ОДРЖАНО СВЕТОСАВСКО ВЕЧЕ НА УЛОТИНИ КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

     ОДРЖАНО СВЕТОСАВСКО ВЕЧЕ НА УЛОТИНИ КОД АНДРИЈЕВИЦЕ  

Светосавско вече на Улотини код Андријевице 27.јануар 2022.у ресторану"Кољено" власника Баћка Влаховића. Вече је благословио отац Боро Врховац,док су у програму учествовали хармоникаш Будо Кастратовић и гуслари Синиша Петрић и др Радован Фуртула.

Скуп је бесједом поздравио књижевник и новинар Дарко Јововић, Писмо Светом Сави.

ОВУ КОЛУМНУ САМ НАПИСАО И ОБЈАВИО ПРИЈЕ ДВИЈЕ ГОДИНЕ, НАДАЈУЋИ СЕ ДА ИМА НАДЕ ЗА РАЗУМ И ИЗМИРЕЊА НАША. ВРИЈЕМЕ ПРОЛАЗИ, ИЗМИРЕЊА НАМА, А МУДРОСТИ НАМ СВЕ ВИШЕ НЕДОСТЈЕ. ОСТАЛА ЈЕ САМО НАДА ДА ЋЕМО ЈЕДНОГА ДАНА РАЗУМУ ОТВОРИТИ ВРАТА.

Пишем ти, Пресвети, као син Жупе у којој прије осам вјекова твоја рука отвори небеса наша и устоличи Будимљанску епископију. Пишем ти из земље твоје, не писања ради, већ зато што сам разума жељан. Пишем ти, нарођенији, убијеђен да ово није мој рукопис, већ слово заљуљано у колијевци мојих праотаца, који ишту спасење рода свога. Не издржах да ти се не гласнем, опкољен твојим јавом и нашим диобама. Знам да ти оваква писма стижу непрестано, јер ми смо одавно постали Ови и Они, иако смо скупа сви твоја чеда изникла из коријена истог. Пишем ти оскудан памети, док лик ти васкрсава пред нашим кратким видом и геховима.

Пишем ти надојен хладном никшићком кишом која ме, децембра прошлог, ту поред моштију Светог Василија Чудотворца, утопли више него иједна ватра. Пишем ти жељан измирења, знајући да ти најбоље знаш како је онима које због правде гоне. Пишем ти, јер се прогоњени ових дана једино молитвом бране и дозивају те да гонитеље уразумиш, иако су им прљава блага и незасите душе памет забравиле. Пишем ти прије него покушају да закупе твоју светост навикнуту да опрашта нама раздвојеним невидјелом и ранама.

А можда ти и не бих писао да ових дана један, који припада овима што гоне, не рече да њима цркве и манастири требају да би их, евентуално, тамо некоме, изали под закуп, и тако правили бизнис који ће Црну Гору јачати економски, а и духовно. Изговори то, иако се зна да је једино Господ власник над црквеном имовином. Изусти то и поред сазнања да до сад нико са Богом није правио никакве споразуме о закупу светиња и да се нијесу прославили они који су кренули да дирну у небеске тапије. Знам да овакви „закупци“ не могу ништа нашим храмовима, јер како недавно рече један од свештеника крај манастира Ђурђеви ступови, обраћајући се вјерном народу: „Ви браните светиње, зато што светиње бране вас“.

Али, Пресвети Растко, ја, обични смртник, нећу заогњити сопствено свануће, ако моја одбјегла браћа и даље буду покушавала да са Богом тргују. Бићу жељан поднебесје гдје ћемо сви заједно бити твоји, онако како си ти бивао спреман да свима будеш од помоћи. Зато спаси нас од самих себе, јер су нам сви други мање дорасли противници. Ми смо сами себи довољни за понижење и братски плач. Ми најбоље једни другима мамимо сузе и гробнице копамао. Ми најоданије једни друге истребљујемо. Ми кадри да, због туђух апетита, класје родно од сисе мајчине одвојимо. Ми храбри да звона запријечимо и иконе утамничимо, не би ли што више приграбили од самих себе. Ми који сами себе не разумијемо. Ми пред којима се свијет, због наше „оданости“ свијету, ишчуђава. Ми који због свијета своје у туђе претварамо. Ми који признајемо непризнато од Бога. Ми који крвнике за трпезе доводимо да би нам њиве на гријех и нерод замирисале. Одбрани нас, Пресвети, од самих себе и кад то не заслужујемо, јер ћемо у исту земљу заједно. Спаси нас како не би гробља поганили кад нам се кости под земљом измијешају.

Пишем ти, уморен од безумља и братских мачева који висе изнад наших вратова. Пишем ти онекадрио за завађе нове. Пишем ти не би ли нас поново извео из невидјела и увео у Божије књиге, из којих смо се сами исписали. Помилуј нам прочеља како би у њима столовали следбеници правде, упућени да чују глас народа свога. Твоја нам рука у врх софре треба да дарове духовне донесе и грешнике на исповиједање поведе. А сви смо грешни, јер смо ти столовачу измицали, док си покушавао да нас уразумиш и уведеш у свјетлост. Опрости нам што смо заборављали да се кајемо док смо једни од других окретали главу, мислећи да смо срећни што смо далеко од крље родне и што нам руке не ломе исту погачу. Измири нас, јер ти мирити знаш, и кад помиру мјеста нема.

Опрости што себи дадох за право, да ти овако мален пишем, јер шта сам ја пред твојојм Величином Чудотворном. Али, пишем ти због оних на чије усне не станују благе ријечи. Пишем ти како не бих изгубио наду која се спасењем зове, јер како да се спасу они који су узели за право да ти небеско имање отму, теби, без кога не би имали ни куће, ни земље, ни цркве.