ДР ВУКАШИН ДЕДОВИЋ ''ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕРАНА ОД ТУРСКОГ РОПСТВА 1912. ГОДИНЕ''

                                         Ослобођење Берана

     Главнина Источног одреда је из Бијелог Поља кренула ка Беранама 14. октобра и наступала је десном страном Лима у следећем распореду: Колашински и Доњоморачки батаљон, чета извиђача, чета пионира, митраљеско одељење и вод брдских брзометних топова образовали су претходницу, којом је командовао шеф штаба Источног одреда командир Мило Матановић; главнину са којом се кретао командант одреда сачињавали су: Горњоморачки и Липовски батаљон, четири батаљона Дурмиторске бригаде, припадајући делови и одредска артиљерија. Комора се кретала непосредно иза главнине, коју су пратиле четири чете Ровачког батаљона, док се једна чета овог батаљона налазила у улози заштитнице.[1]

Због слабе видљивости јединице су наступале доста успорено. Успут до уласка у Лозну (Ћоровића) нису наилазиле на непријатељски отпор. У знак покорности муслиманско становништво је истицало беле заставе и предавало оружје. Међутим, код Лозне је дошло до краће борбе са јединицама башибозука, које су после употребе артиљерије са црногорске стране разбијене, остављајући при томе извесне количине пушчане муниције и нешто хране. Даље наступање прекинула је ноћ, коју је колашинска група провела у Лозној и околини.

      Сутрадан се, такође због веома густе магле, доста каснило са покретом јединица из Лозне ка Беранама. Покрет је отпочео тек око дванаест часова правцем Подграђе-Бабино на Полици. Одатле су били најбољи услови за успешан напад на непријатељске положаје на Јејевици и Тиврану. Посебна колона, коју су образовали Ровачки и Горњоморачки батаљон, чета извиђача и вод брдских топова, коју је предводио командир Милош Меденица, добила је задатак да наступа десном обалом реке Љешнице, разбије непријатељске делове на том правцу, запоседне Годочељску косу и тиме обезбеди леви бок главнине у наступању и осигура јој леђа када се она буде ангажовала против Турака на Тиврану, Јејевици и Јодолима (бок према Горажду и Петњици). Три чете Жуповичког батаљона из Дурмиторске бригаде на челу са капетаном Милошем Бајагићем упућени су преко Биоче ка Полици. Оне су имале задатак да спрече бекство башибозука из Бихора за Беране испред војске коју је уз Љешницу ка Годочељу и Петњици водио командир Милош Меденица.[2]

Пошто се тога дана доста каснило са покретом, а команданту одреда није био познат терен куда су се кретале његове јединице, он је имао намеру да до ноћи прикупи све снаге у ширем рејону Полице, осмотри напријатеља и положај земљишта па у зависности од тога да припреми напад за сутрадан. Такође, намера команданта је била да са нападом на Тивран и Јејевицу истовремено отпочне и напад доњовасојевићких батаљона на непријатељске положаје у околини Берана. Зато је он још 13. октобра поручио бригадиру Војводићу: “Пази кад ми почнемо дејствовати снажно озгор топовима и војском и ви снажно јурните на Беране”.[3] У складу с овим захтевом, Лакић Војводић је извршио одређене измене у распореду својих батаљона. На левој обали Лима задржао је само Бучичко-виницки и Горњоселски батаљон, а десну је запосео са четири батаљона. Као појачање на десну страну је упућен Лужачки батаљон. Ово је урадио да би могао што боље координирати дејства устаничких батаљона са главнином Одреда у време напада на Тивран и Јејевицу.

Међутим, у току наступања Одреда десило се нешто непредвиђено, што је изменило првобитну замисао команданта. Наиме, када је претходница у рејону Тиврана и Јејевице дошла у додир са турском одбраном са свих околних положаја на њих су осули јаку пуцњану и топовску ватру, приморавши претходницу да се заустави и прими борбу. Командант Вукотић је ужурбано стигао на место догађаја. Пошто се упознао са новонасталом ситуацијом, упркос томе што се још није прикупила главнина снага, а до ноћи је остало мало времена, командант Вукотић је издао наређење да се крене у напад на турска утврђења Тивран и Јејевицу. Команданту Дурмиторске бригаде бригадиру Јоку Аџићу је наредио да са Ускочким и делом Жупопивског батаљона нападне на Јејевицу, а Колашински батаљон да се креће десно од овога и по потреби да се ангажује тамо где то ситуација буде изискивала. Доњоморачки и Липовски батаљон упућени су на Тивран, на који су већ снажно нападале три чете из Жупопивског батаљона, раније упућене у састав претходнице. Вод брзометних топова из састава претходнице, пошто је извршио задатак на Јодолима, премештен је на косу која води из Тиврана и под командом капетана Петра Ломпара успешно је дејствовао по турским положајима. Али и турска артиљерија је снажно одговорила, дејствујући по црногорским јединицама, нарочито по батаљонима које је предводио бригадир Јоко Аџић, који су ка Јејевици наступали отвореним простором. Исто тако и турска пешадијска ватра је била снажна и концентрисана тако да је успорено напредовање црногорске војске. Но, у тим тренутцима почела је да пристиже главнина снага Одреда, чија је брдска батерија снажно дејствовала по турским положајима и на тај начин помогла пешадији да протера турску војску са утврђених положаја. Браниоци су се у нереду повлачили према Беранама, остављајући неоштећене топове, велику количину муниције и другог војног материјала. Дакле, турска војска је напустила утврђене положаје пре него што је сва главнина Одреда успела да се прикупи и узме учешћа у нападу. Тога дана је, такође, успешно напредовала група под командом командира Милоша Меденице (Горњоморачки и Ровачки батаљон) уз Горњи Бихор, савлађујући доста јак отпор великог броја башибозука и до ноћи стигла на Годочељску косу, где се и зауставила. Меденица је одатле обавестио Ј. Вукотића о борбама које је водио у току дана, о броју погинулих и рањених војника, као и да је непријатељска војска одбачена и одступа ка Трпезима.[4]

