ГОРАН КИКОВИЋ ''КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ ПРВА ЖРТВА ФАШИЗМА''

КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ВАСОЈЕВИЋИ

Релевантне чињенице из историографске литературе о Карађорђевићима и Васојевићима говоре да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића мада има доста публициста последњих година који то оспоравају. 
Да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, постоје бројни докази, од којих истичемо сљедеће:
* У родослову Карађорђевића стоји да је дјед Карађорђев, Јован Ђуришић, рођен у Васојевићима, који се са два брата преселио у Србију 1740. године, а та два брата су остала у Васојевићима. Кнез Петар I је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу, која и данас постоји и зове се Кула Ђурковића, који су потомци Ђуришићâ. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра I Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године на уприличеној свечаности открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.
* Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобранитељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевићâ и Србљакâ у Васојевићима.
* Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријеклу Васојевић. Када је умро, знамени васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886.), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића, који је преминуо у фебруару 1886. године.
* Када се Петар I Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: ''Зашто си изабрао војводу Миљана Вукова баш за старога свата?''. Добио је одговор да је то ''... по јунаштву и рођаштву ...'', дакле, изабрао га је као ''војводу своје крви и племена''.
* Када се већ крунисао за краља Петар I, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прадједе, о чему постоји сачуван и краћи филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.
* Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ-Андријевица 1925. године био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:
''Родна груда ове земље, 
колијевка Вожда - дједе
стољећима чекала Те,
Краљу славе и побједе!''
А на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: ''Величанство, је ли ово тачно?'', а краљ потврди: ''Тачно је!''
* На учестале вијести из Мораве, како су називали шире подручје Шумадије, да Кара-Ђока из Тополе ниже бројне успјехе у борби са Турцима, игуман Нићифор предложи Васојевићима да (1804. године) пошаљу депутацију Карађорђу. Поред игумана Нићифора у тој депутацији заједно су били још: Григорије Млађеновић, Радуле Ђиновић, Никола Саичић, Радуле син кнеза Јова Тадића, Вуксан Војводић, Радован Лекин Војводић, Стефан Саковић, Павић Бакић, Божо Вешовић, Величко Томашевић и други. 
Са игуманом Нићифором пошао је и ђак Милош Зечевић, који ће постати касније игуман Ђурђевих Ступова – под именом Мојсије. Депутација изађе пред врховног Вожда, изрази му своју приврженост и пренесе му поздрав Васојевића, које је такође већ било устало против Турака. Карађорђе депутацију лијепо прими, и по приповиједању игумана Мојсија, изјави: ''Па и ја сам од куће Васојевића''. 
Пошто се развијао разговор о поријеклу Вожда, истакнуто је – да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића из села Краља крај Андријевице, као и да је извјесни Ђуро Ђуришић имао 9 синова који по њему добише презиме Ђурковић. Када су Турци 1738. године напали и попалили Васојевиће, Ходовер Авди паша Махмутбеговић тада поведе у ропство много васојевићког живља у Пећ, међу њима и четири Ђурковића. Међутим, Ђурковићи убрзо успију да побјегну у Мораву (Шумадију). Један од тих Ђурковића је био и Јован, дјед Карађорђев. По предању, које се преносило са кољена на кољено, Васојевићи су увијек говорили да је Карађорђе поријек-лом од Ђуришићâ, а Карђорђевићи су тврдили да су од Ђурковићâ. У ствари, ради се о истом поријеклу, јер су се Карађорђеви преци до Ђура презивали Ђуришић, а од Ђура Ђурковићи. Неусаглашени су, међутим, подаци према овом извору о томе, да ли се прадјед Карађорђев звао Радуле, или Ђуро, као и да ли је прадјед Карађорђев имао пет, како је то напријед речено, или девет синова, како је прибиљежио Томаш Катанић.

Колико је Карађорђе био цијењен најбоље говоре стихови у ''Горском вијенцу'' Петра Петровића Његоша o њему:

"Диже народ, крсти земљу,
а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, 
дуну живот српској души".

Такође ове године обиљежавамо и стогодишњицу од Првог свјетског рата, у којем је побједу однио Карађорђев потомак, Краљ Александар I Карађорђевић, који је рођен у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, као син краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник првог и другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. године државу је назвао јединственим именом - Краљевина Југославија.
Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. године извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. И њему је народ Полимља подигао давне 1929. године Споменик у част пуштања у саобраћај пута Беране-Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године.

