ВАСОЈЕВИЋИ И КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ 1925.ГОДИНЕ У СВИЈЕТЛУ ТАДАШЊЕ ШТАМПЕ

ВАСОЈЕВИЋИ И КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ 1925.ГОДИНЕ У СВИЈЕТЛУ ТАДАШЊЕ ШТАМПЕ

Прилог Горан Киковић,историчар

Од 12. септембра до 2. октобра 1925. године краљ Александар Карађорђевић је са супругом Маријом путовао кроз већи дио територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за које је вријеме обавио сложене и одговорне задатке. Њихова посјета са државничком свитом Црној Гори, присуство и учешће у преносу Његошевих костију на Ловћен у Нову Капелу, чији је обновитељ био краљ, остала је забиљежена као величанствена и историјска. Њихово путовање започело је одласком из Београда, завршио је повратком у Београд. Тако да њихово путовање почиње 13.09.1925. године одласком у Скопље, и одатле кроз Метохију за Црну Гору, да би се прије предвиђеног времена преко Дубровника, Сплита, Шибеника, Книна и Загреба 2.10.1925. године вратили у Београд. Краљ је био обновитељ и задужбинар Нове Капеле на Ловћену саграђеној на темељима старе капеле, коју је срушила војска Аустроугарске 1916. године. Са великим задовољством је прихватио да присуствује тој свечаности и да узме учешћа у том историјском чину. Та обавеза му је припадала и као потомку по мајчиној линији куће Петровићâ.

Велики југословенски писац Густав Крклецнаписао је чланак непосредно уочи Свечаности на Ловћену, а одмах након пута кроз Андријевицу и Беране под насловом ''Васојевићи под Чакором''. Ево како је познати и признати књижевник, есејиста и путписац видио овај регион најбројнијег братства и племена.

Васојевићи под Чакором

Кад сам силазио, на самару, низ Чакор, Арбанас из Ругова послао је са мном дете, да му доведе коња:

- ''Не смем ја у Васојевиће ни за живу главу!''

- ''А што?'' – питао сам га зачуђено.

- ''Не смем, господине, боље ми је коња изгубити. Они су ти засебна држава: Србина дочекују песмом, Турчина злим погледима а нас – ножевима''.

Погледао сам му у очи. Заиста, биле су преплашене, као да гледају у неки бездани понор и видео сам у њима бљесак оштрога ножа.

- ''Сигурно су низ обронак дивље планине''.

Викнух: ''Хој!'' – а стострука јека одговори ми са свим страна: хој, хој, хооој....

Све око мене зелене, високе планине, гиздави четинари, а доле, дубоко, брза зелена река, боје чистог смарагда и вијугава долина. Мрки Чакор, црни Чакор, дивљи Чакор бацио је огромну плаву сену долинама. Тамо где сена престаје све се таласа, прелива и бљешти у бојама пуним сунца.

Врхови Комова, окруњени снегом, као неки глечери у даљини, а долина зеленога Лима као неки тихи, сјајни, далеки фјорд.

То је класична будимско-гусињска жупа, насељена племеном Васојевића или богата Васова Нахија.

Сретнем првог човека, на гиздавом коњу, у народном оделу, са тру кубуре за појасом, назовем му Божју вјери и запитам:

- ''Је су ли ово Васојевићи?''

- ''Све ово, дикле оком сегнеш. Ово су ти Васојевићи, храбро племе, прави Шумадинци, а ова земља, то ти је колевка највећег Васојевића, црног Васојевића, Карађорђа. И ја сам Васојевић, Божја ти вјера... и док ја тренух, човек извади кубуру иза појаса и паф, паф, паф, три путау вездух. Одјекнула је планина, као да читава чета пуца из кубура; као да су сватови или крсна слава''.

Мој коњић закасао, преплашен. Мисли: терају га Васојевићи. Угледах кровове кућа у бујном зеленилу, међу крошњама. То је Велика, старо село, којеје повељом од 1330. Године даровано задужбини Дечанима. На лево је котлина са Плавом и Гусињем и плавско блато из којега отиче Лим.

Брзи, зелени, планински Лим, са великом долином Полимљем, познатом у историји, јер су се овде одиграле чувене битке између Васојевића и Турака.

Један од Васојевића, Томаш Кнез Катанић, дао ми је много података о овој земљи и овим племеницима.

Непрестано су се клали са Турцима, и сва њихова историја то је борба, то су јунаштва, подвизи. Још данас су горди и поносни и живе од старих капитала: причају о јунацима, барјактарима, пашама и о том, колико је чији предак турских глава посекао.

