logo3

ГОЛУБ ДОБРАШИНОВИЋ,ГЛАВАР ИЗ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА  ''ЉУДИ И НЕЉУДИ !''

ГОЛУБ ДОБРАШИНОВИЋ,ГЛАВАР ИЗ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА

         ''ЉУДИ И НЕЉУДИ !''

И данас се у селу Заостру код Берана и ближој околини препричава јунаштво, подвизи и анегдоте Голуба Добрашиновића који је живио у другој половини 19. и почетком 20. вијека. Са Радосавом Јелиним и Гаљом Раковићем из Горњих Села писао је писмо господару Црне Горе књазу Николи о тешком стању становника на ширем простору Берана. Лично је са Мином Михаиловићем са Полице децембра 1881. године ишао код књаза захтијевајући помоћ у борби за ослобођење од Турака. У низу битака предводио је Заостране и бивао командир чете, а у неким периодима и поткомандир Горњосељског батаљона. Бранећи манастир Ђурђеве ступове 1897. године, добровољно се уписао у „Дефтер“ смрти, затворивши се у њега са тридесет јунака у намјери да га бране докле „праха“ траје, а онда, ако буде требало да заједно са манастиром у ватри изгоре. Као угледна личност и јунак, 1893. године биран је за члана Суда у Беранама. Због његовог супротстављања турским властима, био је протјеран са простора турске државе у Црну Гору, да би га, на превару, 1910. године турске страже убиле, у рејону Шишког језера, гдје је, тада, била граница између Црне Горе и Турске. О његовој ликвидацији, београдски лист „Политика“, под насловом „Терор у Беранама (убиство на превару, мученичка смрт Голуба Добрашиновића)“, од 21.09.1910. године, писала је: „Прије двије недјеље Добрашиновићу је званично јављено да је султановом милошћу помилован и да се слободно може вратит кући. Добрашиновић је ономад кренуо својој породици, али тек што је прешао границу, турске пограничне страже на њега оспу плотун“... И данас живи и све више добија значаја његова изјава када га је књаз Никола запитао: „Колико има братстава на територији Васојевића, Голубе?“
''Само два, господаре''.
''Која су то два?''
''Људи и нељуди''.

Добрашиновић Добрашинов Голуб, подкомандир, рођен је 1846. године у Заостру код Берана. Народни првак и учесник свих буна и бојева за ослобођење од 1875. до 1911. године.
„Године 1911, када су вршене припреме за рат, и када су над српским живљем у Беранама вршене највеће пресије и тероризам достигао свој врхунац, по наредби Црногорског краља, а за интерес овамошњег народа и српства, као мисионар пошао је из Берана за Цетиње.
Но, тога пута Турци сазнавшио о његвом доласку (назад), пошљу неколико наоружаних војника на саму границу Црне Горе и Турске, у Суводо, да га чекају, знајући да ће труда проћи. Око пола дана 11. септембра 1911. године Голуб наљеже на исто мјесто гдје су га чекали. Упавши међу 12 наоружаних војника, дохватио је левор и хтио је умаћи у шуму. Они га опколе и затраже му да положи оружје. Занјући да ће бити мучен, а не хотећи сломити ријеч што је рекао краљу да га живог неће турска рука хватати, позове једног по струци наредника, да му да оружје. Кад му је овај био близу, он опали револвером и убије га а још једног рани. Када је он учинио своје, пукле су десет пушака и погодиле га гдје је пао и под 11 рана испустио своју мученичку душу, радећи за корист српства. Исте године мјесеца октобра, његов син Мина са неколико друга јуначки су га осветили на брду Заграцком убивши седам турских војника међу њима једног чауша“.

Фотографија корисника Горан С. Киковић