АКАДЕМИК РАДОМИР В. ИВАНОВИЋ ''Биће свијета и биће књиге се у потпуности могу изједначити''
СУСРЕТ СА АКАДЕМИКОМ РАДОМИРОМ В. ИВАНОВИЋЕМ
Биће свијета и биће књиге се у потпуности могу изједначити
У цивилизацијском и културолошком развоју, познато је од давнина, теку паралелно два процеса: процес интеграције и процес дезинтеграције појединих научних дисциплина као могућности моделовања стварности.
Уселективној био-библиографији академика Радомира Ивановића наведено је 147 посебних издања, од чега су 30 монографије и 40 књига студија и огледа, као и више десетина приређених издања. Она показују како је Ивановић у последњој деценији стварања подједнаку пажњу показивао издавању књижевно научних монографија, књига студија и огдеда, као приређивању – занимљиво конципираних књига аутора које аналитичар сматра вриједним литерарним симпатијама. Недавно је из штампе изашла и нова Ивановићева књига „Књижевна проблематика и апоретика”.
1. Како видите нашу савремену науку и њен значај у друштвеном развоју?
– Уски специјалисти, који се баве науком о науци, једногласно тврде да је XИX вијек био „вијек историзације свијести”, а да је XX вијек био „вијек теоретизације свијести”. Крајем XX и почетком XXИ вијека дошло је до „антитеоријске побуне” коју представља књига Антоана Компањона „Демон теорије”. Сопствена становишта о супротстављеним принципима научног и умјетничког развоја саопштио сам у студији „Наука и умјетност као облици моделовања стварности (Прилог филозофији науке)”. Као што је познато, савремене науке (по Фраскатију) дијеле се на: природно-математичке, техничке, медицинске, биотехничке, друштвене и хуманистичке. Током протеклих шест деценија ја сам се најчешће бавио областима које обухватају хуманистичке науке (лингвистика, литературологија, културологија, филозофија и теологија), а много мање онима из друштвених наука (педагогија, социологија, психологија и информатика). Без обзира на постојеће приоритете, очигледно је да је за даљи друштвени развој неопходан је прогрес свих набројаних научних области. Из епохе у епоху, мијењају се приоритети, а потреба иновирања и модернизовања остаје као константан процес.
2.Има ли књига будућност?
– Најкраће речено – има! У недавно објављеном новинском разговору који је насловљен као „Гутембергова галаксија је неуништива”, погођена је суштина, а уједно је пружен и одговор на Ваше питање. Недавно објављену студију „Свако причање има своје законе” завршио сам цитирајући мишљење познатог француског мислиоца Пјера Бурдијеа: „Није више могуће постојати, на свијету без помоћи књига”. Тиме сам хтио да нагласим значај скриптивне културе за нашу, махом наративну културу, не потцјењујући домете дигиталне културе. По мишљењу стваралаца о којима сам писао, као и по сопственом мишљењу и искуству, увјерен сам да се биће свијета и биће књиге могу у потпуности изједначити.
3.Какве би услове требало остварити у даљем развоју науке, умјетности и културе?
– У цивилизацијском и културолошком развоју, познато је од давнина, теку паралелно два процеса: процес интеграције и процес дезинтеграције појединих научних дисциплина као могућности моделовања стварности. То практично значи да се паралелно и међусобно условљено развијају теорије о дијади (умјетности и науци) и теорија о монади (која представља спој двију наведених духовних области). У суштини, ради се о процесима интеграције и дезинтеграције појединих духовних области, на шта управо указује Паул Фајерабен у књизи „Наука као уметност”, нудећи компромисно рјешење. Но, без обзира на то да ли је ријеч о монади или дијади, најважније је да се у даљем развоју науке, умјетности и културе, поштује континуирани процес дијалектичности, о коме систематично и досљедно пише филозоф Карл Попер у књизи „Објективно сазнање: еволутивни принцип”, препоручујући три врсте приступа тематици, проблематици и апоретици: „у складу с тим, раст свег сазнања се састоји у модификацији претходног сазнања – било његове измјене или одбацивања на широкој основи”.
4.Управо је објављена Ваша књига „Књижевна проблематика и апоретика”. У којим прилозима се бавите проблематиком, а у којима апоретиком?
– Најприје би требало објаснити реципијентима да под појмом проблематика подразумијевам рјешиве, а под појмом апоретика апсолутно нерјешиве загонетке стварања и мишљења. С обзиром на чињеницу да сам о најзначајнијим писцима (Његошу, Љубиши, Марку Миљанову и Лалићу у нашој, као и о Ману, Еку, Маркесу и Шолохову у страној књижевности) написао више специјалистичких, поетичко-естетичких монографија, само се по себи разумије да се студије и огледи њима посвећени, баве мање уоченом и мање презентованом проблематиком, а да се ријетки примјери студија и огледа (као што су они посвећени Б. Пекићу – књизи `Време речи`, Е. Феранте – `Моја генијална пријатељица`, Ж. Медића – двјема збиркама: `Апнеја` и `Двојеручица` и В. Богишићу – `Народне пјесме из старијих, највише приморских записа`, Књига 1, 1878), посвећени апоретици, јер у савременој науци о књижевности не постоји ни један једини обухватни и исцрпни аналитички, синтетички, аналогни или генеративни модел којим би се ова тематика и мотивика могла анализирати „без остатка”, како би рекао ангажовани мислилац Ђерђ Лукач. У овом случају три Поперова принципа: „природна залеђина разумијевања”, „обједињавајућа начела” и „потреба за модификацијом сазнања”, употребљива су у свим наведеним случајевима када се указује потреба за њиховом примјеном.
Одужен дуг савременика
5. На чему тренутно радите и шта планирате?
– Моју животну девизу представља апофтегма преузета из ђела Борислава Пекића – „Најбоље ствара дух који непрекидно ствара”, јер је и сам Пекић имао свога „учитеља енергије”. Ради се о изванредном књижевном ствараоцу Маргарет Јурсенар, чије је животно начело било: „Беспрекидан рад је био само један облик уживања”. За обиљежавање два моја скромна јубилеја: 85-ицу живота и 60-ицу научног и педагошког рада, понуђено ми је да сумирам полувјековна искуства и сазнања у волуминозном избору – Методе и домети савремене науке о књижевности, што сам и учинио. У избор сам уврстио двадесетак студија и огледа подијељених у пет цјелина: I „Књижевнотеоријски приступ дјелу”, II „Књижевноисторијски приступ дјелу”, III „Књижевнокритички приступ дјелу”, IV „Компаратистички приступ елу”, V „Мултидисциплинарни приступ ђелу”, имајући непрекидно у виду интеракцију продукционог и рецептивног модела. Другу врсту јурсенарски схваћеног „облика уживања” пронашао сам у иницирању и припремању три обимна критичка издања Михаила Лалића. Први том избора чини Лалићева књига – „Прутом по води” (Љетопис књиге), ЦАНУ, Подгорица, 2019, стр. 556, а други том - Лалићеве пјесме и поеме у првој фази стварања (Свеска 1-2), истог изадавача, 2021, стр. 468, приређивач М. Медиговић – Стефановић, од којих су двије трећине први пут објављене. Трећи том представљају Лалићеви – Разговори о књигама, књижевницима и књижевности. Он ће бити издат током наредне године и садржаће преко двије стотине разговора, први пут обједињених заједничком књигом. На тај начин, надам се, да је бар у извесној мјери одужен дуг савремника према овом реномираном југословенском, словенском и европском ствараоцу и мислиоцу.
А.ЋУКОВИЋ
