ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''ДОБРИЦА ЕРИЋ''-ОДЛАЗАК ВИТЕЗА

ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''ДОБРИЦА ЕРИЋ''-ОДЛАЗАК ВИТЕЗА

Добрица Ерић, витез српске поезије из Доњих Црнућа код Горњег Милановца

Читам некролог ''Српске књижевне задруге'' која се од свог угледног сарадника опрашта одмјерено и топло и једва стишавам бол у себи:

''Пре подне, 29. марта, после дуже болести и изостајања из јавног и књижевног живота, преминуо је у Београду песник Добрица Ерић (1936).

Био је један од најпопуларнијих песника за децу и одрасле у другој половини 20. и почетком 21. века. Започео је песнички пут раном збирком ''Свет у сунцокрету'', издање Матице српске 1959. године. Рођен у Доњој Црнући, у Горњој Гружи, постао је песник земље – Шумадије, Србије и свих српских земаља и крајева.

Добрица Ерић је био природни изданак српске поезије, рођен у окриљу усменог песништва, богомдани дар, чаробњак песничке речи и лирске музике. Стартовао као најуспешнији представник покрета ''Српски песници на селу'', чији су покровитељи и промотери били учени интелектуалци др Драгиша Витошевић и проф. др Владета Кошутић. Са Витошевићем је саставио цветник српских песника са села ''Орфеј међу шљивама''. Ускоро је надрастао и својим даром превазишао цео покрет и постао покрет сам по себи – бројним књигама, наступима, укупним песничким животом.

За више од пола века певања написао је и објавио стотинак књига – поезије, прозе, за децу и одрасле: ''Виноградар'', ''Стари сељачки календар'', ''Стражар на сунцу'', ''Сербиа које има'', ''Буклија'', ''Песма о ратару'', ''Стари српски календар'', ''Вечни кратковечници'', ''Срицање Жене'', ''Падање звезда'', ''Три сонетна венца'', ''Косач пева под крошњама'', ''Кућа за мога брата'', ''Рождество Ратарево'', ''Крунисање'' у библиотеци ''Реч и мисао'', ''Бунар за пријатеље'', ''Плачи, вољена земљо'', ''Трава је увек млада'', ''Разапета Земља'', ''Ружа ветрова'', ''Бројанице из Грачанице''.

Његове књиге за децу имале су велику популараност и многа издања; са великим бројем песама ушао је у ''Антологију српске поезије за децу'' Душана Радовића, с којим је уређивао часопис ''Полетарац''. У српској поезији за децу оставио је неизбрисив траг и оригиналан опус, између осталог: ''Вашар у Тополи'', ''Славуј и сунце'', ''Огрлица од грлица'', ''Лето у Калипољу'', ''Фрула златокрила'', ''Од ратара до златара'', ''Добрица чобанска торбица'', ''Торба са пет спратова'', ''Песме о свицима'', ''Долина сунцокрета'' и друге.

Дела Добрице Ерића објављена су у 20 књига – 10 за децу, 10 за одрасле.

Српска књижевна задруга објавила је низ Ерићевих књига, а на крају (2017) ''Изабране песме'' у плавој едицији ''Коло'', у којој су равноправно заступљене песме за одрасле и за децу.

На почетку ратова крајем 20. века Добрица Ерић је прешао Дрину и песмом храбрио и разонодио свој народ. Племенитост, лепота и раскош његовог песништва прибавили су му озбиљан углед – читаоци и поштоваоци овенчали су га непролазним песничким венцем.

Добрица Ерић је знаменита фигура српске поезије. Живео у добу Десанке Максимовић, Васка Попе, Стевана Раичковића и Бране Петровића – имао је свој оригинални лик и реч, препознатљиву и снажну, да се није морао потписивати.

''Српска књижевна задруга'' сматра га једним од највећих песника овог доба који је у овој старој установи довршио свој животнo-књижевни пут''.

