Беране у Краљеву, да Српство живи у слободи!
Упркос пандемији: Беране у Краљеву, да Српство живи у слободи!
У организацији Града Краљева, Српског историјско културног друштва “Никола Васојевић“ из Беране и Музеја Града Краљева одржана је културно историјска манифестација “Пријатељски и братски сусрети кроз градове и мјеста Србије“.
У Краљеву је делегацију из Васојевића 12.марта дочекао помоћник градоначелника Краљева Сретен Јовановић. И то само како он умије. Сретен је и берански зет а уз то је како сам каже “пореклом“ из Васојевића.
–Имајући у виду све речено није се штедио да нас дочека како то само раде права браћа и пријатељи.Зато смо и наше сусрете које се одржавају већ неколико година назвали “Пријатељски и братски сусрети кроз градове и мјеста Србије“. И они су стварно то. Имали смо лијепо посјећену промоцију у Музеју града Краљева. Скуп су поздравили замјеник градоначелника Вукман Ракочевић, помоћник градоначелника Краљева Сретен Јовановић и директор музеја у име домаћина Дарко Гучинац. Имали смо и врхунске стручне говорнике као што су: проф.др Славољуб Ђукић,који је говорио о књизи Горана Киковића „Не заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црне Горе од 1690. до 1941. године“ и часопису Глас Холмије, док је доктор историјских наука Драгољуб Даниловић говорио само о књизи и био је конференсије вечери.На промоцији су говорили и Васојевићи:Бранислав Оташевић, Давид Лалић и Горан Киковић.И наравно млади гуслар Синиша Петрић,који је снимио свој први ЦД, саопштили су представници Друштва „Никола Васојевић“.
Са скупа у Краљеву
Проф. др славољуб Ђукић је истакао да се књига Горана Киковића појавила као наручена, у правом тренутку времена садашњег у којем на црногорском простору васкресавају интегрално и српство и светосавско православље.
–Примарни циљ сваког рецензента, па тако и промотера је – да, поред стручне оцјене квалитета књиге, обликује фабулу о личностима и догађајима, која треба да мотивише читаоца за читање. Међутим, историографске садржаје је мало теже фабулизовати, али у најкраћем се може рећи – да ова књига својом формом и садржином поступно и надахнуто уводи читаоца у проблематику и истовремено анимира његову пажњу – за читање, али и за памћење. На почетку у улози мотоа је пјесма „Васојевичко коло“ краља Николе којом се метафорично величају васојевићко племе, бојеви, војвода Миљан Вуков – и тиме одаје захвалност за њихов допринос у ослободилачким ратовима на васојевићком простору, којим се оновремена Црна Гора и територијално прошири. У цјелини гледано, може се рећи – да је књига писана методолошки и аршином историографске истине, уз позивање на укупно 100 назначених извора. Скоро да нема штива о којем се не помиње бој, односно ратовање којима се бранила родна груда завичаја, право на живот, светосавско православље, а тиме и српско писмо, култура и обичаји. У тим временима сваки физички способан мушкарац је морао бити спреман за борбу у свако доба дана и ноћи. Са пушком је лијегао и са њоме се ујутру будио, како то записа руски филолог, публициста и путописац Павел Апостолович Ровински, познат под именом Павле Рус, који је пуних 27 година провео у Црној Гори. И за све вријеме припрема и борбених дејстава око Плава и Гусиња 1879/80. Ровински је био са српским борцима на терену, након чега је објавио књигу о Новшићком боју, о којој ће читалац моћи да прочита нешто и у овој књизи. И у свим бојевима, без изузетка, васојевићки и горњеполимски борци су имали неупоредиво бројнијег и наоружанијег противника, па су се довијали на разне начине – те опет односили побједе и улазили у историју. И сваки бој је био у нечему специфичан, а неки добише и епитет легендарности (на Рудешу-1862, Масларском кршу у Ломном Шекулару-1876, Буковој пољани и Доњој Морачи – 1877….). Наравно, било је и изгубљених бојева, али сваки бој има за последицу жртве на обје стране. А васојевићки и горњеполимски борци су и тада били морални побједници, јер није поклекнуо њихов морал и борбени дух. Такав је случај био код чувеног Боја на Новшићу, истакао је проф. др Славољуб Ђукић.
