ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини пространства или по дечанским великанима који су долазили у Велику, с обзиром на то да је била упућена на дечански манастир и чинила њихов метох?! Са друге стране могло би се слободно рећи да је могла добити име и по великим страдањима и жртвама. Међутим, и послије небројено пута, да је непријатељ смањи и по простору и по становништву, Велика је у све ове протекле вјекове остала и даље велика. Колико је у њој више бивало жртава и мученика, они су више и више насељавали небеску Велику, а њихова мученичка крв капала је и натопљавала земаљску Велику и рађала нове и нове Величане. Злочин који се догодио тог несрећног 28. јула 1944, бацио је за нас Величане сјенку на све муке и ужасе четворогодишњег рата, будући да је тога дана пострадало више од једне четвртине укупног становништва Велике – истакао је Брковић.
Догодине домаћини Микићи
За домаћина славе цркве за наредну годину јавило се, и дио колача преузело братство Микић, што је владика Јоаникије благословио. На крају је одржан кратак културно-умјетнички програм, гђе су наступили рецитатори из више мјеста Црне Горе и региона, глумци бјелопољског народног позоришта, народни гуслар Властимир Бараћ, као и гуслар завичајац Милун Томовић.
Жељко Кнежевић је као прилог цркви у Велици даривао икону Величких великомученика, а једну икону је приложио хаџија Дарко Микић.
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини пространства или по дечанским великанима који су долазили у Велику, с обзиром на то да је била упућена на дечански манастир и чинила њихов метох?! Са друге стране могло би се слободно рећи да је могла добити име и по великим страдањима и жртвама. Међутим, и послије небројено пута, да је непријатељ смањи и по простору и по становништву, Велика је у све ове протекле вјекове остала и даље велика. Колико је у њој више бивало жртава и мученика, они су више и више насељавали небеску Велику, а њихова мученичка крв капала је и натопљавала земаљску Велику и рађала нове и нове Величане. Злочин који се догодио тог несрећног 28. јула 1944, бацио је за нас Величане сјенку на све муке и ужасе четворогодишњег рата, будући да је тога дана пострадало више од једне четвртине укупног становништва Велике – истакао је Брковић.
Догодине домаћини Микићи
За домаћина славе цркве за наредну годину јавило се, и дио колача преузело братство Микић, што је владика Јоаникије благословио. На крају је одржан кратак културно-умјетнички програм, гђе су наступили рецитатори из више мјеста Црне Горе и региона, глумци бјелопољског народног позоришта, народни гуслар Властимир Бараћ, као и гуслар завичајац Милун Томовић.
Жељко Кнежевић је као прилог цркви у Велици даривао икону Величких великомученика, а једну икону је приложио хаџија Дарко Микић.
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини пространства или по дечанским великанима који су долазили у Велику, с обзиром на то да је била упућена на дечански манастир и чинила њихов метох?! Са друге стране могло би се слободно рећи да је могла добити име и по великим страдањима и жртвама. Међутим, и послије небројено пута, да је непријатељ смањи и по простору и по становништву, Велика је у све ове протекле вјекове остала и даље велика. Колико је у њој више бивало жртава и мученика, они су више и више насељавали небеску Велику, а њихова мученичка крв капала је и натопљавала земаљску Велику и рађала нове и нове Величане. Злочин који се догодио тог несрећног 28. јула 1944, бацио је за нас Величане сјенку на све муке и ужасе четворогодишњег рата, будући да је тога дана пострадало више од једне четвртине укупног становништва Велике – истакао је Брковић.
Догодине домаћини Микићи
За домаћина славе цркве за наредну годину јавило се, и дио колача преузело братство Микић, што је владика Јоаникије благословио. На крају је одржан кратак културно-умјетнички програм, гђе су наступили рецитатори из више мјеста Црне Горе и региона, глумци бјелопољског народног позоришта, народни гуслар Властимир Бараћ, као и гуслар завичајац Милун Томовић.
Жељко Кнежевић је као прилог цркви у Велици даривао икону Величких великомученика, а једну икону је приложио хаџија Дарко Микић.
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини пространства или по дечанским великанима који су долазили у Велику, с обзиром на то да је била упућена на дечански манастир и чинила њихов метох?! Са друге стране могло би се слободно рећи да је могла добити име и по великим страдањима и жртвама. Међутим, и послије небројено пута, да је непријатељ смањи и по простору и по становништву, Велика је у све ове протекле вјекове остала и даље велика. Колико је у њој више бивало жртава и мученика, они су више и више насељавали небеску Велику, а њихова мученичка крв капала је и натопљавала земаљску Велику и рађала нове и нове Величане. Злочин који се догодио тог несрећног 28. јула 1944, бацио је за нас Величане сјенку на све муке и ужасе четворогодишњег рата, будући да је тога дана пострадало више од једне четвртине укупног становништва Велике – истакао је Брковић.
Догодине домаћини Микићи
За домаћина славе цркве за наредну годину јавило се, и дио колача преузело братство Микић, што је владика Јоаникије благословио. На крају је одржан кратак културно-умјетнички програм, гђе су наступили рецитатори из више мјеста Црне Горе и региона, глумци бјелопољског народног позоришта, народни гуслар Властимир Бараћ, као и гуслар завичајац Милун Томовић.
Жељко Кнежевић је као прилог цркви у Велици даривао икону Величких великомученика, а једну икону је приложио хаџија Дарко Микић.
