logo3

ИНТЕРВЈУ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ СА Трифком Ћоровићем, главним уредником листа ''Српско коло'' из Београда - ЧУВАЈМО СЕ ОД ЗЛА ДОМАЋЕГА

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

 

ЋОРОВИЋ ЧЕТВРТ ВИЈЕКА У МЕДИЈИМА
Трифко Ћоровић рођен је у Дубровнику 1972. године. У медијима ради од 1993. године када се као графички уредник запослио у „Спортском Журналу“. 
У својој досадашњој каријери радио је за много дневних листова: Фраксфуртске „Вести“, Прес, Наше новине, Правда, али и за периодичне часописе попут „Аргумента“, ТВ „Новости“, „Ревије 92“, „Еха“, итд. 
Са поносом истиче да је радио у свим српским земљама. Тако је на прелазу миленијума двије године провео у подгоричком „Дану“, а током 2014. године неколико мјесеци провео је у Бањалуци у редакцији дневних новина „Прес РС“. У периоду од 2015 до 2018. године био је и главни уредник листа „Гусле“. 
Поред функције главног и одговорног уредника „Српског кола“, уредник је и оснивач веома утицајног портала „Слободна Херцеговина“. Пише и за једини лист који излази у српској Херцеговини - „Глас Требиња“.

Живи и ради у Београду. Ожењен је, отац двоје дјеце. 
Члан је Удружења новинара Србије


Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

!КИКОВИЋ: Поштовани господине Ћоровићу, реците нам укратко о историјату Српског Кола? 
- Српско коло које од 2015. године излази у Србији потпуно је јединствен часопис на овом медијском простору. Наиме, ријеч је о листу који је писан ћирилицом на ијекавском нарјечју са жељом да се очува изворни српски језик и писмо. У вријеме када смо свједоци како околни народи присвајају српску културну баштину сматрали смо да је ово један од најбољих начина да укажемо да су екавица и ијекавица потпуно два равноправна нарјечја у српском језику или како то сликовито описује предсједник Матице Српске Драган Станић “два плућна крила истог језика”. Српско коло је лист намијењен грађанима Србије који су поријеклом са простора западно од Дунава и Дрине и српске Црне Горе. По свом садржају и темама Српско коло се не бави само проблемима људи који су стицајем несрећних ратних околности напустили своја вјековна огњишта и свој нови дом пронашли у Србији, него и потомака колониста српских добровољаца који су прије сто година почели да се досељавају на простор данашње сјеверне српске покрајине. Наша је процјена да је у Србији данас сваки трећи грађанин поријеклом са тих простора и свако од њих је потенцијално наш читалац. Треба напоменути да су почетком двадесетог вијека у Хрватској четворица браће Прибићевић: Светозар, Милан, Адам и Валеријан покренули листове Србобран и Српско коло. Ови листови су били централна гласила Српске самосталне странке, која је окупљала Србе у Хрватској и Славонији у годинама пред Први свeтски рат. У том времену Српско коло је било више окренуто селу и обичном народу и усмјеравало је политику Срба из Хрватске у том периоду. Историјске околности су се промјениле, па је самим тим мисија садашњег Српског кола другачија, али иста је тежња да лист буде близак обичном народу и да на јасан начин шаље поруке својим читаоцима.

КИКОВИЋ: Јесте ли задовољни са том мисијом?
- Издавач листа је Савез Срба из региона на чијем је челу Миодраг Линта који је однедавно и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Републике Србије. Залажемо се да положај Срба у региону постане једна од кључних националних тема српске државне политике. Процјена је да у региону данас живи око два милиона Срба. Ако изузмемо Мађарску и Румунију, сви остали припадници српског народа изложени су великим проблемима за које би матица Србија морала да има слуха. Посебно је тешко Србима у Црној Гори и Хрватској који су изложени правој дискриминацији. Није лако ни нашим свештеницама СПЦ који су често изложени разним притисцима, јер представљају посљедњи бастион очувања српства у региону. Српско коло у свом садржају готово увијек износи оне теме које се тичу остваривања права у земљама региона, а посебну пажњу поклањамо култури сјећања на наше неправедно запостављене жртве . Подржавамо рад свих оних српских институција и организација који се овом темом баве. Одлучили смо се да Српско коло направимо што економичнијим, али да буде доступан великом броју читалаца. Лист се штампа на рото папиру у тиражу од 30.000 примјерака, а свакодневно биљежимо све више посјета на нашем сајту ssr.org.rs на коме се могу пронаћи електронска издања свих досадашњих бројева Српског кола. Са поносом истичемо да је ово веома модерно дизајниран лист који користи само оне фонтове који садрже српску ћирилицу. Тиме шаљемо јасну поруку и свима онима који још увијек траже разноразне изговоре зашто избјегавају српско писмо. Читаоци се јављају и све активније учествују у креирању листа. Сви они који се баве издаваштвом вемоа добро знају колико је тешко опстати. Захваљујући заиста мукотрпном раду Српско коло се наметнуло као аутентичан лист чију су вриједност препознале многе институције захваљујући којима смо до сада успјели да опстанемо.