О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. године у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете српског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина (''Зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије?'') краљ одговорио ријечима: ''Шта ће вама посланици, ви имате краља!''. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића:

''...Кад погледаш на Васојевиће, 
ту је било Карађока биће, 
одатле му света лоза ниче, 
те се њиме покољења диче''.

Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење српског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, ''плакала цијела Лимска долина''. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе... ''

КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ И ВАСОЈЕВИЋИ

Краљ Александар I рођен је 17. децембра 1888. године на Цетињу као други син кнеза Петра и Зорке Карађорђевић. Ту је провео прве године живота. Школовао се у Женеви, Петрограду и Београду. Његови васпитачи су били угледни национални радници др Лука Војновић из Дубровника и пуковник Николај Суљмонов. У јесен, 1909. г., након абдикације старијег брата Ђорђа, обављао је послове пријестолонасљедника. Због наглашених политичких амбиција није никада стекао потребно систематско образовање. Савременици кажу да је ипак много читао. Његову пажњу привлачила је филозофија, социологија, књижевност, живот угледних државника, политика и војска. У унутрашњим и спољашним политичким збивањима имао је значајне улоге. У балканским ратовима 1912-1913 био је комадант Прве армије. Његов отац краљ Петар објавио је 24. јуна 1914. Указ којим је краљевске дужности, током свога лијечења, пренио на пријестолонасљедника Александра.
Успјеси српске војске на почетку Првог свјетског рата изазвале су дивљење у свијету и објавили његов углед и моћ. Он је утицао на политичке одлуке и стално се налазио са војском на ратиштима. У јесен 1915. године повлачио се заједно са српском војском преко Црне Горе и Албаније. Са последњом српском јединицом евакуисао се на острво Крф. Почетком 1916. године путовао је у Енглеску, Француску и Италију и тражио од савезника подршку за Србију и српску војску на Солунском фронту. У пробој Солун-ског фронта активно је учествовао. Пратио је изблиза напредовање војске савезникâ.
Са великим задовољством је прихватио одлуку Подгоричке скупштине о уједињењу Црне Горе са Србијом 26. новембра 1918. године и приједлог делегације Народног вијећа СХС из Загреба о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Створена је велика држава какву је Александар желио.
Краљ Петар I умро је августа 1921. године. Александар је био крунисан за краља у новембру исте године. Имао је три сина: Петра, Томислава и Андрију.Александар Карађорђевић је унук по мајци црногорског господара Николе Петровића. Одрастао је на двору свога дједе. Осјећао се Црногорацем. По очинству он је чедо шумадијског српства. Црна Гора му је родни крај, а Шумадија завичај. Боравиће на Цетињу 20. септембра 1925. године приликом ручка је изјавио да је он рођени Катуњанин. Грађанима Цетиња сјутрадан је изјавио: ''Рођењем сам везан за ово мјесто, то вам је лако погодити како ми је у души кад сам међу вама... две су се лозе спојиле и изданак ће њихов бити један''. Иначе, Александар је неколико пута посјетио Црну Гору.
Последњи дан кога је он још као регент провео у своме завичају, на Цетињу у Црној Гори, био је 24. јануар 1916. године. Тада је само преноћио. У зору рано, 25. јануара по старом календару, напустио је Цетиње гдје је до девете године своје боравио.
Као српски кнез био је у Црној Гори на прослави проглашења краља Николе за краља 1910. године.
Од 12. септембра до 2. октобра 1925. године краљ је са супругом Маријом путовао кроз већи дио територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за које је вријеме обавио сложене и одговорне задатке. Њихова посјета са државничком свитом Црној Гори, присуство и учешће у преносу Његошевих костију на Ловћен у Нову Капелу, чији је обновитељ био краљ, остала је забиљежена као величанствена и историјска. Њихово путовање започело је одласком из Београда, завршио је повратком у Београд. Тако да њихово путовање почиње 13.09.1925. године одласком у Скопље, и одатле кроз Метохију за Црну Гору, да би се прије предвиђеног времена преко Дубровника, Сплита, Шибеника, Книна и Загреба 2.10.1925. године вратили у Београд. Краљ је био обновитељ и задужбинар Нове Капеле на Ловћену саграђеној на темељима старе капеле, коју је срушила војска Аустроугарске 1916. године. Са великим задовољством је прихватио да присуствује тој свечаности и да узме учешћа у том историјском чину. Та обавеза му је припадала и као потомку по мајчиној линији куће Петровићâ.
Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобранитељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевићâ и Србљакâ у Васојевићима.
Из Берана је 17. септембра новинар Краков информисао читаоце у листу ''Време'' о путовању Краља и Краљице у Црну Гору. Тога дана краљевски пар је кренуо из Дечана. Свечаност је почела освећењем пута Пећ-Чакор-Андријевица, који је назван пут Краља Александра. На четвртом километру од Пећи подигнут је славолук, гдје су радници, инжињери и свештенство дочекали краља и краљицу.
Пут Пећ-Андријевица изграђен је под владом краља Александра. Архимандрит Иринеј је освештао пут, а краљ пресјекао тробојну траку и тако отворио саобраћај.
Краљевски пар са свитом свечано је дочекан на Чакору и Горњем Полимљу, гдје га је бираним ријечима поздравио посланик Новица Поповић. Андријевица је била прва црногорска варош у коју је краљ ушао.