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини пространства или по дечанским великанима који су долазили у Велику, с обзиром на то да је била упућена на дечански манастир и чинила њихов метох?! Са друге стране могло би се слободно рећи да је могла добити име и по великим страдањима и жртвама. Међутим, и послије небројено пута, да је непријатељ смањи и по простору и по становништву, Велика је у све ове протекле вјекове остала и даље велика. Колико је у њој више бивало жртава и мученика, они су више и више насељавали небеску Велику, а њихова мученичка крв капала је и натопљавала земаљску Велику и рађала нове и нове Величане. Злочин који се догодио тог несрећног 28. јула 1944, бацио је за нас Величане сјенку на све муке и ужасе четворогодишњег рата, будући да је тога дана пострадало више од једне четвртине укупног становништва Велике – истакао је Брковић.
Догодине домаћини Микићи
За домаћина славе цркве за наредну годину јавило се, и дио колача преузело братство Микић, што је владика Јоаникије благословио. На крају је одржан кратак културно-умјетнички програм, гђе су наступили рецитатори из више мјеста Црне Горе и региона, глумци бјелопољског народног позоришта, народни гуслар Властимир Бараћ, као и гуслар завичајац Милун Томовић.
Жељко Кнежевић је као прилог цркви у Велици даривао икону Величких великомученика, а једну икону је приложио хаџија Дарко Микић.
ОДРЖАН ПОМЕН ПОВОДОМ 74 ГОДИНЕ ОД ФАШИСТИЧКОГ ГЕНОЦИДА
Велика не заборавља велики злочин
ВЕЛИКА ЈЕ ВЕЛИКА СРПСКА РАНА
Сразмјерно простору и броју становника, геноцид у Велици се, уз погром Пивљана у Долима 1943, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији него и шире -Житељи Велике и горњеполимског краја јуче су обиљежили 74. годишњицу од фашистичког геноцида над недужним народом тог краја, када је 28. јула 1944. године за само око два сата звјерски убијено, заклано или живо у ватру бачено, више од 500 мјештана тог краја. Погром су починиле двије СС дивизије – „Принц Еуген“ састављена углавном од фолксдојчера и „Скендербег“ састављена од Албанаца, потпомогнуте локалним муслиманским становништвом из Плава, Гусиња и Бихора.
Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана у Долима 1943. године, од истих фашистичких хорди, сматра једним од најтежих и најстравичнијих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире. Поред помена, прошле године је први пут била и прослава тих великомученика, јер их је Синод Српске православне цркве у Београду канонизовао за свеце.
Код Цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, свету архијерејску литургију служио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, са пакрачко-славонским владиком Јованом, те оцем Константином, јеромонахом са Свете Горе атонске, из грчког манастира Кутлумуша. Био је ту и Величанин отац Теоктит, игуман манастира Сопоћана, остала братија свештеници из Славоније, и гости са разних страна. Уприличено је и да се у чин ђакона цркве Божје произведе Славонац, у манастиру Ђурђеви ступови, сада јерођакон Евтихија.
– Овај сабор је заправо васкрсење Велике и цијелога Горњега Полимља. Овђе у Велику, мали Јасеновац, дошао нам је наш драги брат у Христу, владика јасеновачки, пакрачко-славонски господин Јован. Ви га знате од раније овђе, јер нас је страдање српскога народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца, објединило. Благодаримо драгом владики Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на срцу своме носи исписана страдања српскога народа мученичке Славоније, али добро је упознат и с распећем овог нашега народа на овим просторима. Ми који смо данас овђе, видимо, велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али и видимо да су нас ове жртве које славимо као свете – оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима. Призивају нас на међусобно помирење, и оно што морамо увијек нагласити, ове жртве које славимо као свете нове српске мученике, не позивају на освету, не позивају на злочин, не дао Бог, него нас призивају Христу распетом – бесједио је владика Јоаникије, посебно поздравивши домаћина славе Мирослава Брковића, који је са својом породицом и братством учинио све да овај сабор буде свечан и да послије свете службе сви овђе буду угошћени.
Епископ славонски Јован, поздравио је, како је истакао, своје драге Величане, своје Пивљане, нагласивши да смо сви у Велици као једно и своји.
– Није само да нас везује ова љубав према мученицима, као што је то владика Јоаникије лијепо рекао, него, не заборавимо да смо и оне 1944. године били заједно кад је четврта Крајишка бригада поразила тако страшно Њемце овђе, да су они пожељели да се освете Величанима, да се освете онима који су их поразили. И тада смо били заједно, и тада смо имали истог непријатеља, и тада смо пуцали на истог и бранили се од истог. А овђе је наш, као што рече владика, драги отац Константин из манастира Кутлумуша, који је ту за свједочанство свеправославног страдања у 20. вијеку – казао је владика Јован.
Н.В.
Са Пивљанима браћа по страдању
Домаћин Мирослав Брковић је истакао да се у Велици заједно обиљежава слава храма посвећеног Светим Кирику и Јулити, и чини помен на Свете величке великомученике, који невино и на правди Бога пострадаше трагично прије 74 године. Захвалио је присутнима из сусједних општина који су били ту, а посебну захвалност и поштовање упутио је браћи Пивљанима, браћи по страдању и вјери светосавској, који су дошли из страдалне Пиве да се заједно помоле и за Величке великомученике и Пивске великомученике, који нас сада са неба сви заједно гледају и радују се гледајући како се и ми овђе на земљи једни другима радујемо.
– Од свог постојања и првих званичних помињања у Свето-Стефанској хрисовуљи од 1313. до 1316. године, и 15-ак година касније у Дечанској хрисовуљи, Велика је у својој седмовјековној историји много пута страдала и својим страдањем свједочила вјеру светосавску. Село Велика има необичан назив! Има више разних извора како је добила то име! Да ли по величини простран