МР Салих Селимовић, историчар '' КО ЈЕ И КАДА ПРВИ ПРЕВЕО КУРʼАН НА СРПСКИ ЈЕЗИК''
Салих Селимовић, историчар
КО ЈЕ И КАДА ПРВИ ПРЕВЕО КУРʼАН НА СРПСКИ ЈЕЗИК
Поштовање између православних и муслимана као и црквених и верских организација међу Србима није ништа ново ни непознато. Још већа међурелигијска толеранција и уважавање постојала је и постоји одвајкада код обичног света без обзира на повремена тешка искушења и сукобе. Ти сукоби су, углавном, подстрекавани споља, а делови наших неодговорних елита из својих уских интереса прихватале су игру користећи немиле и трагичне догађаје из прошлости.
Ипак је непознавање суштине и једне и друге религије доводило до неразумевања, а тиме и до извесног неповерење. И верници унутар ових религија нису довољно били верски образовани због језичких препрека. Посебно је то био проблем код муслимана с обзиром да је света књига Курʼан писана и штампана на арапском језику, а у џамијама и приликом верских обреда се искључиво служило на том језику. Код православаца је ипак било нешто другачије с обзиром да се служило на старословенском/срквенословнеском који се могао доста разумети. Код муслимана се сматрало да не може да се та „божија књига“ са арапског преводи на матерњи језик, јер су у питању Божије објаве. Мислим да је ту некакву „забрану“ превођења измислила улема из неких својих уских интереса. То није само био проблем у непознавању и неразумевању између учења ислама и хришћанства и односа између верских заједница већ је то био проблем и код самих муслимана. Веома мали број људи је знао арапски језик. Арапски су углавном знали они који су завршавали више нивое верског и извесног световног образовања у медресама вишег ранга које су постојале само у највећим градовима простране Османске империје. И знатан део нижег муслиманског свештенства није добро познавао арапски језик, поготово језик Курʼана који је писан током 7.века. Суре (поглавља) и ајети /стихови) као и дове,тј.молитве су учене напамет без познавања њиховог значења на матерњем језику. То је неуким хоџама омогућавало код верника да се представљају као веома учени, а веру су тако мистификовали што изворном исламу није било својствено.
Било ми је познато још из студентских дана да је Херцеговац војвода и свештеник Мићо Љубибратић превео Курʼан на српски језик, али тај податак код мене тада није изазивао неку посебну пажњу све до 2016.године када је Исламска заједница у Бања Луци промовисала Љубибратићев превод Курʼана на српски језик и ћирилицу. То је било признање и обележавање120 година од тог значајног културног догађаја. Курʼан је преведен са руског, а овај са француског, мада има мишљења да је превод урађен са француског. Штампан је у Београду 1895.године у Државној штампарији Краљевине Србије. Штампање је обављено парама Задужбине Илије Милосављевића - Коларца. То је био први штампани превод на српски матерњи језик и ћирилицу на простору некадашње Југославије.
У српској културној и научној јавности превод и штампање Курʼана је примљено са великим одобравањем и интересовањем. Још 1868.године, када су исламска вера и Исламска заједница у Кнежевини Србији признати актом кнеза Михајла, чувени Јован Скерлић је писао да један „учен и честит српски свештеник преводи Коран на српски“. Било је предлога да тај превод изда Уједињена омладина српска чиме би она „...најјасније показала своје мишљење о својој истурченој браћи“ [Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд 1906, 222]. Тако је и „Цариградски гласник“ из 1896.године, који је излазио и на српском језику, објавио вест о преводиоцу и преведеном делу са насловом „Превод Ал-Курʼана на српски“. Било је и негативних реакција из муслиманског миљеа тврдећи да превод није добар, јер поједине суре, ајети и речи имају вишеструка значења. Критичари сами нису преводили, а ли су знали да криткују један тако вредан подухват. Колико је био вредан тај Љубибратићев превод најбоље говори и то да је у Турској први превод на турски језик урађен тек 1842.године.
Приликом поменуте промоције актуелни Бањалучки муфтија Осман еф.Козлић је веома коректно оценио тај превод и похвално се изразио о Љубибратићу као човеку који је у оно време радио да „...приближи два народа...“. Муфтија је, такође, рекао да „... шаљемо поруку да је ћирилица наше заједничко писмо на којем требамо заједно учити“.
Да неко од муслимана преведе и штампа Курʼан на матерњи језик требале су да прођу 43 године од Љубибратићевог превода. Тај превод је учинио Али Риза Карабег. Међутим, његов превод је био само лоша компилација Љубибратићевог превода. Ни каснији преводи нису могли задовољити све што се мисли да треба. Поменућемо оне најзначајније и приближно најјасније и најцеловитије преводе. То су били преводи Бесима Коркута и југословенског реис- ул- улеме Џемалудина Чаушевића и Мухамеда Панџе. Са историјске тачке објективности најприхватљивији су коментари ових двојице последњих преводилаца. Пред свим преводиоцима је увек била дилема какав превод треба урадити: дословни или буквални, слободни или поуздани.
Захваљујући једном мом драгом пријатељу из Београда добио сам примерак првог штампаног превода Курʼана из 1895.године на чему му се и овом приликом топло захваљујем. Читајући ту доста добро очувану Свету књигу стиче се утисак да је, за оно време и у ситуацији када ни муслимани нису имали никакав превод, Љубибратић добро обавио посао. Он је учинио пионирски подухват у доступности Курʼана и Божијих објава широј публици, како православној тако и муслиманској, јер их ни муслимани нису имали. Свакако је преводиоцу био веома тежак посао и због тога што је део терминологије која се у исламу користи приликом таквих превода тада било непознато ни аутору, а ни муслиманима, јер ни они до тада нису имали превод на српски матерњи језик.
На крају овог кратког приказа треба да кажемо и неколико речи о овом честитом преводиоцу. Војвода Мићо Љубибратић (1839-1889). Рођен је у Љубову код Требиња, а умро у Београду. Мићо је један од потомака старе познате српске племићке породице у Херцеговини. Био је учесник у устанцима против вишевековне турско-османске окупације. То су били устанци Луке Вукаловића 1857. и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.године. У овом другом устанку је Мићо био вођа. Позивао је и муслимане, тадашње Турке, да се заједничком борбом ослободе и да ће муслимани уживати сва права и слободе. Наше муслимане је сматрао браћом. Изузев ретких освештених појединаца муслимани се нису укључували у ове борбе за слободу.