АРАНЂЕЛОВДАН КРСНА СЛАВА У ВАСОЈЕВИЋИМА

АРАНЂЕЛОВДАН КРСНА СЛАВА У ВАСОЈЕВИЋИМА

Како се слави Аранђеловдан?

Сем што сматрају да су једнога рода, односно да им је поријекло заједничко односно заједнички предак, Васојевићи славе св. Арханђела којег су славили и у доба Немањића, Васојевићи славе и Алесандровдан и Светог Саву. Наш истакнути етнолог др Петар Влаховић наводи да по Вуку слава често упућује на братство или племе, а не само породицу. Како Вук каже братство слави исту славу-празник који би се колико-толико могао повезати са општенародним славама тј. завјетинама. Становништво се по славама често и рођака. Шта у ствари представља слава и зашто Васојевићи славе баш светог Аранђела, није у потпуности расвијетљено? Слава је предмет обимних проучавања. У том смислу грађа коју је сакупио Вук је од посебног инереса. Мишљења о томе шта представља и колико је стар обичај славе су подијељена. Први помен славе датира још од 15. августа 1018. године и то у околини Охрида. Веже се за војводу Ивца, последњег изданка некадашње моћне Самуилове државе и отпор који су његови сународници пружали византијској империји. По Вуку Стефановићу Караџићу слава је обичај везан за кућу, домаће огњиште, за здравље и напредак породице. Поред тога за славу су извођени различити народни обреди. Изгледа да салва није ни српски ни православни специфитет. Српски јер је не славе сви Срби, а православни јер је нема код Руса, Грка, Бугара и Румуна. По Вуку име је дошло по првом крштењу родоначелника приликом преласка у хришћанство. Према слави, како пише др Јагош Вешовић, Васојевићи имају посебан пијетет и поштовање. Домаћин не позива својту, пријатеље и остале чланове уже или шире породице него они долазе сами и то је тако уобичајено. Позива само другоплеменике који живе у истом или другом мјесту, а који му нису никаква својта, тек само познаници. Уочи славе увече почну долазити пријатељи, кумови и званице којима је далеко, а који не би могли стићи на вријеме не само крсно име. Домаћин званице срета испред куће. Ту се љубе и они му честитају крсно име. Онда их он уводи у кући и послије поздрава са члановима породице домаћин их нуди ракијом и кафом. Пред вечеру, домаћин припали стетитељу свијећу и чита молитву а сви стоје гологлави око трпезе. Затим узима здравицу и испија у славу крсног имена. На дан славе долазе гости из оближњих мјеста. Домаћих их срета са здравицом, а они му честитају. Онда их уводи у кућу и сједају за постављеном трпезом. Гости у разговору пију и мезете до подне, а онда ручају. Најстарији од гостију, највиђенији или најважнији по чину, вади здравицу и пружа је домаћину и сви му захваљују на дочеку. Пошто се заврши тај церемонијал сједају и једу. Домаћин остаје на ногама гологлав и нуди госте ракијом. Затим сједа за софру на другом челу трпезе. Обједујући домаћин стално погледује да гости буду добро услужени. Млађи дворе и служе. У Лијевој Ријеци пошто се заврши ручак обичај је да домаћин да својим гостима носећи здравицу у руци, иде у домове ближих сусједа који тог дана славе. При уласку у кућу јављају се ријечима “Ко ми је здрав” и ко први одговори: “Ја са дружином!” тај и добија здравицу. Пошто са узајамним посјетама заврше сељани се сакупе у некој од највећих кућа и ту проведу остатак дана. При вечери месо се дијели по чувењу. “Глава глави, плећка харамбаши...” Послије вечере поново се скупљају на сијело где остају до јутра. При растанку гости иду по домовима својих домаћина на спавање. Гости који су из ближњих мјеста полазе кућама, а који су из далека остају тога дана. Трећи дан полазе поздрављајући се и захваљујући на дочеку.