MИХАИЛО ЛАЛИЋ СЕ ВРАЋА У АНДРИЈЕВИЦУ СВОЈ ЗАВИЧАЈ

Без сумње највећи црногорски романсијер, први добитник Његошеве награде, сада већ далеке 1963. године за роман "Лелејска гора", добитник НИН-ове награде 1973. за роман "Ратна срећа", члан САНУ, један од оснивача ЦАНУ, Михаило Лалић (1914 - 1992), који је дуго био "заборављен" у свом завичају - Васојевићима, захваљујући и писању "Новости", "уселиће" се до краја године у своју спомен-кућу у родном селу Трепча у општини Андријевица.

Нови министар културе у Влади Црне Горе Александар Богдановић са председником Општине Срђаном Машовићем разговарао је о спомен-дому Михаила Лалића који је Андријевица основала у част истакнутог књижевника.

- Договорено је да Министарство и Општина дефинишу пројекат санације и уређења објекта, како би кућа постала место окупљања уметника и средиште културних програма - саопштио је министар Богдановић.

- Урадићемо пројекат санације. Није реч о великим радовима и великој суми која је потребна да се спомен-дом коначно отвори - каже за "Новости" Срђан Машовић.

У Андријевици једино Центар за културу својим називом подсећа на великог романсијера. Од његовог родног огњишта у Трепчи остало је само неколико камених плоча, које сведоче о некадашњом дому.

Пре осам година општине Беране и Андријевица су, после акције покренуте од културне јавности у Васојевићима, уложиле 40.000 евра у кућу која је предвиђена за спомен--дом. Она је предата на управљање Центру за културу у Андријевици, чије су руководство и челници општине били под жестоким притиском културних посленика да се коначно прену и отварањем Лалићевог спомен-дома почну да скидају вео заборава, који је у родном крају на вештачки начин почео да прекрива његово име.

- Свесни смо величине Михаила Лалића. Не запостављамо његово име и књижевни значај. Међутим, проблеми су били јачи од нас, али ће спомен-дом Лалића ускоро профункционисати на начин како је то замишљено - кажу из Општине, у којој су заборавили свог великог сина, који се упркос злоби са којом је знао да ту буде дочекан, враћао свом Лиму и Комовима и људима који ту живе.

- Ако сам у свађи с тамошњим људима, нисам с пределима. Кад их погледам, променим расположење - знао је велики романсијер да илуструје свој однос са завичајем.

ПАТИО ЗБОГ ЗАВИЧАЈА

Иако је на неки начин био изопштен из завичаја, Лалић му се увек враћао и патио због пропадања Андријевице и Васојевића, умевши да због тога оштро пребаци моћницима. О томе је у свом делу "Лелејске чесме Михаила Лалића" сведочио књижевник из Берана Милош Вулевић, један од пријатеља и познавалаца Михаила Лалића.

- Пре неколико година био сам у Андријевици. У хотелу, овом истом. Таман што је била изашла "Свадба". Неким случајем, и Блажо (Јовановић, бивши црногорски "цар") нашао се овде, на кратком одмору. Можда је био у пролазу. Не сећам се више. Упро да му дам књигу. Одбијао сам га неколико пута. Најзад, када ми је досадило, рекао сам му да има у књижари, па нека је купи. Али он хоће књигу за посветом. Е, то не може. Зашто? - упитао је изненађен. Рекао сам му пред читавим друштвом: - Не дам због тога што си растурио Андријевицу! Ућутао је. Тишина је била дуга и непријатна - причао је Лалић Вулевићу у андријевичком хотелу "Комови", а онда, као да се присетио нечега:

- Знаш, Васојевићима не може нико ништа. Супротставили су се они Турцима и Арбанасима, и другим непријатељима - причао је велики романсијер, који се враћао завичају као и сваки одбачени син.

М. Секуловић Новости