На самом уласку у варош била је подигнута велика тријумфална капија пред којом је била постројена чета војника. У шпалиру су били ђаци, чиновници, инвалиди, ратници. Огромни свијет Васојевићâ дочекивао је необичне путнике код саборне Цркве. Ту су између осталог били ђенерал у пензији. Радомир Вешовић, војвода Милош Војводић, срески поглавар Радета Ракуш, државни савјетник Јанко Спасојевић, предсједник одбора за дочек Милош Драговић. Ту су били војвода и сердари, који су носили револвере о појасима, одјевени у зеленим и бијелим доламама, плавим чакширама, јелецима... Топови су објавили краљев долазак.
Код тријумфалне капије краља је дочекао поглавар среза Радета Ракуш и предсједник општине Арсо Арсеновић. Митрополит Дожић дочекао је краља испред цркве, поздравио га дирљивим говором и увео у цркву гдје је одржано молепствије. Испред цркве било је много народа, гдје се кретало коло и пјевало, краљ је дао сиротињи 5 000 динара и цркви 10 000.
О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. године у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете српског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина (''Зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије?'') краљ одговорио ријечима: ''Шта ће вама посланици, ви имате краља!''. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито ће стиховима приказати и доказати поријекло Карађорђевића:
''...Кад погледаш на Васојевиће,
ту је било Карађока биће, 
одатле му света лоза ниче, 
те се њиме покољења диче''. 
Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење српског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, ''плакала цијела Лимска долина''. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе... '' Из Андријевице краљ је пошао у Беране, гдје је стигао око подне. На Градинском пољу били су Срби и муслимани у националним одијелима и окићеним коњима. У центру вароши краља је дочекала ''маса свијета''. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:
''Родна груда ове земље,колијевка Вожда – дједе, стољећима чекала Те,Краљу славе и побједе''!
А на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: ''Величанство, је ли ово тачно?'', а краљ потврди: ''Тачно је!''
Пуцањ топова означио је долазак краља у Беране, цио град је био окићен цвијећем, куће застрте ћилимима, бршљанима и боровином. Новинар листа ''Време'' информисао је читаоце 18. септембра т.г. да је Беране тога дана изгледало као ''најчистија варош у држави''.
Код Основне школе био је припремљен ручак. Ту је краља и краљицу поздравио предсједник општине Милан Вешовић са неколико пригодних реченица, а затим представио групу угледних грађана. Ту је био, између осталих, Реџеп Црновршанин, порезник коме је престолонасљедник те године крстио деветог сина. Он је краљу за пријестолонасљедника Петра предао на дар црногорско одијело. Краљ је разговарао са добровољцима из минулих ратова, инвалидима, омладином, међу којима је било и муслимана.
Послије кратког одмора у згради начелства краљ је пошао у манастир Ђурђеве Ступове, праћен урнебесним клицањем и пјевањем многих мјештана. Поворка народа правила је кордон и у великом броју кренули су пут манастира. Око 15 минута присуствовао је служби у манастиру.
У Беранама је краљ пред полазак подарио 3000 динара Дому трезвености, затим 1000 динара Женској радничкој школи, 1000 динара најбољем ђаку Учитељске школе, 3000 динара радничком занатлијском удружењу, 3000 динара подмладку Црвеног крста гимназије, 10000 динара сиротињи, за довршетак судске зграде 5000 динара, за градњу зграде гимназије је обећао новчана средства и прихватио је потребу изградње пута Беране-Рожаје-Косовска Митровица.
С обзиром на неутемељена и злонамјерна тумачења у Црној Гори да краљ Александар не заслужује ''превелико поштовање'' и да је његовање његовог ''култа'' анахроно, ми ћемо за ову прилику саопштити само оно што је учинио за наше Беране. Наиме, краљ Александар је саградио зграде - Скупштине општине, Суда, Гимназије, Дома трезвености (данас Полимски музеј) – које су до данас остале онолике колике су биле и у његово вријеме, без доградњи или адаптација наредних генерација, што јасно говори да је у архитектонско-грађевинском смислу удариуо темеље изгледа некадашње вароши у модеран градић који и данас још увијек не налази снаге и могућности да потребе својих становника прошири на нове садржаје. Уз пут Бијело Поље-Беране, подигнут 1929. године, ово је конкретан учинак краља Александра на овом подручју, коју ни домицилни владари Црне Горе нијесу надмашили до данашњих дана!

