ВАСОЈЕВИЋКА НАРОДНА НОШЊА ПОТИСНУТА ОД ЦРНОГОРСКЕ

Васојевићи имали своју народну ношњу: Разликовала се од црногорске, чували је Дивна Вековић и поп Максим Поповић!

Пише: Горан Киковић, професор историје из Берана

Познато је свима да су Васојевићи и многа брђанска племена присједињена Црној Гори у 19.вијеку тако да никада нијесу прије истој припадала. Већина не зна или први пут сазнаје да је постојала васојевићка народна ношња која нема никакве сличности са црногорском. Истраживач Владимир Дворниковић у својој књизи “Карактерологија Југословена“, издатој у Београду 1939., на 105-тој страници, у поглављу “Југословенски народ као уметник“, описује васојевићку народну ношњу коју су Васојевићи имали прије припајања Црној Гори као и начин на који се вршила асимилација Брђана у Црногорце. Да се ова ношња носила у народу потврђују примјери Дивне Вековић и Попа Максима Поповића из Лушца код Берана.

Страмица књиге Владимира Дворниковића

КО ЈЕ БИЛА ДИВНА ВЕКОВИЋ?

Знаменита Васојевка Дивна Вековић рођена је 1886. године у селу Лужац, у околини Берана. Основну школу завршила је у манастиру Ђурђеви Ступови, а нижу гимназију у Скопљу. Као стипендиста Дјевојачке школе на Цетињу и Института за школовање женске дјеце „Царица Марија“, наставља школовање у Француској. Дипломирала је на Медицинском факултету на Сорбони. Била је чланица Међународног црвеног крста у Женеви. Прва црногорска љекарка, поред примарног позива, бавила се и књижевним стваралаштвом, сликарством и превођењем. Његошев „Горски вијенац“ је превела на француски језик 1917. године. Књигу је красио предговор писца академика Анрија де Ренијеа. Цијенећи ту њену заслугу, краљ Никола је награђује спомен-брошом са ликом Његоша. Познато је да је Дивна Вековић препјевала на француски језик Змај Јовине пјесме, као и да је превела „Живот и обичаје српског народа“ Вука Стефановића Караџића, те збирку народних прича. Ауторка је два речника француске граматике ( одликована је због тих заслуга за културу Француске Легијом части), и књиге „Крвни умир“ (године 1926. одбранила је докторску дисертацију на Београдском универзитету, која је штампана под овим насловом). Била је професор хигијене, француског и италијанског језика у Беранској гимназији.

Дивна Вековић

Почетком Другог свјетског рата др Дивна Вековић је пришла монархистичком четничком покрету. Била је, као преводилац, на преговорима са италијанском командом у Беранама, на челу са вођом устанка капетаном Павлом Ђуришићем.
Дивна Вековић се држала пароле: „За крст часни и слободу златну – за краља и отаџбину“. Одступала је крајем рата са војском војводе Павла Ђуришића, и великим народним збјегом, предвођеним митрополитом Јоаникијем Липовцем. Убили су је партизани надомак Зиданог Моста, бацивши леш у ријеку Саву. Тако се у смрти сврстала у многобројну „безгробну војску Васојевића“.

Дивна, ћерка Уроша и Толе Вековић, била је свестрано образована личност – говорила је четири свјетска језика: француски, италијански, енглески и руски. Припадала је плејади истакнутих жена интелектуалки, која се својим умјетничким и књижевним стваралаштвом винула у врхове европске културе.

Током Првог свјетског рата, као истакнути члан Међународног црвеног крста, организовала је бројне хуманитарне акције слања помоћи у храни, љековима и санитетском материјалу, и храбро учествујући у првим борбеним редовима у збрињавању и лијечењу рањеника на Солунском фронту. Била је вјереница српског официра Ђурашковића, али се послије његове погибије никада није удавала. Краљ Петар Први Карађорђевић одликовао је Дивну Вековић Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима. Била је и лични пријатељ и црногорског краља Николе Првог Петровића, који је изузетно цијенио рад ове васојевићке хероине.

КО ЈЕ БИО ПОП МАКСИМ ПОПОВИЋ ЛУЖАЦ?

Међу познатим јунацима и свештеницима из Доњих Васојевића, високо мјесто припада и попу Максиму Поповићу из Лужца код Берана. Поред свештеничког позива бавио се и народним пословима борећи се против турског зулума, који је у овом крају Старе Србије у његово вријеме био на врхунцу.

О попу Максиму, у народу познатијем у надимку поп Лужац, Батрић Маријановић је, поред осталог, записао: “Бију топови са Дврсника сипајући пустош по граховском пољу. Војници дољновасојевићке бригаде пали у камењар и отворили паљбу, да сво поље ври, а топови пуцају и ткају као какав велики разбој. Прска од куршума камење уз писку, док гранате парају ваздух уз језиво звиждање и сламају снагу у камењару. Прах је заподио поље. Један само витез – као из бајке – појахао ђогата и извадио сабљу, па подиграва пољем и зове на мегдан неке Швабе али нигдје никога.

