Пише Мирко Вукићевић ''АНДРИЈЕВИЧКА СВАКОДНЕВНИЦА''

АНДРИЈЕВИЧКА СВАКОДНЕВНИЦА

Пише Мирко Вукићевић

Мало је градских насеља у Црној Гори која данас имају поразнију статистику од Андријевице по одливу талената и младих. Главни разлози за ово масовно исељавање су тешко запошљавање оних који не припадају партији на власти, ниске зараде, лоши услови рада, низак животни стандард... Мотив за исељавање је жеља младих људи да нађу посао у струци, да имају услове за рад достојне човјека за посао који обавља и добијају пристојне зараде. Шта рећи о ситуацији према заштити власничких права.

Млади радије бирају државни посао него што су спремни да се упуште у ризик сопственог посла у приватном бизнису. Због тога млађи у одласку из Андријевице виде једину шансу да себи обезбиједе сигурну егзистенцију. Највеће интересовање је за занимање медицинске, угоститељаке и занатске струке.

У данашње вријеме Андријевица, варошица са око 1000 становника, најчешће се помиње у прогнозама метеоролога. У нека друга времена, варошица на обали Злоречице и Лима, највише се помињала по успјешним колективима и доста запошљених, али и по фабричким производима „Соко Штарка“, „Полимке“, „Пакоа“, „Бојкомерца“, „Андримера“, „Мермера“, „Васојевка“, „Термовента“, „Земљорадничке задруге“... Помињао се и доста велики број оних који су се из села отиснули у свијет у потрази за бољом зарадом. Већина се никада није вратила, јер су им у градовима Европе рођена дјеца и унучад која за повратак у Васојевиће нијесу заинтересовани. Данас су још многе старе куће запуштене, нахерене и склоне паду, а од толико фабрика и занатских радњи није остало ни трага.

Односи међу људима, због припадности разним странкама су површнији него што су икада били. Посебно је тешко за нас припаднике српске народности којима је остало да запјевају „Ајде Јано, кућу да продамо!“. Добили смо духовну празнину, пустош у којој је све могуће, сваким даном доказује нам се да је дно помично, да се још прокопава испод наших ногу, да будемо затрпани у ископану раку, ископану за морал, достојанство, самопоштовање, традицију, карактер, образ, част...

Каже се да је Андријевица мала варошица зато што је малена бројем и простором, а не кажу да се у славним борбама за слободу отаџбине нико са њом није могао поредити. Свједоче бројни споменици који и приличе славнима као и подужи списак историски знаменитих и угледих људи.

Многи времешни житељи данас се са сетом сјећају прохујалих година и деценија када је све овдје било и боље и љепше. Истина, мало се и радују што је, рецимо, обновљен хотел „Комови“ и подигнут дом културе данашње састајалињте и центар културних и умјетничких збивања.

Масовни протести се дешавају када власт не жели да чује ни да види оно што јој народ поручује, баш као и ово сада у вези Српске православне црве. На молебанима и литијама, мирним и културним окупљањима, многи житељи овога краја су јасно дали до знања да се враћају својим коријенима, хоће да зауставе даљу деградацију Црне Горе и хоће да коначно напусте оне који имају свој свијет а око њега Кинески зид и који су спремни да ураде на све као што су у стању да ударе и на највеће светиње.

Са брда Баља раније је био најљепши поглед на панораму Андријевице, као каква расута ниска бисера она се купала у јутарњој измаглици лимске долине, поносна на богату прошлост, на јунаке, пјеснике, боеме, али и на обичне људе који су јој многи остали вјерни. За њих је Андријевица и даље најљепша варошица. Треба им вјеровати.