ВАСОЈЕВИЋИ У ПЕРИДУ АУСТРОУГРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ ОД 1916. ДО 1918.

ВАСОЈЕВИЋИ И ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРЕОДА У ЦРНОЈ ГОРИ 1918.ГОДИНЕ

Пише: Горан Киковић, историчар из Берана
“’
“…истрај јуначки соју Васојевички! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом…“

Колико су црногорски господари цијенили Васојевиће каже и краљ Никола – у свом “Васојевичком колу“ као својеврсној химни племену – оцијени…Сва су зеља више-мање при струцима од купуса или штетна, или крива, ил’ предуга, или куса.Васов траг је једрог здравља, Лијепијех црта лица, Он је стожер Рашкој земљи, И китња јој перјаница”…, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати “док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати“.
“У вријеме Мојковачке битке краљ Никола Петровић написао је Васојевићком војводи Лакићу Војводићу:
“… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји“.
О Васојевићима као племену познати и признати српски научник Јован Цвијић каже:
“…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад. “
О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: …“Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код куће, сасвим су се преселили.
Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…
О томе ко су заправо Васојевићи треба да их поменемо по јунаштву и борбама за крст часни и слободу свету коју су наши преци Васојевићи и други Срби водили кроз вјекове , а које је кучки војвода Марко Миљанов описао овако : „Драги брате Србине, да си имȃ прилике и да си гледȃ јунаке, које сам ја гледȃ, неби ти дало срце мира доклен се не би озвâ јунацима који весело мру за своје и свија нас право…“
Такви су били Васојевићи и други Срби тадашње Црне Горе који су су се јунаштвом овјековјечили бојеве за слободу од Царева Лаза, Мартинића, Круса, Граховца, Фундине, Крчева, Побјеника, Букове Пољане, Мораче, Рудеша, Полимља, Колашина, Новшића, Мурине, Лопата, Полице, Љешнице, Доње Ржанице, Буча, Превије, Шекулара, Гласинца, Скадра, Брегалнице и других бојева и мегдана које су Васојевићи водили и у којима су учествовали.
Круна свих тих борби су бојеви на Мојковцу и Беранама 1916 године у којима су Васојевићи и други Брђани извојевали побједе и осигурале одступницу братској српској војсци, двије васојевићке бригаде са око 6000 бораца укупно ће се борити и у Првом свјетском рату против Аустроугарске. У Васојевићима ће дјеловати и комитски покрет, борећи се против аустроугарске окупације, а у октобру 1918. г. самоорганизовани батаљони народне војске су натјерали оба аустријска гарнизона (у Беранама и у Андријевици) на капитулацију.
Узевши у цјелини, васојевићке бригаде су у борбама које су водиле у Првом свјетском рату (1914-1918) дале огроман допринос слабању многобројних непријатељских офанзива против српске и црногорске војске. Успјешно су браниле своју отаџбину и штитиле лијеви бок и позадину српској војсци, а у децембру 1915. Омогућиле сигурну одступницу српским армијама преко Васојевића. Оне су у октобру 1918. успјеле, прије свих осталих у Црној Гори, да извојују слободу свога народа, а њихов допринос је био велик и значајан и за стварање заједничке југословенске државе 1918. године.
ВАСОЈЕВИЋКЕ КОМИТЕ ПРИСТАЛИЦЕ СЛОБОДЕ И УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ
Прије готово сто четири године дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле на бјелаше и зеленаше, први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били – Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже “И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.“
Васојевићи су у огромној већини готово стопроцентно били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење.
Након капитуације црногорске војске 21.јануара 1916. у Црној Гори је настало тешко стање.
Пошто је на територији Васојевића учврстио своју власт, непријатељ је почео народу да одузима материјална добра и да хапси и интернира официре, чиновнике и виђеније људе како би народ овог краја лишио њиховог утицаја и заштите. До масовне интернације ће нарочито доћи послије наговештаја одметања у шуму бригадира Радомира Вешовића и припреме народа за дизање устанка. Чим су то осјетиле, аустроугарске власти су 15. јуна 1916. године послале из Колашина у Букову Пољану (Вешовићево родно мјесто) поручника Адолфа Пехера са водом војника да спроведе Вешовића до Матешева, гдје га је чекао ауто, да “последњег војног министра Црне Горе поведе у интернацију“. Међутим, бригадир је на путу између Букове Пољане и Матешева убио аустроугарског поручника Пехера и са своја два брата, који су га пратили, одметнуо се у шуму. У шуми су му се придружили остали васојевићки одметници – комите, чиме је на територији Васојевића отпочео први организовани тзв. комитски покрет у Црној Гори.
Иако у беранском округу комитски покрет није био развијен као у Горњим Васојевићима, народ овог краја, као и цијелих Васојевића, са симпатијама је пратио комитовање бригадира Радомира Вешовића, а по његовој предаји (коју је народ осудио) и комитовање поручника Бошка Ђуричанина као најистакнутијег комитског вође на горњем току Лима.
На територији Васојевића и плавско-гусињске области 1918.године налазиле су се комитске групе :поручник Ђуричанин са својом четом у рејону Плава, комити у Шекулару, неколико њих на територији Лијеве Ријеке, а у августу 1918 почиње да се јавља и комитовање на периферији беранског округа. У својим планинама Локви и Јеловици, Бучичани су пружали уточиште и помагали комите из Горњих Васојевића и са Колашинско-мојковачког терена. Ту су помоћ пружали стално и несебично.
Окупатор се окрутно понашао не само према интерниранима већ и према цијелом народу овога краја, одузимајући му материјална добра и исцрпљујући га. Он је увео реквизицију, а узимани сус стока, вуна, пољопривредни производи, посуђе од бакра и месинга и друге вриједне ствари, па чак и “црквена звона“.
Та реквизиција је, у ствари била пљачка читавог народа на окупираној територијији, тако да су у том времену немаштина и глад били стални пратиоци народних недаћа. Због тога су се и појављивале многе болести, посебно шпанска гроница (шпањолка) од које је много народа умрло.