БИОГРАФИЈЕ РУКОВОДСТВА СРПСКОГ ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНОГ ДРУШТВА НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋА

БИОГРАФИЈЕ НОВОГ РУКОВОДСТВА СРПСКОГ ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНОГ ДРУШТВА НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋА БЕРАНЕ

На изборној скупштини Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић'' Беране, која је одржана 1.десембра 2019. на дан уједињења изабран је нови управни одбор и нови предсједник, потпредсједник и секретар .

За предсједника је изабран професор историје Горан Киковић, за потпредсједника књижевник Вулко Шћекић, док ће дужност секретара у периоду од четири године обављати пјесник и публициста Давид Лалић.Чланови новог управног одбора су: Вељко Бубања,професор историје,Милан Мане Цимбаљевић,професор математике и пјесник , Благоје Шарић,професор руског језика и публициста и Душан Поповић,наставник српског језика.

Овдје доносимо биографије руководства Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране:

Горан Киковић рођен је 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију је завршио у Беранама. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, на одсјеку за Историју, на теми ''Војвода Павле Ђуришић''. Још као студент био је сарадник листа Саваза студената Универзитета у Приштини ''Потпис''. До сада је објавио девет књига: ''Војвода Павле Ђуришић'', Подгорица, 2003., ''Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори'', Подгорица 1918., Беране, 2006., ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)'', Беране, 2008., ''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'', Беране, 2010., ''Преци и потомци'', Беране, 2014., ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'', Беране 2016. ,''Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење од 1914. до 1918. године'', Беране 2018. и ''Русија и Црна Гора кроз вјекове'', Беране-Никшић, 2018. (Не) забољављени бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе (од 1690. до 1941.),Беране,2020.

Бавећи се проуочавањем историје српскога народа учествовао је на многим научним скуповима и округлим столовима. Објавио је значајан број текстова, чланака и прилога у многим листовима и часописима у земљи и иностранству, у којима се бори против фалсификовања историје српскога народа. Добитник је многих награда, повеља, плакета, захвалница, ордења и признања међу којима: награде ''21'' јул општине Беране за 2013. годину (које је добило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране чији је Горан Киковић тада био предсједник), награде за публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића (која носи назив ''Радомир П. Губеринић'', за 2015. годину), одликовање Златни орден првог степена ''Драгољуб Дража Михаиловић'' за несумњиве заслуге и допринос у одбрани Српства и Равногорства, као израз за рад, верност и постигнуте резултате и бројних других, плакета и захвалница, међу којима ''Велике повеље'' Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици, ''Велике српске повеље'' које му је додијелило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100. годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016. Добитник је Козачког-руског одликовања Светог Ђорђа, којег му је уручио козачки атаман из Москве Виктор Заплатин. Од 25. јануара 2018. када добија престижно признање од Савеза писаца Русије ''Златну медаљу А.С.Пушкина за вјерност слову и дјелу'', које су у Црној Гори поред њега добили Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и новинар и књижевник Бранислав Оташевић. Добитник је ''Косметске звезде'' за изузетне зслуге за новинарство у 2018. години које му је додијелило Друштво полицијских ратника Републике Србије 26.маја 2018. у граду Сталаћу. Од 27. јуна 2018. године је почасни грађанин општине Ћићевац у Србији. Од 22. aвгуста 2018. године проглашен је од предсједника Општине Нова Црња Пере Миланкова за почасног грађанина те општине у Војводини-Србија .

На Видовдан 2018. године Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању са сједиштем у Андријевици додијелило је на традиционалним Видовданским свечаностима у Беранама историчару Горану Киковићу, награду коју је ове године установило под називом ''Лазарево слово'', за истраживање из области Васојевића, борби на очувању српског језика и ћирилице као и за публицистичко-новинарски рад на афирмацији српске културно-историјске баштине у Црној Гори у протеклих петнаест година. Дана 22. октобра 2019. године на предлог Сретена Јовановића, помоћника градоначелника града Краљева, који је и добитник овог високог признања и Културно-историјског центра ''Српска круна'' из Крагујевца, који се бави очувањем националне културе Срба и промоцијом српског стваралаштва, доделиo је звање Српског витеза Првог реда историчару Горану С. Киковићу, потпредсједнику СО Беране. Ово високо признање које су између осталих добили предсједник Русије Владимир Путин, српски патријарх Иринеј, установио је краљ Србије Петар I Карађорђевић 1909. године. Сходно правилима о додјели, појединац, српски витез, може бити одликован само једном у животу. Плакета српског витеза се, иначе, додјељује ''за част, достојанство, витештво, славу и вечност имена српског''. Изузетност овог признања ''Српске круне'' и краљевске породице Карађорђевић најбоље дефинишу ријечи записане на повељи ''прецима поштовање -потомцима на знање''.