Пошто је већ падала ноћ, снаге Одреда су се задржале на достигнутим положајима, не успоставивши везу с доњовасојевићким батаљонима, који су тога дана, као и претходних, водили упорну борбу око вароши Берана и тако олакшали снагама Одреда сламање турских утврђења на Тиврану и Јејевици. Упркос паници и пометњи која је настала у турској војсци после пада Тиврана и Јејевице, командант Вукотић је очекивао још теже борбе за ослобожее вароши Беране. Зато је и решио да преноћи на Полици, да покуша да успостави везу са доњовасојевићким батаљонима и разради план за напад на Беране.[5]

Међутим, падом Тиврана и Јејевице турска команда и војска су изгубили наду у погледу могућности одбране Берана, јер више нису имали ни једног погодног положаја. Међу становништвом је завладао страх, па је захтевало од команданта посаде да се град преда без борбе “иначе ће грађанство окренути пушке против низамије”. Грађани Берана су то вече послали делегације Јанку Вукотићу и Лакићу Војводићу с понудама за предају. Командант Вукотић није много полагао на ову понуду, због лошег искуства из Бијелог Поља, док је Војводић од грађана захтевао да изврше притисак на команданта турског гарнизона Xемаил-беја да град преда без борбе. У таквој ситуацији, командант турског гарнизона у Беранама није био у стању да организује одбрану вароши. Његову војску је захватила паника и растројство, што је могло довести до побуне и одбијања наређења. Немајући другог избора, Xемаил-беј је донео одлуку да се у току ноћи, тајно и без борбе, са војском извуче из Берана. Тако је у ноћи између 15. и 16. октобра турска војска, неорганизовано и расута по групама, напустила Беране, остављајући сво тешко наоружање и пуне магацине муниције и другог ратног материјала.[6]

Када су четири доњовасојевићка батаљона, која су се налазила на десној страни Лима, приметила одступање турске војске ступили су у борбу. Ненавикнути на ноћне борбе и развучени, они нису могли ефикасно дејствовати, па су турски војници успели да се уз губитке повуку преко Дапсића и Заграђа према Рожајама и Пећи. С обзиром да су били развучени на великом простору, ова четири устаничка батаљона нису могла истовремено и удружено да нападну турску војску која се повлачила. Но и поред тога они су наставили да их прогоне у току ноћи и целог сутрашњег дана. О томе је бригадир Вукотић 16. октобра послао извештај краљу Николи, у којем каже да су Турци прошле ноћи око 22 часа напустили Беране и одступили у правцу Рожаја, и да их “ћерају Васојевићи” и тако их “кроз ове поточине налазе те их робе као стоку”.[7] У општој пометњи која је настала при повлачењу, старешине нису успели да прикупе целокупну војску, тако да су се многи делови нашли одсечени. Они су се скривали у околини вароши, где су касније откривени и заробљавани.[8]

Када је добио информацију о повлачењу турске војске из Берана бигадир Јанко Вукотић је са Полице, где се налазио његов штаб и део војске, наредо војводи Лакићу Војводићу да запоседне положај ближе Беранама, али да не улази у варош пре његовог доласка. Може се нагађати, да ли је лични престиж или страх да Доњовасојевићи при уласку у варош не почну са осветом над муслиманима, мотивисао бригадира Вукотића да изда наређење Војводићу: “Немој допустити за живу главу да никакав војник уђе пријед мене у варош... јер ја и тај не би требало да се гледамо”.[9] Међутим, иако су та упозорења долазила од најстаријег команданта на овом фронту, она нису имала ефекта. Бучичко-виницки батаљон под командом Мила Саичића 16. октобра око 11 часова ушао је у град пре него што је стигла главнина Источног одреда са командантом Вукотићем. Када је бригадир Вукотић стигао у варош, дошло је до врло непријатног сусрета између њега и командира Мила Саичића, који је могао имати драматичан исход.

