ВЕЛИЧАНИ ПОДИГЛИ СПОМЕНИК ПЛАНИНКАМА

ВЕЛИЧАНИ ПОДИГЛИ СПОМЕНИК ПЛАНИНКАМА

Пише Ратомир Д. Јокић

Живи само сјећање

Далеко у прошлост одлазе људска сјећања. Она су заправо стара онолико колико их одређена личност памти. Што је сјећање старије то је јаче код личности којој се чини да су она старија не само јача већ и лепша.

Дјетињство, дјечаштво и та рана младост је заправо сјећање са којим живи човјек и са посебним дражима се дружи и са тим добом и у поодмаклим годинама живота. Посебно су дивна сјећања оних људи који своје дјетињство и дјечаштво проведоше у брдовитим предјелима каква је сјеверна Црна Гора.

Усуђујем се да и кажем да су ти људи брдовитих предела било којег краја Земље, и најљепши људи, јер им та брда дају дијо својих особина. Попут тих брда која надвисују долине и њихови људи се уздижу високо и допуњују својом љепотом брда и долина. Сједињени су у прави одраз краја у којем живот цијеле природе буја.

Тако је било у мојим сјећањима, док сам као дјечак чувао стадо оваца. Ваганицом, Лијепим долом и Чакором. Та моја, осјећања данас појачава Спомен чесма коју у Лијепом долу својом маштом подигоше људи, који попут мене гаје лијепа сјећања за далеку прошлост. Жал за тим временима је јака код генерације која послије Другог свјетског рата обнављаше и село и катуне. Људи се полако враћаху свакодневним пословима са посебном љубављу после оних ратних страхота. Тешко је било, али човјек са вољом не зна за умор. Воља и помисао за љепше сјутра човјека и физички и интелектуално гура да иде само напријед.

Посјетио сам прије двије године са братом и комшијом ту Спомен чесму и још једном прошетао Ваганицом, Лијепим долом и Чакором.Ваганицом, то је сигурно последњи ход, а Чакором и Лијепим долом можда, ако Бог да, још ћу шетати.

Враћам се носталгично тим дивним предјелима неше земље и све више ми блиједе оне дивне слике прошлости. Понекад помислим нећу ићи више, али љубав из те далеке прошлости је јача од садашњих мојих ставова.

Договорили смо се ја и Радивоје и како рекох добри комшија Братислав Баћо да једног дивног јулског дана прошетамо стазама нешег дјетињства, вратимо се оним чобанским данима обронцима највољенијих планина, видимо наша стада која некада чувасмо, евоцирамо и вратимо ликове наших родитеља, посебно мајки које поносно бијаху планинке.

Колима изађосмо до Чакора. Ту кола у хладу који даваше зграда у којој је некада била продавница, вршио се откуп боровница и Путна секција је користила за разне потребе. Прво се окренусмо око себе, блиједе сјенке Планинарског дома нам се појавише. Наједном десетине аутобуса, теретних кола и луксузних лимузина видимо око нас. Питамо један другог – Сјећаш ли се? – Сјећам. Чиними се да је данас Чакор онај из шесздеситих и осамдесетих година двадесетог вијека. И ја га таквог сањам овог тренутка гласно одговорисмо.

Можемо само сањати, рече Баћо. Па нека, ови снови су лијепи иако су нестварни. Боље је и сањати него заборавити оно што је некада била стварност. Сјетисмо се и Тиха и Драга како нам доносе наручене ракије, а многим гостима, посебно из европе чаше јардуна.

Сањајмо што дуже и ова сјећања су живот. Јесу – сложисмо се сви.

Погледајмо прво нашу Велику и Лимску долину, погледајмо високе Комове и иза њих цијелу Црну Гору. Видимо ми са Чакора и пријестоницу – Цетиње. Све је дивно. Асфалтни пут који се као змија пробијаше тим долинама повезиваше наша срца са светом. Расположење нам квари што тим асфалтом прођосмо ми и још два, три аута са путницима сличним нама. Ту су и сада обавезна полициска кола, која нас посебно интересоваху. Приђосмо и љубазне полицајце питасмо.:,, Шта обезбјеђујете овдје“? Границу одговорише нам кратко. Какву границу, ко признаје ову границу? – Признају поново нам одговорише. Нијесмо даље водили дијалог, само гласно рекосмо: - Чувај те нас добро! Ми пређосмо да поглед бацимо низ Руговску клисуру. Зар је тамо туђа земља? - сви гласно рекосмо. Јесте, одговори полицајац који чу наш разговор. Па ми смо тамо стицали знање. Тамо смо у Патријаршији и високим Дечанима кретали Црногорско коло. Зар ми тамо не смијемо? Па тамо је Душанова престоница. Е, свијете, свијете преврни се.

Идемо за Лијепи до. Немојмо покварити наше расположење са тим мрачним сликама. Неће то тако бити. Ако ја више нећу ићи низ и уз Руговску клисуру то ће чинити сигурно моји унуци – рекох ја.

Узесмо кола и са њима пођосмо до спомен чесме. Диван и јединствен споменик. Браво, рекосмо иако нијесу са нама, ствараоцима и њиховим идејама што направише овај спомен. На њима су имена више од педесет умрлих планинки у Лијеподолском катуну. Како се сада осећају оних десет које још живе? Какав ли је њихов жал за њима?