Jедан је од оснивача Српског културног центра ''Жупан Првослав''- Беране, члан УО од оснивања, од октобра 2003. до септембра 2005. Био је потпредсједник, а од 2005. до 2010. и вршилац дужности предсједника СКЦ-а. Био је предсједник и оснивач Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране од оснивања 2008. до 2014., од 20. Октобра 2019. године поново је предсједник овог друштва. Од оснивања јуна 2012. године је главни и одговорни уредник часописа за књижевност, историју и културу ''Глас Холмије'', који излази на српском језику и ћирилици у Беранама, члан је Издавачког савјета часописа ''Српско слово'' из Београда, био је члан редакције часописа за обнову српске културе и традиције ''Србобран''-Беране, члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању - Београд, Југословенске књижевне заједнице, Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици. Био је предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране од 21.12.2001. до 28.06.2014. Сада је почасни предсједник Удружења. Члан је Удружења новинара Црне Горе. Од 2. септембра 2017. године обавља функцију предсједника савеза удружења Српске Народне Одбране Васојевића и Лимске долине. Организатор је многих културних догађаја и традиционалних манифестација као што су: ''Савинданске свечаности'', ''Видовданске свечаности'', ''Дани сјећања на српске јунаке и добровољце'' и многе друге које обиљежавају славну прошлост наших предака и афирмишу српску културну баштину на простору Васојевића. У два мандата био је одборник у СО Беране и шеф одборничких клубова Српске листе и Нове Српске Демократије, а професионално је обављао дужност предсједника Скупштине општине Беране од 24. марта 2014. до 12. априла 2018.године. Од 23. априла 2018. волонтерски обавља дужност потпредсједника Скупштине општине Беране. Тренутно је управник ( руководиоц) спомен куће ''Војвода Гавро Вуковић'' у Беранама.Изабран је 1.децембра 2019. године за предсједника Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.

Вулко Шћекић је рођен 06. јуна 1953 године у Курикућама код Берана. Осмогодишњу школу је завршио у Лубницама, Гимназију ''Панто Малишић'' у Беранама, Правни факултет у Подгорици а правосудни испит у Београду. Своје стваралаштво објављује у књижевном часопису ''Поета'' из Београда и електронским медијима: поетабг (Београд), у ''Балканске зоре'' (Нова Варош), поезијесцг (Београд), ''Словословље'' (Беч), ''Пензонер''-у из Берана, часопису за књижевност историју и културу ''Глас Холмије'' из Берана и другим. Приказ његове књиге ''Богородично јеванђеље'' објављен је у књижевним часописима: ''Развитак'', Зајечар и ''Свитак'' Пожега, као и у електронским часописима: рукопис.Артија.нет, поезијасцг и поетабг.

Објавио је књиге:

- ''Богородичино Јеванђеље'', Глас Цркве Шабац 2010,

- ''Анегдоте о Шћекићима'', ''Пегаз'', Бијело Поље 2013. И

- ''Братство Шћекића - љепота Праискона'' ''Пегаз'', Бијело Поље 2018.,

а у припреми су књиге: ''Време Милости'', ''Азбучни Песмопој'' и ''У Сновиду са Лазаром''.

Живи и ствара у Мајданпеку и Курикућама код Берана. Изабран је 1.децембра 2019. године за потпредсједника Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.