Љут на Саичића што је прекршио његово наређење и са војском ушао у варош иако за то није имао одобрење, он се с “камџијом” у рукама устремио према командиру Саиџићу, с намером да га удари. На то је Саичић, дохвативши се за револвер, оштро реаговао речима: “Не к мени бригадире, чувај ми официрску част”. На ове Саичићеве реши војници Бучичко-виницког батаљона који су се ту затекли заузели су став “на готовс”, али на срећу, бригадир Вукотић није ударио њиховог командира, тако да се овај немили догађај завршио срећно.[10]

Шеснаестог октобра главнина Источног одреда је кренула са Полице и у поподневним часовима ушла у ослобођено Беране. После састанка са доњовасојевићким батаљонима штаб Одреда се сместио код манастира Ђурђеви Ступови, а војска се улогорила око вароши. Истог дана бригадир Вукотић је издао проглас становништву, којим га је позвао на ред, мир и послушност, нагласивши да “од данас” оно потпада “под власт Господара Црне Горе”.[11]

Дуготрајна борба доњовасојевићког становништва за социјална, економска и политичка права уздигла је и његову националну свест и оријентисала га за борбу за коначно ослобођење од Турске и остварење племенског и националног јединства. Међутим, иако је Турска империја почетком 20. века ушла у дубоку државну, политичку и економску кризу и била захваћена многим националним устанцима, ослобођење од њене власти могло се постићи само пуним ратним ангажовањем свих балканских држава: Црне Горе, Србије, Грчке и Бугарске. У том рату балканских народа против Турске активно је учествовало и дало велики допринос победи и доњовасојевићко становништво, које је с великим одушевљењем дочекало борце Источног одреда црногорске војске. Одушевљење је достигло врхунац када је бригадир Јанко Вукотић, на великом народном скупу код Манастира, прогласио прикључење Доњих Васојевића Краљевини Црној Гори.

У борбама око Берана турска војска је имала велике губитке, како у људству тако и у ратном материјалу и прехрамбеним производима. Заробљено је неколико стотина војника и официра, који су у групама преко Андријевице упућивани за Подгорицу и Никшић. Међу заробљенима био је и Асим-бег Махмутбеговић, вођа албанског башибозука из Ругове и Пећи. Од ратног материјала заплењено је: 12 пољских топова на Јасиковцу и четири брдска брзометна топа на суседним положајима, велика количина артиљеријске и пушчане муниције. У магацинима је нађено око 40 000 кг. брашна и жита, 23 000 кг. кромпира и 7 000 кг. пиринча.[12] Залихе хране биле су знатно веће, али је један део разнео народ док није заведен ред и постављене страже код магацина. Јављајући краљу Николи о задобијеном плену, бригадир Вукотић у једном извештају од 16. октобра, поред осталог, пише: “Берани су били толико јако утврђени и по топовима и материјалу и по броју војске види се да су рачунали Турци на јаку одбрану и сигурно да им нијесмо ударили преко Биора имали бисмо десет дана посла”.[13]

Губици доњовасојевићких батаљона у завршним борбама за ослобођење Берана нису нам познати. Главнина Источног одреда је у борбама које је водила од Бијелог Поља до пада Тиврана и Јејевице имала 10 мртвих и 31 рањеног војника.[14]

Док је још трајало славље окупљеног народа око манастира Ђурђеви Стубови, бригадир Јанко Вукотић је донео наредбу којом је образовао обласну управу и обласни суд у Беранама. За обласног управитеља постављен је учитељ Милан Цемовић, за секретара свештеник Александар Бојовић, а за шефа полицијске службе Иван Чукић. За председника обласног суда именовао је попа Јосифа Бојовића, а за чланове суда учитеље Милана Поповића, Милића Дабетића, Николу Кастратовића и Рада Пешића, док је за секретара суда постављен Љубо Зечевић.[15]

Два дана касније (18. октобра) објављено је и званично формирање Доњовасојевићке бригаде. За команданта бригаде краљ Никола је поставио Авра Цемовића, додељујући му истовремено и чин бригадира. Командантима батаљона: Бучичко-виницког Милу Саичићу, Лужачког Маријану Вуковићу, Горњоселског Томашу Пешићу, Доњоржаничког Симу Чукићу, Будимског Вуку Дабетићу и Поличког Вукоти Пантовићу додељени су чинови пешадијских командира, признајући им ранг и право с важношћу од 8. октобра.[16] Од тада ова бригада улази у формацијски састав Источног одреда. Дотадашња Васојевићка бригада добија име Горњовасојевићка бригада.[17] За успехе у дотадашњим борбама, бригадир Јанко Вукотић одликован је у Беранама 17. октобра Обилића медаљом.[18]