Он је појаснио и да је вријеме балканских ратова захтијевало тактичније ратовање, па су и васојевићки и горњеполимски борци као саставни дио регуларне војске Црне Горе примјењивали оперативнију војну стратегију са својим командним кадром на челу.
–Тако Горњовасојевићка бригада најпре поруши турска утврђења око Плава и Гусиња, а затим без борбе свечано уђе у ове вароши, због којих Црна Гора изгуби Бој на Новшићу 1879. и имаде велике губитке. Свечано и без борби уђе у Беране и Доњовасојевићка бригада, након што савлада све низамске положаје око Берана, и блокадом Берана присили турски гарнизон да се повуче у правцу Рожаја. А потом, скоро без предаха, у незауставном замаху васојевићке бригаде и горњеполимски батаљони у саставу Источног одреда, наставише војна дејства према Метохији – преко Рожаја и Ругове ка Пећи, и преко Ђеравице ка Дечанима, Јунику и Ђаковици, у која мјеста такође уђоше без значајнијих отпора, те се на средини Ђаковице сретоше са борцима Ибарске војске, којим чином би ослобођена читава Метохија и припаде Црној Гори. Мојковачка битка и изузетно тешка борба за Беране у Првом свјетском рату које је оновремена српска Црна Гора водила против аустроугарске војске и тиме штитила одступање србијанске војске кроз своју терииторију према Албанији 1916. године – су примјери жртвовања брата за свог брата, и најбоља су лекција однарођеној власти данашње Црне Горе. Ево једног инсерта из дневника Василије, кћерке Јанка Вукотића која га је за све вријеме рата пратила: „Све тријешти од експлозија и ратних поклича. То Доњовасојевићка бригада бије одлучујући бој – јуриша прса у прса, брани сваки кров, сваку капију, сваку улицу… Пажњу ми привукоше рањениици које пронијеше на носилима. Један је рањен у груди, тешко, крв пробијса завоје, другом десна рука виси. Али, нема јаука, нема чак ни уздаха….“ Налазим за сходно да из ове књиге поменем и Комитски покрет у Црној Гори који је формиран након капитулације Црне Горе (1916), јер је исти одиграо изузетно важну улогу у заштити српског живља под швапском окупацијом. На челу тог покрета био је ђенерал Радомир Вешовић, а најистакнутији комита у Горем Полимнљу бјеше Бошко Ђуричанин из Плава. Они и дочекаше ослободилачку српску војску 1918. године и са њима заједно узеше учешћа у ослобађању Црне Горе. То је историјска аксиома која демантује дукљанске академике који у спрези са компромитованом актуелном влашћу на сваком кораку фалсификују историју Црне Горе и проглашавају ослобођење 1918. године – окупацијом Црне Горе од стране Србије. Е зато је ова књига средство које се аргументима супроставља тој болесној манији актуелне власти у Црној Гори, због које се и десио Крсни ход у виду литија „које су рекле све без иједне ријечи , у којима је вјерни народ Црне Горе пронашао бесмртни одговор, а нама преостаје да му се поклонимо, захвалимо и честитамо“, рече Матија Бећковић. У том знаку је и ова књига – са поруком незаборава, закључио је проф. др Ђукић.
Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори, нагласио је да књига биљежи и описује све оне (не)заборављене бојеве и битке које су водили Васојевићи, Шекуларци, Величани, Србљаци, Ашани и сви други етноси који су живјели на простору “од Ножице до Љешнице“.
–Пошто званична црногорска историографија намјерно заборавља важну улогу ратника са ових простора и нигдје их не спомиње у уџбеницима историје, дошао сам на идеју да као историчар на једном мјесту саберем и опишем све ратове, бојеве, битке и буне које су наши преци водили за своју слободу, за слободу Црне Горе и српског народа, како би за потомке сачувао и употпунио им њихово сјећање на своје претке, који су готово три вијека водили непрестану и огорчену борбу како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик и српску народност, рекао је Киковић.
