logo3

''ЂЕКНА ЈОШ НИЈЕ УМРЛА А КАЋЕ НЕ ЗНАМО'' ИЛИ КАКО САМ ПОСТАО ''НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ''

Пише Горан Киковић, историчар

Позната вам је југословенска телевизијска серија ''Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо'', снимљена у продукцији Радио -телевизије Титоград , 1988. г., режисера Живк а Николић а и сценариста Живка Николића и Миодрага Караџића. Серија има 12 епизода у трајању од по 55 минута. Радња је смјештена у црногорско м селу у околини Шавника , у којем се прати живот једне породице у кући и у сеоском окружењу. Од самог почетка серија стиче култни статус у свим републикама тадашње СФРЈ , јер су јој незаборавни утисак својим непоновљивим креацијама дали глумци: Драго Маловић - Радосав, Љиљана Контић - Љепосава, Вељко Мандић - Миладин, Љиљана Крстић - Јока, Аријана Чулина -Милијана, Весна Пећанац - Јека, Зеф Дедивановић – Јоксим, Боро Беговић - Петко.

Зашто вас на ово подсјећам? Да бих вам илустровао ''црно на бијело'' како је ова бриљантна умјетничка антиципација не само ''ухваћени тренутак'' у историјској хронологији Црне Горе, већ ће још дуго бити парадигма живота у њој, упркос цивилизацијском напретку који се мјери монтенегринским уласком међу најпрогресивније народе свијета, како власт једаманице хвали и види своју државу.

Да је то тако свједочи овај детаљ, чланак из ''Побједе'' од 17. јануара 2017. године, у којој фотографијом ''разоткривају'' моје присуство коментаром да ''има један народни непријатељ, који се фотографише са ''терористом'' Богићевићем'' . Рече Јоксим, приликом повратка са Конгреса: ''Чуће се, чуће се, биће сјутра у новине''! И би, али у новинама - билтену Агенције за националну безбједност, пандану некадашње УДБЕ.

У једанаестој епизоди ове серије, која носи наслов ''Народни непријатељ'', говор држи Јоксим, па у својој ''бесједи'' истиче улогу ''Партије'' и критикује ''мрачне снаге'' односно ''непријатеље'' односно ''поражене снаге'' и остале ''елементе'' и ''милитантне групе''. Подсјетио је да непријатељ не мирује и да је лоциран. ''Ја ћу му овдје отворено рећи име'', истиче између осталог Јоксим. Све то слуша Радосав, будућа жртва и ''народни непријатељ''. И сагласи се да све зна, но само би још да зна име тог ''народног непријатеља'' и сâм себе пита: ''Има ли непријатеља, забога? Каки је ови народ који нема непријатеља? Има, има, ја ћу га створит...'' Тако ти је то у Црној Гори, а последњих година голим оком видљиво, да власт свакога, ко слободно мисли, прогласи за ''народног непријатеља'' па што не би и мене, кад сам увијек и на сваком мјесту јасно и недвосмислено исказивао свој став. Ишао сам и ићи ћу увијек тамо, гдје ја мислим да треба да идем и мислићу слободно, без обзира што ме маркираше за непријатеља. Јоксим за ''народног непријатеља'' прогласи невиног Радосава, а мене црногорска ''Побједа'' прогласи за'' народног непријатеља'', јер сам се фотографисао са ''терористом'' Предрагом Богићевићем, који је прошле године долазио у Горње Заостро код Берана, као човјек, ни крив ни дужан. Радосав саопштава мајци Јоки и жени Љепосави, да му је Јоксим причао да ''има неки народни непријатељ''.

У овој епизоди се, баш као и у оптужби ''Побједе'', ствара неки ''народни непријатељ''. У дијалогу између мајке Јоке и Радосава у ''Ђекни'' истиче се да је Радосав ''крив'' зато што је ''мислио''. Како је недопуштено мислити слободно, посебно ако није у сагласју са званичном режимском религијом, саобразно је бити окривљен и за слободно мишљење. У Црној Гори, данас, зна се ко мисли умјесто народа. Његов предсједник државе је, након три године тешке контемплације, устврдио како народ није зрео да се бави референдумским питањима, а и није то народни посао. Треба сачувати здравље нацији, посебно духовно, па изабрани представници народа преузимају на себе тај големи терет, да не би ризиковали у народу појаву куге или које друге заразне болести, која им може заокупити памет и главу им испоручит на пањ. Забрањено је зато слободно мислити и говорити, слободно се окупљати у ''слободним српским планинама'' као што је Горње Заосторо код Берана, гдје се сваке године одржава ''народни сабор'' на којем може свако слободан да дође па и ''жбири и шпијуни'' под ''маском четничких војвода'', какав је несрећни Паја Велимировић, који је тада био у Заостру и који је дочекан онако како у овијем крајевима дочекују и знанца и незванца. Криви смо што је код нас дошао ''по задатку'' (а како друкчије?) па власт текстом на насловној страни даје ''доказ'' in flagranti да смо ''народни непријатељи''. Кâ и мнозина што је, ни кривих ни дужних, који само ''мисле'' кâ им Радосав у серији. Ај` сад, послије овога, мисли, ако ти бастâ! Ај` се сликај, мајчин сине, било с ким! Знаш ли да наредне године мош бит ''терориста'', јад те нашао кâ што ће те?! Утуви: ''Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо''.