Давид Лалић је рођен 28.10.1955. године у Цецунима, општина Андријевица. Основну школу учио је у Цецунима и Коњусима, гимназију у Беранама. Студирао је прâва на Сарајевском универзитету. Од 1992-2007 био запослен у Управи за одбрану РЦГ. У НАТО агресији и рату против Срба 1992-1999. године на просторима СФРЈ био на одговорној ратној дужности самосталног савјетника за оперативно планске послове и употребу јединица цивилне одбране на подручју одговорности Одсјека за одбрану Андријевица. Завршио је школу резервних официра пјешадије у Билећи и има чин резервног капетана прве класе. Истакнути је борац за права српског народа из познате традиционалне, интелектуалне породице и братства Лалићâ. Током студентских дана у Сарајеву дружио се са војводом Војиславом Шешељем и Момчилом Мандићем као и са српским васојевићким студентским лобијем у Сарајеву што је оставило на њега дубок траг па ће одредница у његовом животу постати борба против неправде и отпор непријатељу. Почео је да пише још као гимназијалац и студент и објављивао је стихове у ''Слободи'', ''Јединству'', ''Београдским књижевним новинама'', ''Стварању'', ''Јудексу'', ''Гласу Холмије''... Учествовао је на Струшким, Ратковићевим, Јудексовим вечерима поезије... Лауреат је многих награда за поезију - ''Ристо Ратковић'' у Бијелом Пољу, ''Бранко Миљковић'' у Нишу, ''Петар Стошић'' у Бечеју, пјесничком сусретима у Пријепољу, ''Вршачким књижевним сусретима'' и широм Србије и Црне Горе, као и на простору бивше Југославије. Пише књижевне критике и рецензије. Објавио је збирку поезије ''Сеобе''. У штампи му је збирка поезије '' Востани Сербије''. Заступњен је у неколико антологија и зборника. Члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању, члан Југословенске књижевне заједнице и члан њеног управног одбора. Члан Издавачког савјета часописа ''Глас Холмије''. Ради у локалној управи Андријевица од 2010. године. Живи у Цецунима и Андријевици. Изабран је 1.децембра 2019. године за секретара Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране

Вељко Бубања, рођен је 14.10.1929. године у селу Срђевац, општина Бијело Поље, у угледној српској породици, од оца Андије и мајке Милосаве, дјевојачко Шћекић. Основну четвороразредну школу завршио је у родном селу; седмогодишњу школу у Лозној, Учитељску школу у Ивнаграду (Беранама), Вишу педагошку школу (група историја-географија) у Нишу, а Филозофски факултет (група: Историја Југославије као први главни предмет и Општа историја као други главни предмет) у Скопљу. Часну мисију учитеља започео је послије одслужења војног рока, у Радулићима, срез бјелопољски 1. марта 1955. године. У тој школи је радио до краја 1954/55 школске године. У наредној школској години радио је у неподијељеној основној школи у Црнчи, да би потом био премјештен на дужност директора Седмогодишње школе у Личанима (Корита). На свој захтјев 1.септембра, 1957.прелази у Осмогодишњу школу у Лозној, гдје је 6 година изводио наставу из историје и географије. Од 1. септембра 1963. до 28. фебруара 1982. обављао је васпитно-образовне задатке у Основној школи ''Вук Караџић'' у Иванграду (Беранама), као наставник, помоћник директора ( 3 године) и директор школе (8 година).

Посљедњих 12 година радног вијекао радио је као просвјетни инспектор (надзорник) за Историју, прво за општине: Иванград (Беране), Рожаје и Плав, а касније и за остали дио сјеверне Црне Горе, Цетиња и Боке Которске. Активно је радио у друштвено-политичким организацијама, Удружењима и хуманитарним организацијама.

Био је предсједник скупштине самоуправне интересне заједнице образовања у Иванграду (Беранама), члан предсједништва историчара Црне Горе, члан предсједништва друштва за помоћ ученицима који заосталим у развоју, предсједник Актива директора школа општинâ Иванград (Беране), Плав и Рожаје. Био је рецезент уџбеника историје за Основну школу, сарађивао је у стручној и педагошкој штампи. За дугогодишњи рад у просвјети добијао је највеће оцјене. Добитник је већег броја признања и одликовања.

Секретар Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Регионалне организациеа Беране постао је избором на функцију 21.12.2001. и ту дужност је обављао до 10. јуна 2004., када се сâм повукао са те функције, али је остао члан Удружења. Као пензионер живи и ствара у Беранама, борећи се писаном ријечју против неистина и фалсификата. Објављује своје текстове у часопису Глас Холмије и листу ''Пензионер''.Изабран је 1.децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.