О чему се може мислити док стојим пред оваквим спомеником. Нијесу ова бића страдала ни од непријатеља ни од временских непогода, већ од природне смрти. Па шта мучи посетиоце? Мучи што и нас тројицу. Обиђосмо Чакор и ево сада Лијепи до и не сретосмо ни једну планинку, ни једно стадо; не виђосмо ни један стан, како ми кажемо за те летње колибе. Не сретосмо ни једног чобанина. Обићи ћемо и Ваганицу у којој смо ми чували своја стада и тада нас је било на десетине, а вјерујемо да данас нећемо срести ни једног.

Не чује се у Лијепом долу ни глас човјека, ни рика, ни блејање оваца. Катуна нема, а тамо гдје је био да не памтимо то вријеме, сада би помислили да смо ми залутали у својим сјећањима. Питамо се: - Камо они људи; гдје несташе она крда говеда и коња; стада оваца?...

Кренусмо пут Ваганице. Пењемо се напорно, али снажно уз стрму западну страну која спаја Ваганицу и Лијепи до. На тим обронцима посјетисмо караулска мјеста гдје је наш дједа чувао границу, борио се да Турке врати за њихову Азију за сва времена. Борио се он тада за ову Црну Гору, а не како би напунио џеп вредносног папира, што данашње генерације чине.

И сједосмо поред плоче гдје пише Богдан Б.Јокић. Ту плочу смо ми чувајући пронашли и обновили уклесани натпис од руке Богданове.

Заћутасмо и пописмо гутљај ракије и гутљај воде за његову душу и наш живот.

Кренусмо пут Куле ваганичке и стигосмо.

Ознојени и задихани сједосмо на тај врх од 2210.метара надморске висине. Одатле видимо цијелу Ваганицу,Лијепи до, Чакор, Велику и цијело Горње полимље. Плавско језеро нам дође близу његову зелену боју воде као да осјетисмо. Планински вијенци се ређају и на западу и на истоку. Југ нам заклањају вијенци Проклетија, а северна страна осликава непрегледне четинарске шуме.

Све је дивно. Чини нам се да смо у природном рају, али у том рају смо само нас тројица.

Зашто овај рај постаде пустиња, почесмо ми разговор. Ни дивљачи овде више нема, рече Баћо. Ни врана, са смијехом ја. И вране требају храну, а ње нема – укључи се Радивоје. Све оде за људима и са људима.

А камо људи из овог раја. Сви се сијећамо да Ваганица бијаше тесна стадима и крдима домаће стоке. А сијећамо се сва тројица да у оном Катуну, видите ли га, испод Гропа пјевасмо ли и играсмо ли црногорски, ми чобани пита један од нас. Шта сада тамо видимо? Видимо пусто мјесто и ништа друго.

Да ли ће се икада вратити она времена? Можда и хоће. Надајмо се сви гласно говоримо. Живот мора тећи. Природа ће то донијети.

Хајмо да ми, бар данас оживимо Ваганицу. Како да је оживимо? Да запјевамо – рече Баћо. А ко ће нас чути – питам га ја.

Ваганица и Лијепи до, одговори ми он.

И запјевасмо.

Ваганица, ти једина,

најљепша си од планина.

Чује ли нас ко? Чује. Прислушај. И заиста одјек са Планинице и Платија се одбија и ми чујемо нашу пјесму.

Лијепо пјевамо, како одавно нијесмо пјевали. Добро, добро. Рекли би нам сада родитељи да су живи.

Да запјевамо још ово, рекох ја и запјевах.

Ој младости брзо`л прође,

ја не знадо ни кад дође.

Немој жалити ти за својом младошћу, имао си је. Ја бринем каква ће бити нашим будућим генерацијама – прокоментариса Баћо.

Биће добро.

После плача срце веселије,

после грома небо је ведрије.

Вратили смо се истим путем, пуни утисака о лијепој прошлости, тужној садашњости и нади о љепшој будућности.

Величким планинкама – Лијепи до

Путниче, застани овдје и пробај ову извор воду, замисли мајке које живе за своју дјецу и слободу.

Арсовић Р. Санда

Бјелановић М.Дарка

Бјелановић В. Милена

Бјелановић Р. Славка

Бјелановић В. Стевка

Бошковић М. Анђа

Бошковић М. Фема

Вуковић М. Боса

Вучетић М. Дивна

Вучетић Н. Загорка

Вучетић В. Зорка

Вучетић Р. Мара

Вучетић Ђ. Мика

Вучетић Б. Милена

Вучетић Д. Милунка

Вучетић Д.Ружа

Вушуровић Р. Милка

Гогић С. Видра

Јокић Р. Добра

Јокић Ђ Јелисава

Јокић В. Милева

Јокић Властимир Милева

Јокић В. Милка

Јокић В. Миља

Јокић В. Рака

Јокић Д. Слађана

Кнежевић М.Анђа

Кнежевић Д.Загорка

Кнежевић В. Љуба

Кнежевић А. Ракита

Лалевић Р. Јела

Новићевић Д. Мика

Огњановић С. Рака

Стаматовић В. Јована

Станисавић Ђ. Милосава

Симоновић М. Мара

Симоновић В. Милијана

Симоновић В. Стоја

Томовић Р. Драгиња

Томовић В. Крстиња

Захвални потомци – 2015. Година