Беране: Одржано вече историје и традиције, Васојевићи стопама Светог Саве!

У Беранама је у организацији савеза српских удружења “СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ“ (Удружење добровољаца ратова до 1918,њихових потомака и поштовалаца Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору -Андријевца и Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“- Беране ) у оквиру традиционалне кутрурно-историјске манифестације “Дани сјећања на српске јунаке и добровољаце“ у сали Скупштине Општине Беране, одржано је традиционално “Вече историје,традиције,гусала и сјећања на наше претке“- и промоција књиге историчара Горана Киковића „Светосавље у Црној Гори и Васојевићима″.

У програму су учествовали: Бранислав Оташевић,књижевник, Горан Киковић , историчар, пјесници: Дарко Јововић, Давид Лалић, Милан Цимбаљевић, Вулко Шћекић, Радован Обрадовић и Радоје Мишковић.гуслар,Боривоје Делетић а скуп је поздравио и похвалио рада Удружења окупљених око СНО Васојевића угледни берански гинеколог др Радован Асановић. Суп је на почетку поздравио Предсједник Удружења добровољаца Беране и Миличко Трифуновић и пренио поздраве од побратима Удружења добровољаца из Војвода Степе.

Публициста и пјесник Давид Лалић,је о књизи Горана Киковића “СВЕТОСАВЉЕ У ЦРНОЈ ГОРИ И ВАСОЈЕВИЋИМА“ истакао следеће:

Уважена господо, помаже Бог!

Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору, Удружење ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца 1912-1918. и Српско историјско културно друштво “Никола Васојевић“ су култне и изворне чланице, са вишедеценијском традицијом, “Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине“, чији је предсједник Горан Киковић и синоним су отпора дукљанизацији Васојевића, највећег српског племена, које се на “тренутак“ одрођено, вратило својем генетском огњишту.

Послије славне Немањићке историје и Душановог царства, Срби су преживјели пет стотина Данака у крви, жуту Аустроугарску монархију и нацистичку Њемачку.

Ипак, злочинац се вратио на мјесто злочина 1992-1999. године, бруталном злочиначком агресијом, деветнаест најмоћнијих економски и војно, земаља фашистичке НАТО организације, у односу снага 1:800 у корист агресора, у највећој до тада употријебљеној сили на неку земљу.

У часном и херојском отпору, у којем нијесмо поражени, насиљем нам је отета кућа у којој смо поникли, Света српска земља Косово и Метохија. У крви су отете српске земље Босна и Херцеговина, Српска Крајина, Далмација, Лика, Горски Котари, Кордун, Козара, Банија, Славонија, иако су Срби старосједиоци на тим просторима.

У сулудој антисрпској хистерији, нијесмо прихватили ропски менталитет. Постали смо свједок истине о великој несрећи српског народа, погрому библијских размера. Дали смо активну подршку својем распетом, закланом, раскомаданом српском народу.

У тим условима, као традиција и завјет, грунуо је отпор Гебелсовој варијанти деспотског режима на власти и његовој колективној, шизофреној трансформацији од витештва до срамоте и издаје српских националних интереса.

У овим удружењима, на чијем челу су Горан Киковић, Бранислав Оташевић, Микан Перовић, Вулко Шћекић и Миличко Трифуновић, вођени вјерским и патриотским инстиктом, пером и песницом , обзнанили смо истину о јуначком времену, најславнијем периоду српске историје, добу када су живи завидјели мртвима, о којем се доскоро, седамдесет година, говорило шапатом.

Покренули смо часопис за историју, књижевност и културу “Глас Холмије“, који већ десет година излази на ћирилици и српском језику, чији је главни и одговорни уредник Горан Киковић. Објавили смо много књига, ућуткали примитивни коалициони хук режима о фалсификовању и затирању историјских и културних вриједности српског народа.

У условима потирања српског идентитета и историје, власт успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, наметнула је мит о великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никад није кажњен.

У насиљу деспотске олигархије на власти срушено је достојанство српског народа, српски национални корпус вриједности, вјера, језик, писмо, Косовски завјет, на којем је утемељена Црна Гора. Репресијом је сузбијена свијест о драми српског народа.

Екстрмни режимски нарцизам, апокалиптичну економију, отворену диктатуру, брутални капитализам, није било могуће издржати. На крају, кидисали су на рушење канонског предања вјековног постојања Српске православне цркве, стварајући новог човјека антисрпског расисту, заборављајући зулуме и злочине Турака, Шваба, Трећег нацистичког Рајха, усташа, Шиптара, агресију на Југославију и Савезну Републику Југославију и ослободиоце Србе, представљајући као противнике и непријатеље олигархове насеобине.