Из Краљева
Он истиче да колико су имали храбрости ратници са простора Васојевића говори податак који износи Миодраг С. Јоксимовић да су се Турци чудом чудили како ови ратници весело иду у смрт. То је Турке у појединим ситуацијама обесхрабривало. Дијелом и због тога, тек храбрим Васојевићима није било немогуће да у окршајима побију на стотине анадолских војника уз своје минималне губитке, као на примјер у бојевима на Полици и Љешници 1854., Рудешу код Берана 1862., Бучу 1875., Шекулару и Бучу 1876., Буковој Пољани, Морачи и Јеловици 1877. … Толика храброст ових војника и њихово схватање смрти, једино се може протумачити оним епикурејским схватањем да “смрт није несрећа за оног који умире већ за онога који остаје“.
–Сагласан сам са том оцјеном др Петра Рмуша, чији запис постоји у овој књизи, да је, покушавајући да преживи друштвено-историјску стварност условљену турском окупацијом и терором, Црна Гора била огрезла у крваве бојеве и сукобе. Током 18. и 19. вијека историја биљежи: битку на Цареву Лазу 1712., борбу на Трњинама 1717., борбе на Предишу и Бјелицама 1756., турски напад на Црну Гору 1768., Махмут-пашин напад на Црну Гору 1785., битку код Височице, 1795., битку на Крусима 1796., турски напад на Пипере 1811., битку на Љуботињу 1812., напад босанских Турака на Морачу 1820., борбе на Космачу са Аустријом 1838., борбе на Косову Лугу 1839., црногорске борбе према Херцеговини (1838-1842), Омер-пашин напад на Црну Гору 1853., битку на Граховцу 1858., битку на Вучјем долу 1876. Од бојева у Васојевићима којих је, заиста, одвише било током читавог 19. вијека ваља поменути битку на Полимљу и Превији 1862., битку на Рудешу 1862., бој на Шекулару 1876., бој на Буковој пољани 1877., битку на Новшићу 1879. и друге устаничке борбе до коначног ослобођења свих крајева од Турака. Васојевићи су се ујединили са осталим српским етничким заједницама Шекулара, Велике, Горњих Села, Штитара, Брзаве и Фемића Крша и заједно пришли Црној Гори. Територија Васојевића тада је имала седам капетанија, административно-територијалних јединица. Проглашење о сједињењу са Црном Гором овјерено је на великом народном сабору код Ђурђевих Ступова 1857. године, на Васкрс. Спајање Васојевића са Црном Гором војвода Миљан је сматрао најбољим интересом читавог Српства. Због тога га је војвода Марко Миљанов назвао „косовским војводом“, додао је Киковић.
По његовим ријечима одавно је историјска наука утврдила истину да је простор Васојевића био нераскидива спона између Рашке и Зете, али данашња монтенегринска “историческа литанија над окупираном Црном Гором“ (како је то већ духовито примијећено) жели да ту чињеницу дезавуише и склони, посебно из образовног процеса у школама.
–Академик Миомир Дашић недвосмислено каже: “Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом“. И наставља: “На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора“. Нико не може данас омаловажавати историјски допринос Васојевића, који је неупитан: “У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе“. Зато се према нашим прецима морамо опходити са поштовањем и захвалношћу за све велико што су нам оставили за собом, прије свега за слободан живот, који је након вишевјековног ропства под туђином постао неотуђиви залог будућег трајања. Свако политикантско и плиткоумно редефинисање историјске истине у корист некаквих вајних “евроатлантских интеграција и лидерства међу државама на Западном Балкану“ изазива само подсмијех и стрепњу да садањи нараштај својим чињењем не доведе у питање тековине величанственог дјела наших предака. Прва жеља ове и свих мојих претходних и будућих књига јесте да будемо свјесни те свете истине и да не допустимо никоме да се поиграва са једином историјом коју имамо – историјским подвигом Српства да живи у слободи, закључио је Киковић.