КИКОВИЋ: Kаква је Ваша сарадња са сличним часописима и листовима у земљама региона?
- Трудимо се да будемо отворени према свим редакцијама које се баве положајем Срба у региону. Радо учествујемо и веома смо захвални нашој Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону која у сарадњи са УНС (Удружење новинара Србије) сваке године приређује едукативне скупове на које се одазову многе колеге из региона. То је увијек добра прилика за размјену искустава и за оставиравање нових контаката и успостављања сарадње. Издвојио бих веома добру сарадњу са редакцијом програма за дијаспору РТС-а, а веома смо поносни смо и на сарадњу са “Гласом Холмије”.

КИКОВИЋ: Шта имате да поручите нашим читаоцима ?
- Прошло је 18 година од када сам радио у подгоричком листу Дан. Истина је да сви радимо за плату, али права сатисфакција и мотив је кад имаш осјећај слободе и пркоса, што је у листу Дан био и основна покретачка енергија. Као једну од ружних успомена коју сам понио из Подгорице је дан када је један од вођа тзв. неозеленашког покрета Бобо Богдановић долазио наоружан у редакцију и пријетио запосленима. Једини гријех је био што је та новина писала истину и заступала националне интересе, тада, сасвим сигурно већинског, српског народа у Црној Гори. Године пролазе, а процес асимилације неумитно траје. Званична Подгорица данас врши културни геноцид и протјерује Његошево писмо из Црне Горе. Постало је дегутантно гледати неке “новинаре” у својим телевизијским емисијама пуни фрустрација промовишу неке “истине”. Констатно понављајући и фабрикујући фалсификате такви квазиинтелектуалци покушавају на силу да мијењају историју Српске Спарте. Захваљујући таквима постало је нормално да се у Црној Гори спроводи прави културни геноцид, што је најилустративније демонстрирано у прогону српског писма- ћирилице. Подсјетимо читаоце да је један од првих указа које је потписао усташки поглавник Анте Павелић била уредба о забрани употребе ћирилице на простору НДХ. Јеванђеље по Матеју каже „Чувајте се лажних пророка “ или како би Његош формулисао ‘’Не бојим се вражијега кота, но се бојим од зла домаћега’’. Ових дана у Србији промовисан је самозвани Црногорско-херцеговачки покрет који просипа благоглагољиве пароле, али у свом прогласу кажу да се боре за “очување идентитета у Србији”. Питам се зашто не чувају српски идентитет у Црној Гори, зашто нису анимирали чланство и на недавно одржаним изборима у ЦГ гласали за српског кандидата на предсједничким изборима, зашто никад нису осудили Владу ЦГ за признање лажне државе Косово или зашто нису подржали Српско национално вијеће око референдумског питања на ову тему... Својим бахатим, неотесаним и неодмјереним изјавама шака челника тог покрета свијесно жели да изазове што већу омразу између Срба из Србије и Срба са простора Црне Горе и Херцеговине. Наша је несрећа што се увијек нађу појединци којима је лични интерес изнад сваког другог. Чувајмо се „тројанских коња“, којих ће сваким новим даном бити све више. Читаоцима бих поручио да чувају своје српско писмо и идентитет, а прије свега да се држе СПЦ. Наша Света црква надживјела је сваку империју, па и она нечастива времена када је брат убијао брата. Преживјеће се и ова “монтенегринска” тмина и сачуваће се исконско православље у Световасилијевској и Светосавској Црној Гори. Кад год помислимо колико је тешко бити Србин у Црној Гори сјетимо се мучеништва Светог Стефана Пиперског, Светог Јоаникија Црногорског и многих других страдалника који су до посљедњег даха чували вјеру прађедовску.

КИКОВИЋ: Шта мислите о часопису ''Глас Холмије'' ?
“Глас Холмије” са поносом баштини традицију честитих предака, чува Његошев језик и писмо и достојанствено пркоси онима који би и данас да распродају “вјеру за вечеру”. Слободарски дух непокорених Васојевића чува Глас Холмије која није само часопис, већ и најсигурнија легитимација честитости оних брда која вијековима миришу на људсковину.