У суноврату једног бесудног времена, у “Бесудној земљи“, у којој је шизофрена идеологија располутила један исти народ и од њега направила два, бљеснула је идеја из историјске ризнице Горана Киковића: “СВЕТОСАВЉЕ У ЦРНОЈ ГОРИ И ВАСОЈЕВИЋИМА“,

са јединственим историјским језгром духовне орјентације српског народа.

Горан Киковић, борац по ратном инстикту а емотивац у носталгији и узвишености , понирући у тмине вјекова, негујући слободарску традицију Срба, не скидајући короту шест вјекова, са пренаглашеном хришћанском врлином патриотизма за српску земљу, својом дванаестом књигом нам представља Васојевиће у борби за српску православну цркву у периоду 2019-2020. године, у “Побуни светаца“.

Код нас постоје, деценијама, тимови који константно раде да избришу историјски траг о Србима и њиховом језику. Врхунац културно-духовног геноцида је фалсификована историја Срба, којој је циљ да заташка и уништи српски идентитет. Уведени су стереотипи и импровизација у култури, сломљени најјачи карактери, на српску православну цркву кидисали нововјерци и од словенске “Ћерногорије“ створили латински “Монтенегро“.

Књига Горана Киковића је аутобиографија самог писца, гдје наспрам себе, Шантићевским родољубљем, поставља данашњу Црну Гору, потопљену у бешчашће, лишену витештва, ропског менталитета. Ова књига је снажним спектром емоција везана за Бога, јер су Бог и Горан Киковић род рођени, јер су Бог и Српски сој Гораново станиште, она изви искра притајеног гнијезда слободе.

Горан Киковић, одбрану од окупације српског народа креће од цркава Српске православне цркве, од поуздања црквених звона, од првака братственичких, од гласних народних јуначких одјека “Не дамо светиње“ и мудрих подвига, од јасног сазнања да више узмака нема. Родољубље је постало изричита црта његовог карактера, у намјери да се чврсто закорачи на пут просвјетљења, вјечном Христовом свјетлошћу и путу спасења српског народа.

Ова књига је “Колекција свједочанстава о одбрани православних светиња“ како ју је назвао рецензент Дамјан Ћулафић, а његово преосвештенство митрополит Јоаникије загрмјети “Зло ће бити побијеђено“! Запријетила је и Српска народна одбрана “Под хитно да ослободите владику Јоаникија из Миловог казамата“.

Кренуле су литије и молебани у Васојевићима-устало је и старо и младо.

Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине је, са Световасилијевског сабора у Никшићу, декларацијом позвала: “Сви Васојевићи и Полимљани уз владику Јоаникија и Српску православну цркву“.

Литије су масовно подржали интелектуалци, преко шездесет љекара из Берана, упркос удару власти због изражавања личних увјерења, дајући подршку љекарима из Никшића, адвокати из Берана и Плава као и просвјетари Васојевића, њих 282 …

И народ је прославио своју величанствену побједу: запријетили су и пјесници:

ДОРАТУ

Наше је дао тиранима! О Саваоте!

Пепео отаца наших у гета, у резервате!

О, лажни распопе, у ништавној ризи, сатанин накоте!

Не можеш све Дорате! Дорате! Дорате!

Режиш, с корита псећег мрака и бруке,

Загорском месару најамни брате,

С Кривомозгим си родио пасјалуке,

Не можеш све Дорате! Дорате! Дорате!

Змијским отровом, безвјерно, проламаш груди

Старијој браћи, с огњиштем под Карпате,

И кад си пас, човјек буди,

Не можеш све Дорате! Дорате! Дорате!

Отимаш храмове Богова и ћивоте!

Подмукло скрнавиш српску Библију! Разбрате,

Сијевом ножа наше украо, па њима дао! О Саваоте!!!

Главом ћеш у зобницу Дорате! Дорате! Дорате!-рекао је Лалић у својој пјесми коју је на крају прочитао.

Бранислав Оташевић,књижевник и новинар је овом приликом истакао следеће да је Киковићева књига утемељена на историјским чињеницама:

“Долина Лима представља окосницу око које су настали, развијали се и ширили српска средњовјековна држава и њена обиљежја. Тиме је умногоме допринио и природни положај овога предјела, из кога се лако доспије-вало до Јадранског приморја на западу, црноморског басена на истоку, Подунавља на сјеверу и Средоземља на југу. Око ове окоснице концентрично су се међусобно повезивале и друге области, које су улазиле у састав српске средњовјековне државе.

О значају Полимља у консолидацији српског средњовјековног етничког језгра и развоја српске државе, посебно у вријеме Немањића и епохе које су потом слиједиле, свједоче бројни културно-историјски споменици који су равномјерно разасути по долини Лима и његовим прибрежним странама, од његовог извора из Плавског језера па до ушћа у Дрину код Међеђе, недалеко од Вишеграда. Због тога се Полимље из милоште могло с разлогом назвати Српска Света Гора. Неки хроничари кажу да је Јован Крститељ знао за Лим и Полимље “не би крстио Христа на Јордану, него на Лиму“.