Поп Максим Поповић

-Ено га! Ено га! Вичу војници. – Поп Лужац! – Пази што се разпалио! – Сад ће га граната свалити!

Одвео га у поље епски занос. Досадило му је и презире ову борбу иза заклона: чини му се да се побједе краду кукавички. Најбоље: прса у прса, па тешко нејакоме! Заустави коња, скиде пушку и испали свих пет метака; опет је напуни. Зује куршуми око ушију, а граната цијепа ваздух, као да се цијепа како тврдо платно. Ускипјела му крв, играју очи од бијеса, а сигурно ни псовка не изостаје“.

Такав је био на Грахову, такав на Гласинцу. Такав свуда, гдје је требало водити борбу “за крст часни и слободу златну“.

Појаше ђогата и агитује по народу, да не иду на турски суд, већ да се суде код својих првака и главара, да не би задовољство причињавали Турцима; кад најтеже дође народу умио је да га разговори, охрабри, упути и да учи. И то се слушало као свето. Милисав М. Ралевић описујући ратовање свога оца Милована, између осталог, пише: “…добро се и сад сјећам када је неки Поп Максим с Лужца долазио код нас у Калудру и са мојим оцем Милованом некуд ишли по два дана не би долазили…они су ишли да свећају Србе што су их Турци убијали и пљачкали им стоку у Капама калударским…“ Батрић Маријановић о Попу Максиму пише и ово: “Кад год је силазио из Лужца у Беране увијек наоружан, или није ни силазио. Појаше коња, пусти му трк па и преко чаршије, све до пред кафану Живка Митровиће, сјаше и са пркосом улази у кафану, само за инат Турака. Сједне, наручи литерњачу и пита има ли што ново “одозгор“! (Из Црне Горе): распита се о ситуацији, показује и посједи, па натраг на исти начин као по пропису.

Једнога дана када су Турци клањали испред џамије, он појаше коња, стегне му узду да је, копитама разбацивао пијесак те по Турцима. Прије јахања је додао крстећи се: “Крст на себе, коња испод себе, па напријед у јуначко здравље!“ Оптужили су га кајмекану за овакав поступак и овај га позове. Поп Лужац неће да дође без оружја и кајмака му дозволи: – Шта је ово, Попе?- грми Мухамид-бег. – Какав је ово зулум? Па ће сјутра чути и ван Берана за ово, па резил! – Зар није зулум, беже, не дати човјеку да појаше свога коња: како није зулум? Шта ме давијају за ситнице.

-Нису то ситнице, Попе, но крупнице.

-Е, чујеш беже, оћу да јашем коња, у здравље царско (руско) па да ће се сви ископечити, који ме давијају.

-Таксирата!- слегне раменима Хамид-бег, и Поп Лужац из ућумата чаршијом прав као младић са муштиклом у устима иде и одваљује димове, а Турци га прате закрвављенин погледом са ћепенака“.

Ношња из Васојевића

О овом великом јунаку писао је и Драгиша Н.Боричић, угледни професор из Берана. Поп Максим је био и међу групом од 30 заточеника када су се Срби побунили против Турака у беранској нахији 1898., када су хтјели Турци да запале манастир Ђурђеви Ступови код Берана. Поп Максим са 29 својих другова се затворио у манастир, изнутра блиндирао врата манастира и тако крвничка турска рука не таче цркву, док би боја, а послије настаде мир.

У манстиру су се затворили: Голуб Добрашиновић из Горњег Заостра, Поп Максим Поповић, из Лужца, Томаш Поповић из Лужца, Ђорђе Бојовић, учитељ из Буча, Марјан Вуковић, из Буча, Анто Цемовић, из Буча, Вукота Бојовић, из села Берана,Вукосав Јоксимовић, из Буча, Периша Миковић – Голубовић, из Буча,Вукајло Вуковић, из Буча,Тодор Саичић, из Виницке, Иван Премовић, из села Берана, Радош Пипер, из села Берана, Јанићије Лончар- Симоновић, из Берана, Томо Дабетић, из Будимље,Мушо Бојичић, из Будимље, Периша Лабовић, из Будимље, Васо Дошљак, из Велиђа, Панто Дошљак, из Велиђа, Саво Дошљак, из Велиђа, Радош Богавац, из Велиђа, Баћко Обрадовић, из Горњих села , Зарија Обрадовић, из Горњих села, Богдан Раичевић– Шћекић, из Горњих села, Новак Раичевић -Шћекић, из Горњих села, Велиша Шћекић, из Горњих села, Радомир Шћекић, из Горњих села, и Миљан Шћекић, из Горњих села, Зарија Весковић, из села Берана и Иван Раичевић, из Трепче. Из свих ових примјера јасно се види личност и дјело Попа Максима Поповића-Лужца.