MИЛОРАД ВУКИЋ ''ЗБОГОМ ТРЕШЊЕВО ОДО' ЗА ТРЕШЊЕВО''

ЗБОГОМ ТРЕШЊЕВО ОДО' ЗА ТРЕШЊЕВО

                      

Пише Милорад Вукић, професор Српског језика и књижевности у пензији

 

           Угријала муња Божја, неда ока отворит. Зној кипти и никакав хлад му лијека не даје. Питам се куда ћу сам са собом. Одједном ми паде на памет да одем на Лим, да се бачим у таласе Лима као што сам то некада, у млађим годинама, радио. И чим сам се тога сјетио, без премишљања упутих е ка Лиму. Лиму бистроме, а по фировима зеленоме. Много пута смо знали са том бистром и чистом водом и жеђ утолит.

            Када дођох до Лима стао сам као укопан. Па то није мој Лим кога сам знао и са којим сам се одушевљавао. Овај је мутан као када се замути послије великих киша и невремена. Гледам у небо – ведро. Сунце пече. Кише нема. А Лим мутан!

            У том премишљању, какво ли се ово чудо дешава, чује се бука мотора и утоварна лопата. То је то! Господа се намјерила на лимски шљунак па рију ли рију. Товаре и носе. Пијесак су одавно пкупили. Тај дивни чисти лимски пијесак за којега су говорили да му ни улцињски није раван. Сада докрајчују шљунак.

            Копча више и нема. Нема оне грациозности по Лиму. Нема пливања, роњења, скакања. Нема шлауфа, кајака, сплавова. Понегдје се види по које дијете или неко ко је, овако као ја, залутао, па му неда ар да се одмах врати те се свукао да се посунча.

            А шта, тек, да кажу они који су из даљине, из екс Југославије дошли да овдје одморе. Дао Бог има нас свугдје, али свима је Лим и купање на Лиму остало као најдража успомена. Причају дјеци о томе по годину дана и чекају са нестрпљењем љетње дане да их на Лим доведу. То би, ваљда, требало да буде основ туристичке ангажованости општина које леже на обалама Лима. Ако се чари Лима, друге ''Свете воде Јордана'' – како га неки називају, не искористе у плану привлачења туриста, шта има друго и боље да се предочи? Малине, купине, трњине? Па то има свако прло широм Југославије.

            У том размишљању о нашој туристичкој траги-комичности тргох се и закључих да ја нијесам тај који за то пере узима сваког мјесеца, па нека њима буде на част оваква умјешност, а народу на понос за српљење. Помислих да се враћам кући, али ме би срамота да признам жени да се нијесам окупао у свом вољеном Лиму. Њој ће то добродоћи да ми набије на нос што нијесмо у неку бању отишли, те да се не надгорњавам са шљункокопачима по Лиму. Размишљам шта сад?

            Ко ће издржати да гледа крвави Лим. Крвав од рана које му безумници намећу. У зло доба кад вријеме није.

            И ријеших да то вријеме проведем у посјети Влајку на Луки Фир, иако са страхом да ли ћу га наћи или неђе лута око Лима. На срећу нађох га кући.

• Плашио сам се да ли ћу те наћи, да нијеси некуда отишао или на

Лим се купаш.

• Ја ти ниђе не мрдам од ове куће.
• Како то забожи?
• Ако неђе одем, видим оно што не желим да видим, па се сјекирам

што је тако, што није онако како је било. Ако са неким станем да причам то се своди на причу о партијама, на интригирању и оговарању. То не волим.  А да идем на Лим, не могу, не могу да гледам мутан Лим док сунце грије.

• Повукао си се у себе?
• И ту ми мира не дају... Но, остави то, видиш ти како је отава

навалила, у августу, што никада није Дако пчеле нешто хране бар за себе прикупе.

            Причу о трави и пчелама, коју стално другар намеће, не могу више слушат,  па предложих да пођемо до његовог комшије, мога колеге Тома, на Папов Лаз. То је друга ''покрајина'' села Трешњева. Трешњево је једино село које се протеже на обје стране Лима. На лијевој страни је у великом броју са насељима; Раковац, Цијепце, Главица, Брдо, Чо'еча Глава.