Културно-историјски споменици у долини Лима претрпјели су након продораТурака у ове крајеве знатна оштећења и разарања. Због тога је било крајње вријеме да се овом културном благу велике историјске и научне вриједности посвети дужна пажња са археолошког, историјског, историјско-умјетничког, етнолошког и архитектонског становишта. Из тих разлога су неки од ових споменика добили свој првобитни изглед. Међу њима је Света Тројица у Брезојевици код Плава, Шудикова и Урошевица код Берана, Свети Лука у Калудри код Берана, Давидовица и Куманица код Бродарева, а у току је и обнова и реконструкција манастира Светог Ђорђа у Мажићима, манастира Пустиње, пусте цркве у Сељашници и манастира Давоље код Пљеваља. Већина ових послова је завршена. Поред цркава и манастира, у долини Лима очувала су се и друга знамења која свједоче о консолидацији српског етничког језгра на овим просторима. На то подсјећају имена старих српских жупа, Плавске жупе, жупе Зла ријека (Комска жупа), жупа Будимље, Брсково, Љубовиђа, Црвена Стијена, Звјезд и друге. Територијално-организациони облик Срби су донијели из своје старе постојбине.

На овим просторима су се развили градови Градац код Гусиња, Градац и тврђава на ушћу ријеке Комораче у Лим, Челиград у плавској жупи, Градац изнад Зле ријеке код Андријевице, Градац у Будимљи, Соколац у Злојријеци,затим Водице, Милешевац, Ковин, Оштрик, Јагад, Сјеверин и други. Код манастира и цркава биле су караванске станице, а недалеко од њих тргови и пазари на којима се окупљало околно становништво ради подмиривања својих животних потреба, набавке, размјене и продаје робе. Примјери за то су Крушево код Гусиња, назван трг, пазар у Метеху код Плава, Никољ пазар код Бијелог Поља, Брсково, Пријепоље, Прибој и др.

Географски положај Полимља одликује издвојене заклоњене долине одвојене клисурама и разштићене планинским ободом, са низом жупских предјела од Плава на југу, преко жупе Будимље, Љубовиђе, Црне Стене и Дабра до ушћа Лима у Дрину. Дуготрајна и уређена српска држава и црквена организација пружала је томе подручју политичку стабилност и економски просперитет. Полимље је било испресијецано подужним и попречним правцима којима се кретао промет људи и робе из приморских градова, највише Дубровника и Котора, према српском залеђу и даље према истоку и југу са многобројним варијантама два главна пута од Дубровника за Полимље, подрињског, тзв. виа Дрине или виа Босне и другог преко Никшића, познатог као виа Јесера или виа Анагасти.

Од Плава су путеви водили за Метохију, Косово и Македонију, а из данашње Приштине гранали се у једном правцу према Нишу, Софији, Једенама и Истанбулу, Константинополису, Станболу, Констатином граду – како се у ком периоду звао) а други према Солуну.

На Лиму и његовом сливу постоји више цркава и манастира посвећених Светом Николи, заштитнику вода и морепловаца. Управо због тога што је и у овом крају најраспрострањенија слава увијек била о дану Светог Николе, многе цркве су грађене и посвећиване управо том Светитељу. Међу њима су у Војном селу код Плава, Никољцу код Бијелог Поља, Подврху, у Бањи код Прибоја. Насеље Никољац је такорећи предграђе Бијелог Поља, дијели га од града само ријека Лим. Но, име Никољац, било да је ријеч о цркви или насељу, старије је од Бијелог Поља. Па се овај град, осим по цркви Светог апостола Петра препознаје и по Никољцу, јер је старо насеље или трг познат из дубровачких докумената као Никољ пазар. А сама црква коју неки истраживачи зову и манастиром позната је по првој и веома богатој преписивачкој школи. Било је то и прво манастирско насеље са својим посједима и веома богатој преписивачкој школи. У которским списима се помиње као трговачко мјесто. Полимље чини и знатан дио Немањине очевине, јер су двије њихове задужбине на Лиму. Свети Сава је дијелио српску земљу на “јепископије“ и постави за Полимље два “јепископа“. Једнога у Дабру, за средње и Доње Полимље, а другога у Будимљи за Горње Полимље. А када Свети Сава премину, тијело његово би смјештено у Милешеви у Полимљу.

