божидар, Митар, Петар и сестра Станија. Умрли су од глади брат Милоша Љутића Марко од три мјесеца и моја сестра Станија од годину дана. Жене су их сахраниле у Војном Селу.
Милева Ђуричанин
Задесили смо се у кући Рама Кучевића, па код Нимануке. Људе су одвели, њих 17, у Немину планину одакле су побјегли у Рид на Богићевици. Затим су дошли у Хоте код Муратагић Дема, а одатле преко Метеха стигли на Иванпоље. Ја, моја свекрва Стана, заова Милена и ђевојка Љуба од 9 година ухапшени смо и спроведени у кућу Џудовића. Нас је храном снабдијевао Рамо Мујагић – Реџепагић. Зграда је имала приземље, два спрата и поткровље. Била је препуна затвореника, највише из Велике, Горње Ржанице и Војног Села. Узрок смрти је био глад и болест. Талијани су бацали дјеци нешто хране.
Деса Вујошевић – Миљковић
Када је избио устанак 13. јула 1941. године, комунисти су у шуми код Мурине убили три до четири Талијана и ранили једног коња. У четвртак поподне отац Милован је дошао кући на ручак. Присутни су били Бранко, Срећко, Нено и Нана (17 година). Нијесу ни почели ручати кад су Шабо Феровић и два Талијана с оружјем залупали на врата и затражили Милована. „Ајде Србине устај! Ајде с нама“. Милован тражи цигарете, али Нана, како није стигао ручати, даје му комад хљеба и он одлази. Вани је чекало још њих седморица међу којима Лабан Мутимир без ноге и Новићеић Милорад. Сјутрадан (петак) Саид Шахмановић лупа на врата и тражи Неду те одводе цијелу породицу у затвор. У затвору су били изолирани и ништа нису знали за Милована све док Хасан, кум од стрица, није пришао дјеци код потока гдје је Нани дао кукурузно брашно за Неду у којем је била цедуљица „Не тражите оца стријељан је“. Неда је тражила од Талијана да је пусте у команду да дозна где јој је муж. Дознала је да је стријељано 48 мушкараца. Упутили су је на мјесто стрељања. Тамо је наишла на лешеве потпуно голе у плитким рупама које су сами себи копали. Како су лешеви били непотпуно затрпани земљом, коју је киша испрала са њих, Неда је успјела да препозна мужа. Тако је свако свога пренео у праве гробове и закопао
Записи о логору
У обимној књизи Ватре са Комова, на страни 276 написано је неколико редова о плавском затвору. „Фашисти су из Горње Ржанице потјерали у логор у Плаву око 140 особа, гдје су остали око 2 мјесеца. Тамо је било малтретирања и премлаћивања, а највише су страдали глађу. Било је и много порођаја, а новорођенчад су умирала. У логору и по напуштању логора умрло је око 15 дјеце. Муслимани, пријатељи НОБ-е, као што су породица Јара Нововића, Шабовић Амира и др. и поред забране пружали су храну неким логорашима.
Комунисти су злочине балиста и вулентара приписивали фашистима. Крили су број глађу и болешћу уморене дјеце. Нијесу дозвољавали да се на споменицима исписује имена убица - балиста и вулентара.
У монографији Нововићи у Горњој Ржаници кроз времена, аутора Милана М. Нововића (Аранђеловац, 2011) у кратком тексту од непуне једне странице, на страни 54, поред осталог записано је да је у колони коју су балисти спроводили из Горње Ржанице за Плав био Филип Нововић, стар 80 година. Њега су два вулентара при преласку Величке ријеке, код Бекине вођенице, издвојила из колоне, а затим рафалом усмртили. Његово беживотно тијело остало је ту да лежи, а његова супруга Магдалена, снахе и бројна дјеца и унучад у колони, под батинама морали су продужити тешко путовање за Плав, гдје их је чакао прави пакао у плавском затвору.
У Ревији Д (Сриједа10. децембар 2003. године), која је излазила у склопу листа ДАН у Подгорици, Мирко В. Кнежевић је објавио текст под насловом: „Зашто се 60 година ћути о балистичком логору за Србе и Црногорце у Плаву“. Ево краћег извода из тог текста.
У саму зору шиптарске банде су 17. јула опколиле кућу Џеме Тахировића у Горњој Ржаници, гдје смо, као и остале породице, задржани на „бесу“. Наређено нам је да пођемо код моста на Ржаничкој ријеци у воћњак младих шњива. Окупили су велики број жене, дјевојака, дјеце и старих особа. Поставили су митраљезе на цести, окренули их ка окупљеној маси, пријетећи да ће нас све постријељати. На шкљоцање митраљеза чуо се врисак окупљених до неба. Сјећам се добро када су нас по највећој жеги поподне потјерали у дугачкој колони од око 300 особа пут Плава. Било је напорно и тешко. Посустајале и изнемогле особе су узгред тукли и убијали. Мој млађи брат Мишо затражио је воду при прелазу преко Величке ријеке. Захвато сам воде у једној посуди и принио му да попије, али је спроводник ударио у посуду и просуио воду, па је мали Мишо надао писку жедан пут Плава. Пролазећи кроз Плав, од Поште низ главну улицу, изашао је тамошњи живаљ на улице и балконе да посматра колону. Добацивале су нам неке жене погрдне ријечи, псовале, пљувале и вријеђале. Са једног балкона нека вулентарска жена је упитала: „Ђе су вам партизани да вас спасу“. На то је храбра Солумија Ивановић из колоне одговорила: „Ђе су да су доћиће да вам надују димије“. Чувши то спроводници огорчени и љути кундацима изудараше многе жене, али нико није казао које то из колоне изговорио.
Стрпали су нас у кућу Вукоте Џудовића, једну од највећих у Плаву, са 3 спрата. Прозори су су били без стакла, а неке собе без врата. Жене су стављале чаршафе на прозоре да дјецу заштите од промаје. Лежало се на голом патосу. Није било нужника, па се нужда вршила на балконе, у папире, прње и конзерве и све то потом бацано у јаз. Услови живота били су ужасни. Умирала су дјеца и нејаки од болести и глади. Дјеца су често одлазила у италијански логор, који се налазио у Магазама, гдје је данас градска пијаца да од италијанских војника просе храну. Посебну невољу нам је задавала плавска улична балавурдија која нас је тукла и гађала каменицама при одласку и повратку из италијанске касарне.