Из Берана краљ и краљица су неколико километара наставили путовање кроз Црну Гору и Далмацију. Њихова посјета дијела Црне Горе и Далмације примљена је у народу срдачно. О томе је академик Владо Стругар написао: ''За Црну Гору заиста историјски догађај, за краља Александра умилни исказ својности са родним крајем; Црногорцима понос и изрицање најузвишеније похвале херојској слави Црне Горе и њиховом витештву''.
9. октобра 2006.године, на дан краљеве погибије у Марсељу, обновљен је споменик краљу Александру I Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар I је пут урадио 1929. и српски народ Васојевићâ му је у знак захвалности исте те 1929. године подигао споменик;

На спомен-плочи овог споменика уклесане су ријечи, које задивљују и опомињу:
''БЕСМРТНОСТ ЗАСЛУЖУЈУ САМО ВЕЛИКИ ЉУДИ,
КОЈИ СВОМЕ НАРОДУ ОСТАВЉАЈУ ДОБРОЧИНСТВА''

Некадашњи изглед споменика који је подигнут 1929. године
На споменику је писало:
ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ Њ.В. КРАЉА СРБА ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА САГРАЂЕН ЈЕ ОВАЈ ПУТ
БИЈЕЛО ПОЉЕ-БЕРАНЕ ОД 1. ЈУНА ДО 15. СЕПТЕМБРА 1929.

Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. године извршише на њега атентат у француском граду Марсељу.
Личност Краља Александра није довољно проучена. О њему и као човјеку, политичару и владару мишљења су противурјечна. Као војник у миру показивао је, нарочито за вријеме официрске службе, војничке врлине.
Био је веома дисциплинован и ревностан. Био је заговорник херојске вертикале. Академик Стругар каже да је Александар државник међу најугледнијим у Европи. Британски државник Лојт Џорџ оцјењивао га је најснажнијим владарем у Европи између два свјетска рата. Чешки државник Бенеш сматрао га је градитељем југословенског уједињења и једним од ''главних стубова мира у Средњој Европи''.

Интерпретација званичне историографије у доба СФРЈ била је да је Александар за вријеме своје владавине (1921-1934) спроводио најприје прикривену, а од 1929. године и отворену диктатуру и да је још као регент показивао тежњу ка апсолутизму. Приликом званичне посјете Француској он је, у Марсељу, 9. октобра 1934. године, убијен у аутомобилу од стране једног унајмљеног убице. Мало је ко тако био ожаљен у народу. Револверски меци, испаљени у његове груди, били су намијењени Југославији, јер је он био стваралац те државе и њен заточеник. Један од највећих југословенских историчара Владимир Ћоровић, написао је о њему, између осталог: ''У Југославију је узидао цијелу своју младост, учествовао у свим њеним подвизима од Куманова до Солуна, извео дјело уједињења, пао као њен симбол''.
Довољно за неспорну историјску улогу и утемељено за поштовање потомака, који ће се, вјерујемо, сјећати његовог државничког дјела и подсјећати будуће генерације на значај његовог националног постигнућа.