Милан-Мане Вукајлов Цимбаљевић, је рођен у Дапсићу код Берана. Основну школу завршио је у Дапсићу, а гимназију у Беранама. Завршио Вишу педагошку школу – група Математика. Радио у ОШ ''Радомир Митровић'' у Беранама као наставник математике. Бавио се друштвено-политичким радом у омладинским, синдикалним и партијским органима. Добитник је више награда и признања. Слика портрете, поезијом се бави од ране младости. Објавио је збирке пјесама: ''Ђак и нешто'', ''Узми књигу'', ''Књигу узми'', ''Тражим човјека'', ''Горски зов'', ''Грлице'', ''Сунцогледи'' и ''Колијевка''. Био је уредник листа за дјецу ''Искра''. Био је члан Савеза писаца аматера Црне Горе од 1978. Године. Објављује своје текстове у часопису ''Глас Холмије'' и листу ''Пензионер''.

Члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању-Андријевица, члан књижевне заједнице Југославије, члан Удружења новинара Црне Горе, члан Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране и предсједник секције за Дапсиће. Изабран је 1.децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.

Благоје Шарић, рођен на Благовести 1943. у Шекулару (уписан у матичне књиге рођених послије рата 18. марта 1943.), од оца Миличка и мајке Јелице, рођене Ралевић. Рано остао без оца којег су комунисти, заједно са братом Милорадом и синовцем Томом-Милојем Јосовим, стријељали негде у Словенији 1945. године.

Основну школу започео у Шекулару, а завршио је у Гњилану. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао на групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.

Учествовао на изградњи Ауто-пута три пута, проглашаван два пута ударником и једном специјално похваљен. Учествовао у београдским демонстрацијама против рата у Вијетнаму и у студентским демонстрацијама 1968. године.

Био члан Савеза комуниста од 1964. до 1987. године. Хапшен због пјевања пјесме „Ој, војводо Синђелићу...“, због чега је био осуђен на 29 дана затвора. На првим вишестраначким изборима биран за одборника у СО Беране у два мандата као члан Народне странке.

Ожењен Љубинком, дјевојачко Радевић, имају петоро дјеце: Тамару, Љиљану и Биљану, Драгану и Драгана. Пензионисан са 42 године радног стажа. Једну годину радио у Роћевићима крај Краљева, а остало у Школском центру у Беранама.

Написао књиге: ''Историјске стазе Шекулара'', Бијело Поље, 2005., и ''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'', (као коаутор са Гораном Киковићем, професором историје), Беране 2010. Живи у Беранама и Шекулару.Члан је уређивачког колегијума часописа ''Глас Холмије''. Објављује своје текстове у часопису ''Глас Холмије'' и листу ''Пензионер''.

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране у склопу својих редовних активности организовало је 15. фебруара 2012. секцију удружења за подручје Шекулара и за секретара именовало Благоја Шарића. Изабран је 1.децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране

Душан Поповић, рођен је 19.03.1948. у Лушцу код Берана од оца Миливоја и мајке Рабије, дјевојачко Вучељић. Основну школу и гимназију завршио је у Беранама. Вишу педагошку школу завршио је у Призрену, смјер српско-хрватски језик и књижевност. Радни вијек отпочео у беранским основним школама ''Вук Караџић'' и ''Вукашин Радуновић'', а од 1976. до 1995. ради као наставник српско-хрватског језика и књижевности у Основним школама у Гусињу и Мурини. Од 1995. заснива радни однос у основној школи ''Доња Ржаница'',из које одлази у заслужену пензију. Живи у Лушцу код Берана. Потомак је ратног добровољца, оца Миливоја Поповића из Лушца код Берана, а у доба пред балканске ратове и великих јунака какав је био Поп Максим Поповић, познатији као Поп Лужац.

Именован је на Видовдан 2012. од стране Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране за предсједника Лужачко-Долачке секције,а од 2014.године обавља функцију потпредсједника Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране . Објављује своје текстове у часопису ''Глас Холмије''. Изабран је 1.децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.