            Другар се сложи и са задовољством прихвати мој предлог, па упита:

• Хоћеш ли да идемо путем Ђул-бега Шабанагића или државном

џадом?

• Не бирам. Вози куда хоћеш – махинално одговорих.

И кренусмо. Кола му бијаху крај пута паркирана, па чим на пут изађосмо у њих сједосмо. Он их упали и крену. Али не пут Папова Лаза и Андријевице, већ према Ријеци Марсенића и Беранама.

• Ама, човјече, гдје ћеш ме ово? Ја хоћу код Тома на Папов Лаз, а то је уз Лим, према Андријевици, а не низ Лим, према Беранама.
• То си ти тачно рекао, али ја не могу колима да дођем до комшије

Тома на Попов Лаз, па сам те зато питао: хоћеш ли да идемо путем Ђул-беговим или џадом. Да си рекао путемЂул-беговим ми би ишли пјешке и некако би, уз доброкљечкање у баре и ваљуге, можда стигли. Колима никако! Не можемо ни 300 метара!

            И кренусмо џадом. Асфалтом око 300 метара, па калдрмом преко Ријеке Марсенића, нешто око 1,5 км. Затим наиђосмо на фрешак асфалт у дужини од 200 метара. Скоро направљен. Двјеста метара! Кажу да се нема средстава за више, па ће бити за следеће изборе, још 200 метара. Биће...Ал' за Паповом Лаз неће бити, тако злогуке кажу, а оне су информисане из ''повјерљивих извора''.

            Прођосмо Ријеку Марсенића, дођосмо до Виницке, па се окренусмо за 180 степени, уз Лим пођосмо. Прођосмо Трепчу, прођосмо Трешњево (на лијевој страни Лима), прођосмо и Забрђе, Слатину, Бандовића мост, Андријевицу, Сеоце. И коначно дођосмо  у Трешњево, на Папов Лаз.

            Преко 9 (девет) села и насеља дођосмо из Трешњева у Трешњево!

Ту се одморисмо, па уз кафу и пиће, Томо настави:

• Е, видиш, Мићко, ове двије наше општине у Васојевићима,

Андријевица и Беране, немају међопштински пут десном страном Лима, који је у ранији вакат био важнији од пута на лијевој страни. Немају међусеоски пут за села: Сеоце, Трешњево, Ријеку Марсенића, Шекулар, Доњу Ржаницу и Луге. А нема пута који би се могао лакше направити од овога. Тврда подлога, и нема ниједног моста новог да се прави. Али неће ! Раније су га понекад поправљали и насипали, сада ни то! Ми одавде када идемо за Беране, морамо ићи преко Андријевице и учињет путању близу 20 км, а да идемо реко Лукога Фира то би било 12 км.

            У то се убаци Влајко:

• А ми, са Лукога Фира, када идемо ка својој општини

Андријевици, морамо ићи преко Ријеке Марсенића, доћи до Виницке, па преко Трепче за Андријевицу. Умјесто да пређемо 5 км преко Папова Лаза и Сеоца, ми пређемо пут од преко 10 км.

• А ако желите поћи до матичног села Трешњева?
• Да имамо мост преко Лима, то би било пар стотина метара, а

овако треба да околишимо и да пређемо 6-8 км.

• А је ли када био мост на Лиму, који је везао село Трешњево? – запитах.
• Јесте у вријеме Турско, јесте у вријеме Црногорско, па јесте и у

једно вријеме Швапске окупације. Ено се виде остаци и сада ... Више моста нема!

• Побогу људи, зашто то не предочите Општини? Што њима не

кажете?

• Коме?
• Директно предсједнику Општине у Андријевици.
• Па он је из Трешњева – у један глас обојица рекоше.

Овдје се разговор заврши. Сви се погледасмо. И жалосно осмијехнусмо.