Одлажем текст, морам да обришем сузе које навиру без моје контроле, као у оним тренуцима раног дјетињства када осјетљиви малишан изгуби неког најдражег па онако мали и неприпремљен још не умије да се помири са суровом истином да свог љубимца више никада неће ни видјети ни чути.

Повративши се од првог налета бола који ме је дубоко ошинуо, сагледавам истину и прво што уочавам јесте да овај уводни, сажети и прецизни текст, мора бити само обавијест о пресељењу једног цвркутавог гласа из земаљског у небеско, рајско пространство поезије, која остаје као аутентичан поклон за све понесене, младе и радознале душе, васпитане на непотрошивом врелу српског родољубља и српске традиције, оном који избија љековитим млазом из стихова једног добрице, добричине каквој се скоро не можемо надати у нашем роду. Како не бисте погрешно схватили да је овај мој дитирамб или неодмјерена апотеоза једном пјеснику само резултат дјетиње маште, која се у мом дјетињству опијала музиком његове лирике, испричаћу вам један детаљ који се догодио у мојим зрелим годинама, с њим у вези, из којег ћете кориговати претходни закључак да ипак нијесам претјерао.

Па да испричам. Добрица Ерић је доскора, док га подмукла болест није приковала за постељу, толико динамично и радознало живио да сам га свуда могао пронаћи када би ми год затребао. Највише, у тренуцима националног клонућа за које смо неки од нас сматрали срамотом свога рода, стидећи се недостојних поступака и промишљања оних који су требали бити наши духовни корифеји. Посебно у одбрани српског језика и писма, слободе ''заграничних'' Срба у Босни, Македонији и Црној Гори, највише окупљених око српског удружења ''Ћирилица'' у Београду, у коме је предсједник Управног одбора био Добрица Ерић. Из тог периода трајно ми је остала као успомена плакета Благодарје - ''признање за подршку и допринос на очувању српског језика и ћириличног посма'' са његовим потписом, које сам примио ''у Београду, лета Господњег 2015.''

Гдје год да је било сумњиво и недефинисано, да се лута и двоуми, Добрица Ерић је - насмијан, срдачан, дружељубив, весео – подстицао дух, храбрио вјеру, узносио ријечима, а понајвише личним доласком међу људе и властитим рецитовањем својих стихова, који су непревазиђеном једноставношћу визуелизације освајале прецизним погађањем у најтананије и најискреније нутрине душе, због којих је свако од нас ''кривио'' себе како се сâм није сјетио тога прије него је то чуо из његових уста. Његове пјесничке метафоре биле су лако прихватљиве, искрене и заводљиве, раскошни звуци природе улазили су у наше уши као филхармонично ткање персонификације и ономатопеје васељенске биоценозе прије свега његовог сопственог завичаја, а затим бисмо и ми, подучени таквим углом гледања, проналазили невероватне сличности са нашим завичајима! Или је то било врхунско умијеће транспоновања општег у наша посебна ткива! Због таквог ''запамћивања из прве'' његових стихова моје дјетињство је било крцато наученим строфицама, једнако као оним чика Јове Јовановића Змаја, Десанке Максимовић или касније Мике Антића, да би се као одрастао често у разним пригодним приликама опет враћао њима, јер у међувремену нови пјесници нијесу успијевали да ми ''уђу под кожу'' као ови које поменух. Наравно, далеко сам од помисли да читаву плејаду врсних српских лиричара, посебно дјечјих пјесника, заобиђем или им нанесем неправду мојим пристрасним поређењем, али ово је интимно сјећање Једног са којим се уопште не морате и не требате сложити.