Полимље завршује теснацем Сућеском, куда протиче Лим, између планине бања и брда Јерињине Главе, назване тако по проклетој Јерини Ђурђевој, која је овде саградила мост од сламе, да потопи народ.

Недалеко, у околини, још данас се познају трагови шанчева Хаџи Проданових, из године 1809. године, када је са 700 војника дошао да покори Васојевиће.

Чим се изађе из Сућеске, села познатог по бојевима са Турцима, отвара се диван видик и на дну малена варошица, као изнеке ратничке приче: Андријевица.

Сва је подигнута на једном повишеном платоу, под шумом, на утоку Злоречице у Лим.

Овдје сам сјашио са самара и прешао у Форд. Друм је диван, бео, пун мостова и серпентина.

Пре доласка Васојевића, Андријевица је била зборно место хришћана, са лепом црквом, гробљем и вековним дубовима.

Таква је остала и после доласка Васојевића ( око 1700.) који су у њој подигли судницу, око које су никли ханови, и тако се, посетепено, почела развијати варошица. Још и данас има више кафана него кућа.

Стара, дрвена, црква спаљена је /1877.), а доцније су Васојевићи подигли камену цркву на Књажевцу, пред којом су, прошле године, сахранили свога старога војводу Лакића Војводића, генерала у пензији.

Око Андријевице налазе се малена села, низ обалу Злоречице, све до испод Комова. Ту је Божиће, где су били кнезови и попови Катанићи, затим Бојовићи, одакле – како су ми причали – води порекло војвода Петар Бојовић, непосредни потомак протопопа Луке Бојовића, саврменика Карађорђева.

Затим се ређају Ђулићи, гдје живео Вуксан Лека и Шујо Шћепанов. Деговићи, Цецуни, па даље, под самим Комовима, Коњухи, велико село, некада својина Краља Дечанског, који је он поклонио задужбити Дечанима.

У Андријевици сам упознао једно друштво из Берана: директора гимназије, лекара и инжењера, и кренуо с њима, у ноћи пуној месечине, у Беране. Наш Форд је летео. Села поред Лима нестајала су, сабласно; слушао сам шум дивље реке и треску мостова. Прошли смо поред села Присоје, где је, у прошлом веку, био чувени прота Гавро Новичић и његов син поп Зарија Протић; поред Слатине, гдсе се прича о Вуку Рачи; поред Забрђа, где је био Зарија Бакић, отац Димитра Бакића, дугогодишњег посланика Црне Горе у Цариграду. Даље Трешњево и Трепча и десно Марсенићи, више којих се налази Шекулар војводе Петра Шекуларца, и Виницка, одакле почињу Доњи Васојевићи или Равни Хас. Ту се налази лепа, малена варошица Беране и манастир Ђурђеви Стубови.

Рано, у зору, обишао сам Беране.

То је мала, пријатна и симпатична варошиц, са 4.000 становника, са неколико школа, подигнутих о народном трошку, са великом болницом која се гради својевољним народним кулуком. Гради се и нова зграда за гимназију, са двадесет оделења и др. Народ је задовољан. Земља је плодна. Једино што им треба то је пут за Бијело Поље и Увац.

Беране се налазе у језерској котлини, која је сва неиспитана. Причали су ми да има остатака римске културе, тајанствених пећина и много руда: угља, креде, бакра и гвожђа.

На ливадама, у виноградима, друмовима, свуга сам наилазио на Црногорсце у народној ношњи. Сваки трећи висок је два метра. Сами Васојевићи као приче знају да причају историју свога јуначког племена. И све то причају са отменим миром и лежерношћу . времена су прошла, старе ране заборављене . само кад погледају према Чакору, очи им се сmркну, саме, хватају се оружја:

- ''Много су нам јада задали ови Арнаути. Сад смо решили да их покрстимо или да их сатремо''.

Разуме се да су то само претње.

Кад сам, доцније, истом човеку причао, како Арнаутин није смео са мном низ Чакор, него је послао дете да му доведе коња, насмејао се грохотом:

- ''Тај је много крив и ми смо људи, Божја ти вјера – нисмо баш таки крвници!''

И нису, заиста. Добри су људи и воле да причају. О свему и о свачему. А највише о себи, о Васојевићима...''[1]

[1]Велики југословенски писац Густав Крклец, Васојевићи под Чакором, из књиге Горана Киковића,''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'',Беране,2016.