Многи научници су проучавали црквени и државни живот у Полимљу од доласка Немањића до данашњих дана, али све што је записано није ипак сачувано, а што је сачувано говори о веома развијеном црквеном и државном животу на “Светим водама Лима“. Дио тога је недоступан широј читалачкој, па и научној јавности, а дио се још увијек истражује и проучава. Као организационе јединице овдје се међу првим помињу Плавска жупа, жупа Будимља, Милешева, Дабар, жупа Љубовиђа. А Љуба Ковачевић помиње и жупу око рудника Брсково као Брсковску жупу, код данашњег Мојковца, коју позивајући се на њега помиње и Велиша Крсмановић. Жупе су постојале и код Старих Словена као економско територијалне јединице које временом губе племенски карактер.-казао је Оташевић.

Аутор афирмисани историчар Горан Киковић је истакао следеће: Да бисмо помогли људима да знају о чему је овдје ријеч, морамо почети са фундаментима који су неспорни када се елаборира ова тема, а које сам и ја као дугогодишњи члан редакције “Србобран“-а, беранског листа за обнову српске културе и традиције, јавно објавио као своје истраживање на ову тему у октобру 2001. године под насловом “О аутокефалности цркве“. Није на одмет поновити кључне принципе које нико не може дерогирати па ни политички мисионари, атеисти и комунисти, који јуријашу на све српско како би помогли новим колонизаторима чије су уцијењене слуге. Прво питање, које се не може избјећи, јесте: чиме је мотивисана дрека новопечених црногорских аутокефалиста, питао сам се на почетку свог горепоменутог текста и одговорио једином могућом њиховом инспирацијом – несумњиво је да су пиони у игри злочиначке папске државе која наставља свој прљави рат против православља. Ватиканска агресивна пенетрација у Македонији, Прибалтику, Украјини, Русији па чак и у Грчкој, очигледна је и не треба је посебно доказивати. То је наравно сфера политике, а не права. А шта каже црквено прâво?

Свака црква која тражи аутокефални статус може га добити од Мајке цркве, тј. од цркве у чијем је саставу. Ако од ње не добије сагласност, ниједна је православна црква не може признати. Типичан примјер је Македонска православна црква, коју осим Ватикана не признаје ниједна православна црква, јер није добила од матичне Српске православне цркве сагласност за аутокефалност.

Црногорска митрополија се налазила у Српској патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа ИИИ укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално, али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности. Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта црквеног права. Зашто у то вријеме није тражена аутокефалност црногорске цркве сасвим је јасно: за разлику од данашњих уцијењених сепаратиста, ни Црногорска митрополија ни владарска династија Петровић Његош није служила туђим интересима, него јој је живородни циљ био обнова српске државе и Српске православне цркве са сједиштем у Пећи. Цетињска митрополија је била једина епархија у оквиру укинуте Пећке патријаршије која је сачувала своју слободу и остала непотчињена ни према Цариграду ни према Москви, па се се њени митрополити осјећали као прави насљедници српског патријарха, носећи титулу егзарха (чувара, надзорника) Светог Трона Пећке патријаршије, у периоду 1766-1920. године.

Овдје ћу навести да су све владике (митополите) из куће Петровић Његош завладичили или рукоположили Српски патријарси, или други високи достојанственици Српске цркве. Па идемо редом:

Владику Данила завладичио је Српски патријарх Арсеније Чарнојевић(Црнојевић) у Сечеју (Угарска).1700 године.

Владику Саву је 1719.године,увео у чин митрополита Патријарх Пећки Мојсије Чурула.

Владику Василија је 1750 завладичио Патријарх Атанасије Гавриловић.

Владику Петра И завладичио је у Сремским Карловцима 1875. Митрополит Мојсије Путник

Владику Петра ИИ је рукоположио за архимадрита на граници турско-црногорској, митрополит Призренски Хаџи Захарије

Зато је неопојано смијешно и крајње неозбиљно да данас било која свјетовна власт “зацрта у својој агенди“ проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може “опослити“. Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива “аутокефалном“, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола И, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био “аутокефални митрополит“, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове Српске православне цркве и српског патријарха!

Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова:

– да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),

– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),

– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),

– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),

– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.

Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, те да Црногорска митрополија није никакава “Црногорска аутокефална црква“ која им је тек тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Свети Василије, а не грађанин Острошки постоји читав вијек прије него је Црна Гора постала држава, чак и да узмемо да рачунамо од 1796. (битке на Крусима) или 1858. (битке на Граховцу) а не од Берлинског конгреса 1878. године! Утврђивањем ко је градио црквене храмове по Црној Гори партијска комисија ДПС мора доћи до података да су их све подигли српски великаши, а да су их Турци поробили у једном (дужем) периоду историје и како ће то данас успјети легално конфисковати у корист државе када нема објекта који је она држала за своје, јер је по сваком демократском законодавству – црква одвојена од државе? Карл Шмит такво нормирање назива “примитивним правом“ а Црна Гора је “кандидат за улазак у Европску унију“, убјеђују нас, па баштини позитивне тековине међународног јавног прâва – поштујући канонско односно црквено прâво, казао је аутор Киковић.