А сад, да пређем на ствар. Добрица Ерић је био велики пријатељ са мојим блиским рођаком Милошем Бошковим Вулевићем, гласовитим професором Српскохрватског језика и књижевности у беранској гимназији ''Панто Малишић'', па му је помогао да оштампа књигу ''Лелејске чесме Михаила Лалића'' (''Партенон'', Београд, 2012.) посвећену Михаилу Лалићу, иначе Милошевом земљаку и личном пријатељу, која се брзо распродала да је нијесам успио набавити на вријеме. Када сам се мом Милошу пожалио да је немам, он ми је смјеста рекао: ''Иди код Добрице, објасни му ко си и не брини, добићеш је!'' Тако сам и поступио. Пошто сам цио радни вијек провео у Београду, (од 1974. до пензионисања 2018. године) ја нијесам пропуштао ниједан београдски Сајам књига па сам тако и те, 2012., заједно са још једним мојим блиским рођаком, Слободаном Ракетиним Вулевићем, дипл. правником и тада начелником Правне службе у општини Нови Београд, посјетио Сајам књига са намјером да потражимо Добрицу и да се домогнемо ове књиге. И одосмо заједно. Уђосмо у халу број 3 и брзо пронађосмо његов штанд. Љубазна дјевојка нас, на наш захтјев, одмах уведе у бокс у којем је за столом сједио Добрица. Чим смо ушли, хитро је устао, кренуо к нама и, не познавајући нас до тада, љубазно позвао да сједнемо. Пружајући му руку, ја се осмјелих и рекох: ''Треба ми онај мој пјесник, чије стихове памтим још из основне школе, а који гласе: ''сунце се већ пење уз церић, срдачно ваш Добрица Ерић!'' Он се широко и добродушно насмија, загрли ме и рече: ''Тај сам!'' Начин на који ме је привио к себи и изговорио само те двије ријечи било је довољно да ме потпуно разоружа – осјетио сам као да сам дошао код најрођенијега! Одмах сам представио и себе и свог рођака, а он – тек сада силно обрадован – приђе и изљуби се са обојицом! Не сјећам се да сам се икада овако срео са човјеком кога први пут упознајем! Од тог тренутка разговор поприми потпуно фамилијаран тон. На многобројна његова питања одговарао сам колико сам знао, а кад му рекох да ћу да купим његове новије књиге и двије Милошеве, он узе седам-осам Милошевих и неколико својих књига и рече: ''Књиге су као лек. Њих не продајеш, већ дајеш да би боник оздравио!'' Наравно, ја сам одговорио како ипак морам дати ''добровољан прилог пред толиким милосрђем'', а Добрица још једном: ''Сачекај да ти напишем посвету на једној, коју сâм одабереш!'' Ја одвојих прву с реда, ''Пјесме о свицима'', а он сједе, отвори прву страницу послије корицâ и поче да пише стиховану посвету. Таман кад сам помислио да је завршио, он ће: ''Е, сад морам да ју оивичим неким цртежом да ти се свици не разлете!'' Сви тројица се насмијасмо, док је он стрпљиво и минуциозно исцртавао орнаменте који су личили на позната издања ''Српске књижевне задруге'' само што је овај вијенац био испреплетан разноврсним цвијећем, пчелама, зрикавцима... Његов труд је трајао тачно 35 минута! Када је устао и рекао ми: ''Рођаче, ево, да запамтимо овај наш сусрет!'' остао сам без текста, захвалио сам се - помало збуњен оваквим присним односом - на ''братском дочеку и еглену'', а он нâс двојицу испрати до излаза из хале! Махали смо и одмахивали наизмјенично док не изађосмо напоље. До дана данашњег такву спонтану срдачност упознавања двоје непознатих људи нијесам имао прилике да доживим и сигуран сам да нећу ни убудуће.

Ето, моје сузе с почетка овог сјећања на непоновљивог добричину, Добрицу Ерића, господственог српског витеза и домаћина, нијесу могле бити избјегнуте. Знам да ће убудуће многи његови пријатељи, и ми обични поклоници његове лирике и многи други вични перу, исписати потпуније и релевантније истине о њему, али ја нијесам могао, у овом часу непребола за изгубљеним пријатељем, да са вама не подијелим једну од мојих најдражих животних успомена.

Драги мој рођаче, хвала Ти за све што си ми значио и нека Ти душа почива у рају!

У име Издавачког савјета и редакције часописа Глас Холмије

Зоран Вулевић,публициста и преводилац, члан Издавачког савјета часописа ''Глас Холмије'' из Берана